Za petama zarezima

Nostalgija za mjestima tek je opsjena: svaka je nostalgija

nostalgija za jednim nestalim vremenom i za jednim nestalim

ja u njemu. [...] Kad bismo to na vrijeme spoznali, bila bi

nam ušteđena mnoga luda hodočašća. Hodočašća koja se

zovu razočaranja. A od razočaranjâ treba se spasavati.

– Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba

Ohrabrujuće je, u predvidljivoj kolotečini domaće književne scene, naići na osvežavajući glas koji ne igra na sigurno, spreman da zanemari uvreženu logiku osvajanja publike i upusti se u zanimljiv ali neizvestan jezički i pripovedni eksperiment. Odabrati, bilo to iz unutrašnje prinude, izazova ili poetičkog oneobičavanja, da se čitav roman ispiše u jednoj jedinoj rečenici, a potom to nametnuto ograničenje uspešno opravdati konačnim produktom, svedoči ne samo o autorskoj odvažnosti nego i o ispoljenom talentu. Taj napor nije ostao neprepoznat – Sampas je ušao u uži izbor za NIN-a i regionalnog „Mešu“ – ali na kraju nije ni nagrađen, što je ipak manje važno od činjenice da je na knjigu skrenuta zaslužena pažnja.

Smisao zagonetne i pomalo magične reči iz naslova potiče od crnogorskih gorštaka. Doslovno, ona označava period u životu pojedinih vrsta domaćih životinja kada ih vlasnici puštaju u planinu da se same o sebi staraju, u slobodi. U prenesenom smislu, shodno tome, sampas je skitnja, lutanje, kao i skitnica, probisvet, protuva. Paradoksalno, to je dopuštena, oročena sloboda, u okviru koje se traga za vlastitom vizijom dobrog života. Sve te nijanse značenja implicira već i sama postavka ovog kratkog romana, koja je veoma jednostavna. Kao u road movie-ju, pratimo jedan mladi par – pripovedača i njegovu partnerku – tokom njihovog kratkog boravka u Crnoj Gori, od petka uveče do nedelje izjutra, od Ade Ciganlije preko Ulcinja, Budve i Dobrote pa sve do Podgorice, odakle će, nakon doručka kod njegovih roditelja, otputovati nazad za Berlin, u kojem već nekoliko godina stanuju. Na tom putu, svaka je stanica značajna i svaka služi kao kratki predah u pripovedanju, ali i kao prilika da se ponudi komentar na društvenu zbilju male balkanske zemlje zaglavljene u tranziciji.

Dvoje glavnih junaka, iako generacijski i svetonazorski bliski, karakterno funkcionišu kao suprotnosti koje privlače ali i podstiču jedna drugu, fascinirani onim što im samima nedostaje. Ona je slobodnija, opuštenija, zainteresovanija, sklona visokoparnim izjavama, a pored toga željna da svom snagom oseti život „običnog“ sveta i u njemu učestvuje, dok je on uzdržan, ćutljiv i mizantropski nastrojen posmatrač zbivanja. Njena potreba da o svom poreklu ništa ne zaboravi i da stalno pronalazi opravdanja za „bivše dobre ljude“ izraz je bolnog suočavanja s grižom savesti, kao što je njegov blagi zazor od komunikacije i uplitanja presvučeni strah od povređivanja. Te ambivalencije imaju i svoje naličje, koje služi kao dobra ilustracija odnosa mladih emigranata prema crnogorskom društvu. Oboje su, naime, svesni da je ono što im se na moru događa samo jedna „stanična igra“, u kojoj oni imaju ulogu pukih svedoka neprestane i neminovne, ali uvek tuđe nesreće, nesreće koju neretko koriste kao povod da se licemerno izdignu iz taloga pučkog nemorala i svoje duše smeste na spasavajući tas humanosti.

Osim tranzicionoj bedi i (posledičnim) migracijama, Sampas je velikim delom posvećen i refleksijama o roditeljstvu – konkretno, odnosima između roditelja koji su ostali i dece koja su otišla, tom generacijskom sukobu kao svojevrsnom odrazu razlika između društveno-političkih prilika nekad i sad. Dok je baba oružjem izvojevala socijalističku revoluciju, otac i majka postali su nemi posmatrači-gubitnici tranzicije, a devojka i pripovedač izrasli u lucidne ali politički jalove prekarne ekspatrijate. Intrigantno je da pripovedačevog oca, pri prvom pominjanju, susrećemo kao mrtvog, u zlokobnoj sinovljoj maštariji. Roditelje pohode bolest, starost i smrt: „ruka hipertenzije na [očevo] čelo je ucrtala crveni grb-upitnik na koji niko nema odgovor“, dok je njena „majka bila konobarica i u penziju otišla okićena perlama tromboze“. „Žuti žutuju crveni putuju“ figurira u tekstu kao lajtmotiv njegovih roditelja, dok su njeni odavno preminuli. Knjiga je, iz tog razloga, ujedno i dirljiva posveta brojnim majčinskim inkarnacijama – majka-matematika, majka-matica, majka-mušema, majka-mržnja, majka-mašina i, naročito, majka-smrt – oda njenoj „sposobnosti da održi tuđe živote“, koja „ostaće nam zauvek nedostižna“ i u čemu, „na njen način, nikad nećemo uspjeti“.

Bez premca najuspelija epizoda romana jeste ona na autobuskoj stanici u Budvi, u kojoj je insceniran potresni sukob između „bacača sluzi“, najogavnijeg staničnog šofera, i pristojne, nepokolebljive bake koja njegovim autobusom treba unuku da pošalje nazad kući. Nezaboravno dočarana atmosfera uzavrele stanice i hipertrofija njenih mirisa i ukusa u stvari je brižljivo pripremljeno poprište incidenta, u kojem će „peronski zloduh“, bez trunke griže savesti i naočigled devojčice, išutirati njenu baku iz autobusa samo zato što se drznula da nešto zahteva. „Stanični šampion“ postaće u nastavku proganjajuća sablast letovanja, čiju je zlobu nemoguće poraziti. Ljubitelji književnih karaktera, na sreću, neće ostati uskraćeni ni za još nekolicinu dikensovski bizarnih sporednih junaka – poput crnogorskih šankera koji oplakuju smrt G. G. Markesa a koktele nazivaju po likovima iz romana Huana Rulfa, ili brbljive konobarice magistralske birtije čiji je život samo tačka patnje produžena u vremenski nedogled, ili nemog brata ključarke seoskih crkvica koji opsesivno tumara oko svog budućeg groba, ili zgodnog slepog homoseksualca, paraolimpijskog šampiona u plivanju.

No najzanimljivija odlika ove knjige proističe iz strukture njene jed(i)ne monstre-rečenice. Taj postupak u velikoj je meri „rehabilitovao“ jedan drugi crnogorski autor, Andrej Nikolaidis, čija Mađarska rečenica spada u red najboljih ostvarenja na našim jezicima poslednje decenije. Glavno oruđe koje piscu, u tom slučaju, stoji na raspolaganju jesu zarezi, kojima on mora da podjarmi nezasitost i strukturalnu nezavršivost rečenice. Oni tada u velikoj meri određuju brzinu prolaženja kroz tekst, a u ovom slučaju, to jest u mom doživljaju, pokazali su se kao motori velikog ubrzanja. Iako primarno označavaju predahe u čitanju, zarezi su ovde „uposleni“ na suprotan način, iz čega proističe osećaj prisile da se knjiga čita veoma brzo: ne površno, već naprosto užurbano, hitro, bez prava na tačkasti počinak. To je ono što ovom romanu-rečenici podaruje tako retko viđen zarazni, kompulzivni, bahantski ritam, koji čitaocu ne dopušta da se primiri i usidri, već ga mahinalno gura napred. Sampas time opravdava i svoju neobičnu žanrovsku odrednicu iz podnaslova – poema – kao ubedljiv dokaz da je i čitanje u sebi telesna radnja, potčinjena ritmu disanja, uzimanju daha – govornom nadahnjivanju.

Međutim, pripovest katkad zapada u pomalo suvišnu deskripciju i puko nabrajanje svega što se trenutno nalazi u vidokrugu pripovedača, a što je očekivana nuspojava putopisnog aspekta ove proze, kao i neizbežne proliferacije zareza, prirodnih saveznika popisa i gomilanja. Osim toga, iako Đurovićeva rečenica – i pored obilja svojih prevoja – ne pati od pomanjkanja smisla i reda, a njen (isuviše) dobro kontrolisan haos odaje marljiv rad koliko i suverenu tekstualnu kontrolu, bilo bi još zanimljivije i smelije, u poetičkom smislu, da se autor drznuo da je dodatno „zaludi“ i „izbezumi“, s one strane carstva interpunkcije, izvan vladavine sintakse, ka procepima agramatikalnosti.

Ne može se oteti utisku da je to ipak knjiga o tuzi. Tek na samom kraju, pripovedač smogne snage da prizna da je iz Podgorice otišao jer ga svi tamošnji prizori zapravo rastužuju, jer nije podnošljivo bespomoćno gledati patnju bližnjih i jer nema tačnog objašnjenja za jade svoje generacije, te „nerješive jednačine naših trauma ni po čemu posebnih, nikakav rat, nikakve smrti, samo sporo odumiranje ljudi na ulici“. Sampas je, stoga, melanholična ekstaza nove izgubljene generacije.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović