Beli roman

Ripeness is all.

V. Šekspir, Kralj Lir

Mora li pesnik da se okuša i na romanu kao ispitu zrelosti, kako je jednom primetio Dušan Matić? Ne nužno, ali dobitnik “mladog Disa” i “Matićevog šala”, autor koji je od prve pojave na književnoj sceni bio opisivan kao već sazreo, Bojan Vasić svojom novom knjigom potvrdio je nepisano pravilo da pesnik u svom proznom prvencu najčešće poseže za pričom o vlastitom poreklu: kao da prvi roman treba da izloži pripovest o postajanju pesnikom, da je unatrag objasni, osmisli i – legitimiše, u gestu kojim naknadnost proze vraća dug primarnosti poezije. Čak i primeri iz Vasićeve generacije, bilo raniji Tabaševićev Misisipi ili recentnija Povest o telu Marjana Čakarevića, govore tome u prilog.

Prvo što, u susretu s knjigom, privlači pažnju jeste odsutnost: na čistobeloj naslovnici stoji samo odrednica roman ispod stilizovane ključaonice. Njenih jedanaest poglavlja odeljeno je tek rasprostrtom belinom stranice, a čak i ionako kratki pasusi, dugi jednu do dve rečenice, diskretno su razmaknuti. Da ne bude zabune, u pitanju nije nikakva srodnost sa u domaćim krugovima notorno prepoznatljivim kecmanovićevskim enterolup(et)anjem, već suptilna evokacija malarmeovske poetike beline, čija je funkcija da grafičkim proredima dočara potisnutu snagu bezobalnih rubova teksta.

Iz te nemosti pomalja se prva rečenica, daleki odjek uvodnih stihova Jovanovog jevanđelja, koja nedvosmisleno zadaje smer čitavom romanu: traganje za početkom i buđenje jastva u materiji reči. No, radnja zapravo počinje da se odvija raščitavanjem stare intimne fotografije i njenog punktualnog dejstva na posmatrača. Punctum je, kako piše Rolan Bart, tačka kao rana, rupa, rez, ubod ili beleg napravljen šiljatim predmetom (ictusom, u vasićevskoj terminologiji). Fotos prikazuje pripovedača kao još malog dečaka, ali nam se pažnja najpre skreće na ogromnu siluetu njegovog tela, a potom na udaljene crne džakove negde izvan kadra. Oni, za koje se kaže da su praizvor detinjeg straha jer prete da progutaju sve, poput zazornog poretka semiotičkog bivaju smešteni izvan domena vidljivog i na granicama pojmljivog, kao slutnja vazda preteće opasnosti disolucije nastajućeg subjekta.

I uopšte, knjigom dominira dinamika između punog i praznog – promaja koja duva kroz tela, zapušavanje nevidljivih modrica, napunjenost danom i suncem, pradedina ispunjena gustina, ili praznina koja “uvlači se u ljude, razdvajajući sve od svega, čak i nas od sebe samih”. Protiv toga jedini lek su reči. Prva i uspelija polovina romana posvećena je stoga ambivalentnom procesu osvajanja jezika, postajanja-kroz-jezik – koji “sriče mene dok ja sričem njega”. U smenjivanju opisa ranih senzacija s poznijim komentarima pripovedač biva osuđen na to da u prošlost učitava reči kojih, tada i tamo, još nije moglo da bude, na zadocnelu ali isceljujuću moć verbalizacije, koja poprima mantričko dejstvo: “tako ja pričam i rimujem reči u sebi, jer kada pričam, ne plašim se toliko što će pasti noć”. Dečakova istančana osetljivost za skrivene tonalitete govora, nepogrešivo uviđajući čije su reči ispražnjene a čije “pune” smisla, postaje zalog budućeg (samo nagoveštenog) pesničkog života.

Međutim, u jednom (samo)ironičnom obrtu, sticanje reči povlači za sobom nestanak stvari, a to je ujedno i tačka prodora političkog u ovaj roman. Koincidencija da junak odrasta početkom devedestih poslužila je autoru kao povod za društveni komentar na godine hiperinflacije i ratnohušačke retorike, kada su se nule na novčanicama povećavale uporedo s pojačano zapaljivim javnim govorom, a dečak koji je usvajao sve više reči bivao uskraćen za sve više predmeta. Ali taj uvid zadobija univerzalniji smisao kada, polaskom u školu, on ubrzo otkriva suštinsku nesolidnost i rastakanje stvari, jer sve tamo “rašivalo se, i gubilo smisao”, izazivajući tugu i pritajenu bojazan. Time se otkriva ćutanje kao konstitutivno za oneobičavajući pogled na stvarnost i kao uslov za pojavu jezika te malarmeovska belina dobija svoj nemi pandan: “shvatim da je ćutanje izdeljeno na prostrana vlastelinstva u kojima stvari nisu stvari, već mnoštvo kojima ćutanje zapljuskuje reči, i otkida, i sporo odnosi u sebe prostor nabubreo od soli i istine”.

Naslovni pojam pojavljuje se i nedugo potom, pri opisu područja detinje igre “ispod običnosti prostora”, i to u poglavlju koje zauzima centralni deo romana, kako po poziciji tako i po značaju. Ovo “putovanje nakraj sela”, pohod na sve, koje je metafora za sve ono što ljudi više nisu sposobni da vide, za “nešto čija je blizina neizdrživa, što razdire telo i čini te nebitnim poput predmeta”, ima za cilj utopiti se i uroniti u sve, prevazići sopstvo – i naposletku “progovoriti jezikom koji ne označava nego jeste”. Krajnji ishod puta je otkriće prave prirode svega: podvojenosti i umnogostručenosti ne samo stvari nego i subjekta, bolno otkriće drugosti u sebi. Tada se ispostavlja i da preteći mrak koga se dečak oduvek bojao ne samo da mu nije potpuno nepoznat već da, štaviše, preuzima njegove reči i okreće ih protiv njega da bi ga plašio, otkrivajući nedokučivu stranost jezika.

Nažalost, drugi deo romana po snazi i podsticajnosti ne uspeva da ide u korak s prvim, kao da je dramaturgija (duševnog) zbivanja zahtevala izvesno rasterećenje i smanjenje intenziteta. U prvi plan izbija tematizacija društvene sredine junaka, a osim putovanja u porodičnu postojbinu – koje potcrtava ideju o potrazi za poreklom – vredi se ovde osvrnuti još i na sam kraj knjige i značenjski luk koji se uspostavlja između epizode svinjokolja i finala romana. Naime, saučestvovanje u tom potresnom ubijanju jednog života, stojeći u jakom kontrastu prema rilkeovski mirnoj i dostojanstvenoj smrti pradede, služi kao scena na kojoj dečak – uprkos spoznaji da “ne pripadamo jedni drugima, ja imam sebe i ove reči, želju koja ne pripada dugom trajanju i poznatim predelima” – shvata da neminovno postaje jedan od svojih bližnjih. Sam kraj ipak donosi dvosmisleno prihvatanje sopstvenih društvenih i ličnih datosti, začudno borbenu pomirljivost, te (klasnu) posvetu “nosačima srpova”. Poslednja reč teksta – izdaja – stoga zahteva višestruko tumačenje: za onoga čiji konačni nauk glasi da “treba znati izgubiti sebe”, izdaja predstavlja paradoksalan način da se ostane veran sebi; osim toga, a u skladu s logikom teksta, reč možemo pročitati i kao iz-da-ja, tako da se u njoj jasnije čuje ničeansko-džojsovsko da, iz kojeg (i kroz koje) postaje ja(stvo).

Povodom Toplog bilja, jedne od poslednjih Vasićevih zbirki poezije, istaknuto je da je kod ovog autora, nakon kašeovskog četvoroknjižja, usledio poetičko-egzistencijalni povratak neposrednijem okruženju (u kretanju od stihije ka odmerenosti i sazrevanju, od avangarde ka modernizmu). Upravo takva poetička atmosfera okružuje i ovu knjigu, premda i u njoj ima diskretnih omaža ranim nadrealističkim ljubavima, poput “lova u bistroj vodi” ili detinje promene sveta simulacijom paranojačkog delirijuma. Svojim prvim romanom Vasić je iznova potvdio da je njegovo najbitnije vlastelinstvo – jezik, sa čijeg je dečjeg izvora mogao sada pobrati i svoje dozrele prozne plodove.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Perica Gunjić