Smrt u Beogradu na vodi
Dole, duboko, ispod tvog ateljea, veliki je crno-beli grad. Zapravo, uglavnom je siv. Jedino na tvojim fotografijama, koje si na stropu poređao kao lavirint, grad još uvek ima boje. Zato ti svake noći uzimaš svoj fotoaparat Olimpus, navlačiš crvene starke, crveno-belu majicu, stavljaš naočare sa crvenim okvirom i silaziš u dvorište. Ali tamo nema dvorišta; deca se igraju na sivom betonskom pločniku. Devojčica vozi bicikl sa slušalicama u ušima. Kada ti se približi, čuješ je kako pevuši nešto na engleskom. Prošli put ti je rekla da sluša Mather Mather, a kada si je pitao o čemu pevaju, odgovorila ti je preko ramena: Pa, o mental illnessima, o čemu drugom. Ti okineš jednom i potom uvećaš njeno lice na touch-screenu aparata: oči su joj modroplave, slušalice crvene, na zubima stalna proteza sa tirkiznom gumicom: My daddy’s got a gun, ga-ga-ga-ga-ga...
Ti ne hodaš već kliziš na nevidljivom bešumnom skejtbordu. U to kretanje ne ulažeš ni najmanji napor. Rulaš niz unakažene ulice Dorćola, spretno prelaziš preko rupa, zaobilaziš ogromne predizborne bilborde, izbegavaš range rover Oko sokolovo, koje vreba one koji žele da fotografišu grad. To je ovde zabranjeno, i ti to znaš, zato je tvoja noćna misija toliko važna. I sam si se uverio da nekada na tvojim fotografijama ostanu scene koje ne mogu da pokažu svoju pravu boju. Neki delovi grada, shvatio si, kao i neki ljudi, zauvek su se stopili sa bezbojnim svetom. Uplaše te takvi prizori, jer dobro znaš da na tim mestima više ne možeš pronaći život. To su ne-mesta Beograda. Do ove noći otkrio si mnogo takvih punktova. Te fotografije ne mogu ni da se razviju ali ni da se izbrišu iz memorije tvog fotoaparata. Opasno je slikati ih, jer sve manje mesta ostaje za one fotografije na kojima pulsiraju boje. Kao na tvom stropu, u malom ateljeu, na poslednjem spratu zgrade u Ulici cara Uroša.
Živiš sam. Rulaš sam. Fotografišeš s njom. Ona te čeka svake noći na rasturenim kolosecima pruge na Donjem Dorćolu. Sedi na rashodovanoj garavoj dresini i čeka. Oči velike mačke živnu kada joj se približiš. Zbog nostalgije za ‘68., koja te muči povremeno, zoveš je Marina. Dugo te nije bilo, kaže ti. Čitav jedan život, odgovaraš vadeći iz torbe kutiju sa jednom sardinom koju si sačuvao od svoje večere za nju. Ona mirno posmatra sardinu između svojih prednjih šapa. Kuda ćemo večeras?, pita te. U Savamalu, kažeš odrešito. Znaš da je tamo opasno, upozorava te Marina dok se igra ribljim repom. Meni kažeš…? Tebi, osmehuje se Marina pošto proguta i poslednji komadić sardine, znaš da si prošli put jedva umakao Oku... Omatorio si. A sve je manje memorije u tvom aparatu… Misliš, zbog crnih shotova, kažeš kao da potvrđuješ njenu misao. Da, i zbog toga, potvrđuje Marina dok te prati preko izrovanih koloseka: Kada si poslednji put proveravao memoriju? Nisam skoro, kažeš dok ubrzavaš, a mislim da i neću.
Dok se penjete uz Kalemegdan, izbegavaš da priznaš Marini čega se više bojiš: Oka ili crnih shotova. Jednom su te ulovili, ali bilo je to davno, još devedesetih, kada si odlučio da se odrekneš svog imena “Slobodan”, zbog onog koji je upravljao Okom. Od tada više nisi slobodan, od tog doba živiš samo u umetnosti, pokušavaš da spaseš ovaj grad, bar na svojim fotografijama. Tvoje oko je poslednja njegova nada. Ali onda su se pojavili ti crni shotovi, tragovi mesta koja se opiru svakom oslobođenju. Kada prelistaš tamni deo memorije na svom fotoaparatu, jasno vidiš sva ne-mesta na kojima si bio: Savrski trg, Geozavod, Andrićev venac – čak i Andrićev spomenik tamo je crn, zatim Slavija, Skadarlija - blatnjava i mrka, Muzej savremene umetnosti pred kojim Veliki Logoped, naspram stotine monitora, na kojima su posetioci sa sivim maskama protiv covida-19, govori o tome kako je ispravio kod sebe poremećaj izgovora glasa “R”.
Savamala je neprirodno osvetljena. Na mestima gde su bile stare zgrade, među njima i restoran Savski ekspres u kojoj je decenijama bila izložena tvoja slika Tajna večera, leže tlocrti temelja. Iz nekih su već nikle nove zgrade, tamne na tvojim kadrovima, iako se naizgled kupaju u veštačkom svetlu. Marina ti hoda pored nogu, repom ti se obavija oko potkolenice. Na kraju ćeš morati da se odrekneš ovog grada, kaže ti, kao što si se odrekao svog imena. Svašta, odgovaraš refleksno, birajući kadar na mestu gde je nekada bio Savski ekspres. Ovde smo se sreli prvi put, kažeš joj. Bilo je to u ono vreme kad smo planirali Taping artist... Ne budi sentimentalan, opominje te Marina, meko hodajući ispod razapete trake na kojoj piše “stop”. Ovo je sada zabranjena zona za tebe... Probaj da slikaš, pa ćeš videti. Najednom te obuzima strah dok na ekranu podešavaš kadar. U njemu je i Marina, okrenuta licem prema tebi, osmehnuta. A šta ako je…?, pitaš se dok okidaš. Scena se zaledi u trenutku, memorija aparata pokazuje da je puna i da se shot ne može ponoviti. Poslednji je, zar ne?, pita Marina. Klimaš glavom, preplašen, užasnut, jer tamo, na tvojoj poslednjoj fotografiji Beograda, svet je bez boje. Marina, takođe. Ali šta je sad ovo…?, gušiš se u isprekidanom dahu: Šta je? Ništa, čuješ Marinin glas, budi miran i sačekaj. Ovo te neće previše boleti… Oko samo što te nije počistilo iz memorije grada.
U priči su korišćene reference na sledeće radove:
- Era Milivojević Nepokretne slike / Still images, 2015.
- Era: Potraga za Tajnom večerom, kratki video, 10. maj 2016.
- Era Milivojević, Taping artist (Marina Abramović) with adhesive tape, SKC, Beograd, 1971.
- Era Milivojević, 12 pogleda na mačku na staroj lokomotivi, 2007.
- Marina Abramović, Retrospektivna izložba Čistač, MSUB, Beograd, 2019.
Muzika:
- Mother Mother, Hayloft (album O My Heart).
Fotografija:
Vera Vujošević
Priča je premijerno objavjena u katalogu 58. Oktobarskog salona - jun 2021.
Posebna zahvalnost Maji Mikić Landratoške na ustupljenoj fotografiji Erinog rada 12 pogleda na mačku na staroj lokomotivi.
