Imperijalizam i malo mašte
Treći roman Vesne Goldsvorti Gvozdena zavesa: ljubavna priča otvara se slikom dramatičnog rušenja Berlinskog zida i blokovske podele sveta. Džejson Konor, junak koga ćemo kasnije upoznati kao prevrtljivog i licemernog ljubavnika, ali talentovanog pesnika, u kameru izgovara sledeće reči: Te zemlje sada čekaju na red da se priključe nama u Evropskoj uniji. Kao Irac, i iznad svega kao Evropljanin, saosećam sa njihovim bolom i delim njihovu nadu. Moramo prijateljski da im pružimo ruku, da im pokažemo da je naš svet bolji, da je vredelo da se za njega žrtvuju.
Ovim rečima ocrtani su ključni motivi i teme u romanu – emigracija, istorijski poraz komunizma utelovljen u državama Varšavskog pakta, sudar Istoka i Zapada kao konflikt životnih stilova, sukob civilizacija s obe stane Gvozdene zavese, i tome slično. U središtu zapleta, koji obuhvata period od 1981. do 1990. godine, jeste romansa između pomenutog pesnika i glavne junakinje, „socijalističke princeze“ Milene Urbanske, ali se neretko stiče utisak da je ljubavna priča ponajpre u funkciji ideja i teza koje se u romanu preispituju. Obećanje koje Džejson Konor izgovara ne samo da nije ispunjeno već se ovaj roman pojavljuje u globalnom društveno-političkom kontekstu gde su blokovske podele, a time i (re)interpretiranje kulture i svakodnevice koje iz takve hiperideologizirane slike sveta proizlazi, najzaoštrenije od pada Berlinskog zida naovamo. Takav kontekst funkcioniše kao svojevrsno opterećenje i izazov u tumačenju teksta. Širenje NATO-a prema Istoku i ruska invazija na Ukrajinu događaji su koji javni diskurs prilagođavaju reviziji istorije radničkih revolucija i hladnog rata, kao događaja koji su oblikovali i savremeni geopolitički horizont, pri čemu je teško odoleti preispitivanju kako ideoloških pretpostavki na kojima roman Gvozdena zavesa počiva, tako i specifične strategije osvajanja autorske i tržišne pozicije pomoću često eksploatisane priče o sukobu Istoka i Zapada. Naime, ono što bi se u nekom drugom istorijskom trenutku moglo otpisati kao prežitak hladnoratovske propagande i antikomunističkog folklora danas naprosto zahteva veću pažnju.
Osnove zapleta, uprkos blagoj ironiji sadržanoj u podnaslovu ljubavna priča, jasno su vidljive već u samom nazivu romana. Pripovedačica Milena Urbanska, ćerka visokog funkcionera komunističke partije u neimenovanoj zemlji, za koju se ipak može nedvosmisleno zaključiti da simbolizuje Jugoslaviju, zaljubljuje se u britanskog pesnika Džejsona Konora i odlučuje da se, zbog te veze, preseli u London. Srž njihove međusobne privlačnosti, koja počinje da se razvija ubrzo nakon što Konor dođe na pesnički festival na kome je Urbanska angažovana kao njegova lična prevoditeljka, leži ne samo u suprotnosti karaktera nego i u nepomirljivosti svetova koje protagonisti predstavljaju. Ona je, kao ćerka istaknutog revolucionara i operske dive, pripadnica privilegovane kaste u jednom siromašnom i represivnom društvu, dok je on darovit i ambiciozan mladi pesnik, koji se izdržava od stipendije za doktorske studije. Takođe, sve vreme je jasno da je Milenina odluka da, prebegavši u London, započne novi život i zasnuje porodicu sa Džejsonom duboko motivisana njenim prezirom prema licemerju i privilegijama nekadašnjih vođa radničke revolucije.
No junakinjina borba sa onim što njeni roditelji oličavaju, nažalost, mnogo više liči na nadahnutu propoved, neretko s primesama najfrivolnijih antikomunističkih tropa, kao, na primer, kada se govori o nestašici menstrualnih uložaka, nego na kritiku izdane revolucije. Na razini stila, tom utisku doprinose ton i naratorkina potreba da iznova objašnjava opštepoznate stvari. Komentarišući (ne)dostupnost tzv. čvrste valute, Milena Urbanska prenaglašava raskorak između teorije i prakse, za šta se komuniste i inače često optužuje – Iako smo bili komunisti, sigurni u konačnu pobedu proleterske revolucije i poraz kapitalizma u njegovoj imperijalističkoj inkarnaciji, svi mi smo još uvek cenili takozvane čvrste valute svojih buržoaskih neprijatelja.
Hladnoratovska logika diktira i strukturu pripovedanja, pa je tako roman podeljen na dve celine koje razgraničava beg iz domovine u London. Prvi deo, koji tematizuje Milenine rane dvadesete i raskalašnu svakodnevicu koju prekida jedan traumatičan događaj, nosi naslov „Istočno od Gvozdene zavese – u jednoj dalekoj zemlji o kojoj ne znamo ništa“, a u drugom delu, pod nazivom „London – Tuđ hleb“, Milena se suočava ne samo sa neoprostivim kukavičlukom i amoralnošću svog izabranika nego i sa duboko uvreženim iluzijama o Zapadu kao poretku izobilja i slobode. Dvodelna struktura teksta upućuje na osnovni kompozicioni princip – princip iskrivljenog ogledala – gde se antipodi ispostavljaju paradoksalno srodnijim nego što se čini na prvi pogled. No i idejni i estetski dometi ovog sameravanja pomoću deformisane optike značajno su ograničeni, budući da sve što iz njega dobijamo jeste niz stereotipa koje su kapitalističke supersile i zemlje realnog postojećeg socijalizma desetlećima gajile jedne o drugima.
Ukratko, ta jednačina izgleda ovako: u prvom delu knjige, Milena Urbanska temeljno osvešćuje i osvetljava prezir prema društvu u kome živi, ali joj materijalne privilegije, koje uživa zahvaljujući statusu i moći svoga oca, omogućavaju pristup zapadnjačkim proizvodima i vrednostima u pogledu životnog stila. Prelazak s druge strane Gvozdene zavese donosi joj neočekivane doživljaje – ne samo da su socijalne nejednakosti, u odnosu na njeno pređašnje iskustvo, nepojmljive već su izdaja, licemerje, iskvarenost i surovost utkane u svakodnevicu na Zapadu. Drugim rečima, junakinja će na vlastitoj koži osetiti istinu koju joj otac i Leković, načelnik tajne službe, ponavljaju od početka – Englezima se ne može verovati.
Površnost ovih ideja, kada se one postupno razlože, međutim, u oštrom je kontrastu prema literarnim kvalitetima romana. Pripovedanje je tečno, dobro osmišljeno i uverljivo, a odmeren ali raskošan stil s razlogom nailazi na pohvale kritike kako kod nas, tako i na engleskom govornom području, budući da je roman, kao i prethodni Gospodin Ka i Gorski, izvorno napisan i objavljen na engleskom jeziku.
Motiv zabranjene ljubavi i London kao nepredvidivo, živopisno okruženje u kome se ona može koliko-toliko slobodno konzumirati Vesna Goldsvorti poetizovala je i u prethodnim romanima. Kada se natruhe anahrono artikulisane ideje o posebnosti slovenskog mentaliteta apstrahuju, priča o ljubavi s nesavladivim preprekama krije jednu iznimno zavodljivu ideju. Kao i Roman Borisovič Gorski, protagonista istoimenog romana, i Milena Urbanska je, iako na sasvim drugačiji način, autsajder u društvu u koje nastoji da se uklopi zbog ljubavi. Prevedeno sa jezika književnih simbola na jezik ideja – ne samo da onaj koji ne pripada određenom društvu predstavlja prizmu kroz koju se mogu sagledati sve njegove mane već je ta društvena i nacionalna neukorenjenost ono što omogućava autentično i potpuno prepuštanje transformativnoj snazi ljubavi.
No, dok je u Gorskom, svojevrsnoj panslovenskoj replici Velikog Getsbija, taj motiv dosledno poetizovan, te Gorski biva ubijen zbog ljubavi, u romanu Gvozdena zavesa on je suptilno ironizovan hladnoratovskim imaginarijem. Kao što je i sama autorka u jednom od intervjua istakla, književni predložak njenog najnovijeg romana jeste Medeja. Tako će i Milena iskoristiti moć svoga oca da se, na povratku u domovinu, osveti mužu, čije ime (Džejson – Jason), te zbirka poezije Argonauti, zahvaljujući kojoj će se Džejson Konor proslaviti, jasno upućuju na simboličku vezu sa grčkim mitom i Euripidovom tragedijom. Kao i Jason, i Džejson je preljubnik i izdajnik, koji svojoj ljubavnici nehajno otkriva Milenine najintimnije tajne „o životu iza Gvozdene zavese“. Ono što su inače jaka uporišta umetničkog izraza Vesne Goldsvorti – dijalog sa književnim nasleđem i suvereno kretanje kroz gustu mrežu referenci – u ovom su romanu, kao i osnovni motiv koji pokreće radnju, oslabljena hladnoratovskim stereotipima i svojevrsnom tržišnom strategijom, što ne mora biti namera autorke, već posledica toga što autorka nije ovladala određenim temama i diskursima na književno verodostojan način.
Tako, na primer, nije umetnički opravdano niti relevantno kada junakinja i pripovedačica u stilu TV reportera ili konferansijea objašnjava više nego razumljivu realnost u fikcionalnom svetu, pa između ostalog i svoja osećanja prema poslovnoj ponudi da prevodi sa ruskog jezika – Kao slovenski jezik, automatski je bio sličniji mom maternjem jeziku nego što su engleske monoglote mogle i da zamisle. Zahvaljujući pravoslavlju, imali smo istu azbuku – poneko slovo više ili manje – a jezik liturgije vekovima nas je povezivao. Na taj način se adresat intimne priče sa elementima političkog trilera iz poslednje decenije hladnog rata konstruiše kao neupućeni čitalac, u čijoj svesti, umesto povremenog, sofisticiranog ironiziranja blokovske podele sveta, prevladavaju konačne lekcije o zaostalom ali poštenom Istoku i bogatom ali okrutnom Zapadu.
Poseban problem u romanu Gvozdena zavesa, kao jednom ipak kompleksnom čitalačkom iskustvu, predstavljaju književne reference osakaćenog potencijala. Utisak kompleksnosti proizlazi iz raskoraka između lepote pripovedanja i emocionalnog doživljaja, s jedne strane, i intelektualno oskudne imaginacije, s druge. Naime, citati Milovana Đilasa, Osipa Mandeljštama, Ane Ahmatove, za koje je poznato da su bili u direktnom sukobu sa staljinističkim državim aparatom, zatim rumunske disidentkinje Nine Kasijan, te Blage Dimitrove, bugarske pesnikinje koja se pesmom Jan Palah pobunila protiv okupacije Čehoslovačke, javljaju se na ključnim mestima u kompoziciji romana i simbolički motivišu razvoj radnje. Ono što je većini ovih referenci zajedničko jeste da evociraju disidentsku poziciju.
Međutim, subverzivne figure nesigurno podupiru tekst čije je ishodište suštinski kompromisersko. Umesto privlačne mogućnosti da se Istok i Zapad susretnu u iskrivljenom ogledalu, rezultat je binarna podela, s kojom se i jedna i druga strana, usled uticaja kulturnih ideologija koje imperijalne sile s oba pola Gvozdene zavese u kontinuitetu marljivo proizvode, mogu identifikovati. Povremeni komentari o ugnjetavanju žena i odnosu prema homoseksualcima u duhu su savremenih kvaziaktivističkih pokliča, što, zajedno sa već pomenutim načinom na koji se društveno-politički komentar oblikuje u tekstu, pojačava utisak o rascepu između velikih aspiracija i konkretne izvedbe.
Reč je, dakle, o nezahvalnoj kombinaciji pripovednog umeća i stilske izvrsnosti, s jedne strane, te prihvatljive kritike i podobne imaginacije, s druge, čime bi se moglo objasniti sveprisutno oduševljenje među kritičarkama i kritičarima. No čini se da sama tema romana, kao i opterećujući kontekst u kome će se čitati, ipak opominje na neophodnost kritičkog tumačenja.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović
