Više od eksperimenta, manje od remek-dela

U muškoj je kulturi polagano

ubojstvo srž eros, ubojstvo na brzinu je srž

akcije, a sustavno ubojstvo je srž povijesti.

Andrea Dvorkin, „Zbog čega takozvani radikalni muškarci vole i trebaju pornografiju”, 1977.

Roman Kad te bog ritne u stomak autorke Ildiko Lovaš, mađarske književnice iz Vojvodine, pobuđuje interesovanje zagonetnim naslovom i neobičnom formom već na prvi pogled. Naime, roman koji je ove godine doživeo i pozorišnu adaptaciju u režiji Andraša Urbana, poseduje eksperimentalnu formu, atipičnu za pripovedne žanrove. Likovi imenovani kao Majka, Majka/Baka, Dečak/Otac i Malaolga/Ćerka vode svoje monologe, prepričavajući događaje iz vlastitih prošlosti i one zajedničke, porodične. Njih u dijalog povezuju samo asocijacije, kao i činjenica da ovi iskazi, mešavina ispovesti i svedočenja, bitnim delom rekonstruišu jedan isti ili pak niz povezanih događaja. Upravo je rekonstrukcija reč koju je autorka odabrala za podnaslov kako bi usmerila razumevanje i tumačenje intrigantnog ali teško prohodnog teksta.

Tekst obuhvata tri vremenske ravni: sećanje Bake, koja umire, ostavljajući svoje dete – Oca prepuštenog emotivno distanciranom drugom roditelju, zatim romansu i porodični život Oca i Majke, što se odvija u osvit i tokom Prvog svetskog rata, i, naposletku, odrastanje Maleolge i njeno otkrivanje porodične istorije, situirano u međuratni period i vreme posle Drugog svetskog rata. Nesvakidašnju formu dodatno oneobičavaju ilustracije koje je, kako saznajemo na početnim stranama, na molbu autorke naslikala Fani Cer, praunuka mađarskog psihijatra i pisca iz Subotice Jožefa Brenera, poznatog pod pseudonimom Geza Čat.

Ta informacija nije protokolarnog karaktera. Premda u popisu likova na početku romana autorka dešifruje njihova imena (Dečak/Otac – Jožef Brener / Geza Čat, Malaolga – Olga Brener, Majka – Olga Jonaš, Majka/Baka – Etelka Deči), roman bi se, makar načelno, od početka do kraja mogao čitati bez opterećenja koje figura Geze Čata nosi u istoriji književnosti i opusu Ildiko Lovaš. Drugim rečima, autorka nas podseća da u procesu pripovedne rekonstrukcije događaja kao što su Bakina smrt, začeće i rođenje Maleolge, trenutak kada Otac ubija Majku, i momenat kada Ćerkin suprug prenosi kofer porodičnih uspomena iz Subotice u Budimpeštu, zahvaljujući čemu će Ćerka otkriti istinu o svom poreklu, ne zaboravimo da se svi pomenuti događaji odnose na stvarne ljude i događaje.

Zatvorenost teksta, odnosno njegova začahurena slojevitost ogleda se upravo u međusobnom prenaglašavanju njegovih simboličkih kodova i njegovog referencijalnog, stvarnosnog aspekta. Dvostruko naglašavanje, međutim, dovodi do njihovog uzajamnog potiranja. Iako originalan, čak bravurozan stil ostaje dominantan utisak nakon čitanja, teško je ne zapaziti da upečatljive lirske celine, kao, na primer, kada Ćerka, otvarajući kofer porodičnih suvenira, zaključi − Uspomene nisu nostalgija. Nostalgija je sladunjavi dodatak. A uspomena je dokaz da nekome pripadamo. Jeste ropstvo, ali je i olakšanje. Samoća koja rastvara. Sloboda koja se raspada – ne doprinose oživljavanju i novom tumačenju, preoznačavanju stvarnih, istorijskih događaja.

Naprotiv, lirsko tkivo, ma koliko prodorno, zaokuplja našu pažnju tako što čini da istorijski materijal u romanu deluje suviše fantastično. Tako se na paradoksalan način potvrđuje autorkin poetički credo da „nije lako ispričati istinu tako da se u priču može verovati”. To, razume se, ne bi samo po sebi predstavljalo problem. No nepristupačnost referencijalnog sloja teksta u vezi sa kontroverznim životom i stvaralaštvom Geze Čata znači i nemogućnost da se uvidi kako Ildiko Lovaš nanovo ispisuje književnu istoriju. Time se gubi čitava dimenzija teksta, što utiče i na značenjski opseg i umetnički domet romana u celini.

Drugim rečima, Ildiko Lovaš preispituje etikete, formule i jezičko-misaone matrice kojima su se pisci, književni kritičari, tumači i poznavaoci književnosti i umetnosti iz prošlosti koristili kako bi Gezu Čata, kao pisca, ali i umetnika u drugim medijima (kompozitora, slikara), svrstali u tokove kulturne istorije. Tumačenje romana Kad te bog ritne u stomak komplikuje činjenica da se Lovaš pitanjima biografije i stvaralaštva Geze Čata, te njihove naknadne interpretacije već bavila u romanu Španska nevesta. Ukratko, Jožef Brener ili Geza Čat bio je lekar − zavisnik od opijata, „morfinista”, koji se u svojim kratkim pričama bavi temama kao što su ludilo, sadistički porivi u ljudima, a posebno sadizam kod dece, te povezanost nasilja i uživanja, odnosno gađenja i naslade. Činjenica da je ubio svoju suprugu, nakon toga izvršivši i samoubistvo, jedan je od nekoliko „vanknjiževnih” faktora koji su obeležili recepciju njegovog dela. Čat je, naime, ostao u senci poznatijeg rođaka, pisca Dežea Kostolanjija, takođe poreklom iz Subotice.

Zatim, senzacionalističko otkrivanje Dnevnika 1912−1913, zapisa u kojima Geza Čat detaljno opisuje fiziološke aktivnosti, seksualne prakse, konzumiranje opijata i, naposletku, ispisuje optužnicu protiv supruge Olge, za koju znamo da će u vanliterarnim tokovima književne istorije kulminirati ubistvom, predodredila je razumevanje njegovog dela kao izraza genijalnosti ispred svog vremena. Oznaka genijalnosti jeste jezički kôd koji stvara i podstiče romantizaciju zavisnosti, sadizma i nasilja. Takođe, paralelno sa književnim povratkom Gezi Čatu, ponovnim ulaskom njegovog dela u književne tokove tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, odvija se intimna drama njegove ćerke Olge Brener. Odrastavši kao siroče, ona tek tada saznaje ko su bili njeni roditelji. Intervju s njom nakon tog otkrića i Čatovi tekstovi jesu građa na osnovu koje je Ildiko Lovaš komponovala Kad te bog ritne u stomak kao roman-dramu posrednog suočavanja između Geze Čata i njegove majke, supruge i ćerke.

No ovde se već nazire ključni smisaoni problem u romanu Kad te bog ritne u stomak. Teško je dopreti do epicentra koncentričnih kružnica njegove kompleksnosti izvan mreže značenja koju uspostavljaju Čatov Dnevnik (i književni opus uopšte) i Španska nevesta. Štaviše, Španska nevesta, uprkos tome što je bračni život Olge Jonaš i Jožefa Brenera neposredna inspiracija i predložak za radnju ovog romana, za razliku od romana Kad te bog ritne u stomak, poseduje mnogo veći stepen poetičke autonomije u odnosu na sam predložak. To se, pre svega, odnosi na način na koji su određeni događaji fikcionalizovani. Još važnije, Španska nevesta utelovljuje radikalno obesmišljavanje i preosmišljavanje muškocentričnog razumevanja (istorije) umetnosti, dok se Kad te bog ritne u stomak usredsređuje na osećaje usamljenosti, odbačenosti i nepripadanja kao formativane i univerzalne za sve ljude, tj. kao zajedničke svima – pa i ubicama i njihovim žrtvama.

Dakle, Španska nevesta jeste priča o tome kako jedna mlada žena, opijena ljubavlju prema svom izabraniku kao „najpametnijem čoveku u zemlji”, od usplahirene neveste doslovno postaje zatočenica u vlastitoj kući. Njen odnos prema muževljevim umetničkim ambicijama, čak i kada ne bismo znali da se radi o životu Olge Jonaš i Jožefa Brenera / Geze Čata, predstavlja suptilno izrugivanje ideologiji stvaralačkog genija na više ravni. Naime, ne samo da je Ildiko Lovaš Olgu Jonaš učinila akterkom književne istorije nego je njenu mešavinu gađenja i sladostrašća, kao psihološki mehanizam koji je drži zarobljenu u zagrljaju muža-sadiste, ogolila kao mehanizam koji pokreće i održava istoriju velikih umova. Ideja istovrsnosti ili makar bliskosti suprotnih emocija – bola i radosti, odvratnosti i uživanja – predstavlja nit koja povezuje poetiku Geze Čata i poetiku Ildiko Lovaš. Naslovna rečenica „Kad te bog ritne u stomak” u tom duhu označava nemogućnost  odvajanja užitka i patnje u stvaralačkom činu.

Preoznačavanje zabluda koje formiraju naš književni ukus i razumevanje umetnosti dostiže simbolički vrhunac u sceni čerupanja kokoške u romanu Španska nevesta, koje je prikazano do najsitnijih detalja. Čerupanje živine je isključivo posao žene u domaćinstvu, koja jedina poznaje sve tajne te veštine. Drugim rečima, samo žena zna detalje kako gotov proizvod dospeva na trpezu. Po analogiji, jedino žene poput Olge Jonaš poznaju mračnu stranu kataloga genijalnih umova, kako obično izgledaju istorije književnosti i umetnosti. Poruka je uznemirujuća: čak i muškarci slobodarskih shvatanja, čiji raskalašni životi podrivaju malograđanski i verski moral, o čemu mnogo možemo saznati i iz spisa poput Dnevnika Geze Čata, ostaju zatočenici primitivnih shvatanja o ženama i počinioci još primitivnijih zločina.

Američka spisateljica i aktivistkinja Andrea Dvorkin je taj fenomen objasnila je kao nerazrešen sukob Oca i Sina: Nisu odbacivali nezakonitu moć falusa; odbacivali su autoritet oca koji njihovoj požudi postavlja zakonska i običajna ograničenja. Nisu se protivili moći falusa; zagovarali su zadovoljstvo kao područja u kojem bi se ta moć najbolje mogla upotrijebiti. Drugim rečima, bezbrojni opisi seksualnog iskorišćavanja žena iz Dnevnika Geze Čata u svetlu ovog uvida čitaju se ne kao transgresija malograđanskih normi, nego kao nemogućnost da se ospori autoritet istinskog tlačitelja. U tome leži i poetička nemilosrdnost Španske neveste, posebno zato što prikazuje nijanse i kontradiktornost ženskog uživanja u nemoći, istovremeno smeštajući izvor muškog sadizma u osećaj niže vrednosti u odnosu prema drugim muškarcima.

Utoliko je teško ne primetiti da je Kad te bog ritne u stomak, iako koristi složenija književna sredstva, paradoksalno, manje ambiciozan i manje upečatljiv tekst u odnosu na Špansku nevestu. Umesto jedne ženske perspektive, ovde ih ima više. Žensko višeglasje, koje uključuje majku, suprugu i ćerku, omogućava nam da pisca sagledamo u njegovoj ranjivosti. Osećaj sveprožimajuće nemoći posredovan je slikama žuto-sivog peska bačke ravnice, koju Otac pokušava da zagrize, a Malaolga da izgna iz sećanja. Takođe, jedna od završnih slika jeste Olgin/Majčin opis stvaranja fetusa u materici, koji nastaje tako što ona posmatra dva crteža Geze Čata koji prikazuju formiranje posteljice. Ova slika može se čitati i kao ekfraza, termin koji je antička retorika koristila da imenuje književni opis drugog umetničkog dela u tekstu. Pri tome autorka svesno uklanja granicu između umetničkog kao svojstva prikazanog crteža i stvaralačkog kao svojstva začinjanja novog života.

Drugim rečima, ova scena jeste vrhunac procesa koji se razvija kroz čitav roman. Ildiko Lovaš poučava nas kako se može dopreti do onoga što je autentično u određenom stvaraocu i umetničkom delu – samo rekonstrukcijom dvostrukog krvotoka placente – tj. odnosa zahvaljujući kojima autor postoji i stvara kao deo jedne zajednice. Ipak, teško je odupreti se utisku da je izrazito eksperimentalna forma nadjačala ovu zamisao. To takođe znači te da je makar deo ove priče ubedljivije ispripovedan prvi put.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Jovan Čekić