Isusove manžetne
Reach out and touch faith.
Martin Lee Gore
Nemam pojma gde se te manžetne danas nalaze, ali vrlo dobro znam gde je nestao ostatak košulje. O tome sam slušao od svoje majke toliko puta. Moj otac bi čitao novine, uglavnom Politiku i Borbu paralelno, klimnuo bi glavom na njene komentare i nastavio da sledi neku svoju nit, komentarišući sebi u bradu tekst koji čita: “Pa, sunce im jebem, gde nas to ovi vode?” Oduvek sam bio zbunjen oprečnim stavovima svojih roditelja. Oni su na sve gledali različito, bilo da se radilo o kupovini sofe, uvođenju centralnog grejanja, proslavi Dana Republike, Titovoj smrti ili porodičnoj prošlosti. Budući da su oboje rođeni u aprilu i da je razlika među njima svega pet godina, čovek bi pomislio da imaju bar nešto zajedničko u onome što se uobičajeno zove pogledom na svet. Ali ne, oni su, prkoseći prirodi i Zodijaku, tokom godina uporno razvijali te svoje osobenosti tako da jednog dana, kada sam napunio osamnaest godina i bio regrutovan u Miloševićevu vojsku, više nisam mogao da shvatim kako su sve te godine braka proživeli zajedno. Duboko u sebi sam osećao raspolućenost. Znao sam da to potiče od njih, zapravo od njihove okrenutosti jedno od drugog, kao u starim dvobojima kada su učesnici stajali “leđa u leđa”, da bi potom otkoračali po deset koraka, okrenuli se, podigli pištolje i pucali jedno u drugo. Tako su i moji roditelji reagovali na svaku temu koja bi nam dolazila preko televizije (tada smo imali svega tri kanala, dva informativna i jedan muzički), izmicali bi se na bezbednu udaljenost i onda pucali. Samo, te olovne kugle pogađale su mene i ja bih ostajao da ležim na svakom poprištu njihovih svađa. U vreme kada sam bio regrutovan, završavao se period velikih mitinga na kojima je političko rukovodstvo želelo da pokaže volju naroda za jedinstvom i odbranom svega što je naše. Izgledalo je da majka odlično razume te poruke, ali da otac više ne zna šta bi rekao na takvu promenu političke klime u Jugoslaviji. On je uvek nastojao da racionalno razloži stvari dok se majka prepuštala opštem talasu. Tada bi rekao majci, pa dobro, kako možeš tako da pričaš kada si do juče plakala za Titom. I zaista, naš lokalni list Novi put objavio je, u danima nakon Titove smrti, sliku moje majke koja je tada radila kao medicinska sestra na internom odeljenju bolnice. Na toj crno-beloj fotografiji, kojoj se otac podsmevao, majka je sedela za malim belim stolom u sobi za intenzivnu negu i iskreno plakala. Međutim, ona se više nije sećala tog vremena, samo je vrtela glavom i govorila da je naš narod sada u opasnosti i da mu se nekako mora pomoći. “Koji naš narod?”, pitao je otac koji je u to vreme već bio prestao da kupuje novine, jer su postale nepodnošljivo đubre, kako je govorio. “Samo se ti pravi lud”, odgovorila bi mu majka i uključila TV kao da mu na ekranu može pokazati o kom je to narodu reč. Dotle sam ja gledao muzički program na trećem kanalu, preko malog televizora u svojoj sobi. Bio sam zaokupljen razmišljanjem kako da što bolje provedem to malo vremena od civilnog života, koje mi je preostalo do odlaska u Jugoslovensku ratnu mornaricu, u koju sam bio regrutovan. Preko MTV-a je svako malo išao spot “Personal Jesus” grupe Depeche mode sa albuma Violator.
***
Bili su to trenuci mog bega od stvarnosti koja je nastajala u sve oštrijem sukobu između mog oca i majke, kao između čekića i nakovnja. Bio sam usijano gvožđe koje su oni oblikovali, svaki udarac sam osećao na svom licu punom ožiljaka iz puberteta. Gledao sam taj spot po ko zna koji put, pokušavajući da razumem tekst i slike koje su se nizale. Grupa modernih kauboja je dolazila u neki mali pueblo, gde je bio smešten bordel. Debela Meksikanka je žurila preko dvorišta, rasterujući živinu, kako bi upozorila svoje devojke da se spreme za nove bele goste. Onda bi preko ekrana preleteo laso i jedan od kauboja bi zajahao na malom drvenom poniju. Devojke u donjem čipkastom vešu premeštale su se sa jednog na drugi kraj velikih metalnih kreveta, u siromašnim sobama puebla. Kakve je veze imao Isus sa tim bordelom u pustoši, nisam uspevao da shvatim. Otvarao sam Bibliju, koja nam je tih godina bila pravo otkriće posle dugog perioda socijalizma. Nabavila ju je moja majka od nekog trgovačkog putnika, koji je tih dana krstario po preduzećima i javnim ustanovama, kao božji glasnik, nudeći knjige Ćosića, Danka Popovića i komplete monografija o srpskim vojskovođama iz Prvog svetskog rata. Međutim, ja sam tražio nešto drugo. Jevanđelja su pominjala samo jednu ženu iz bordela koja je poverovala jače od svih drugih. Bila je to Marija Magdalena. Zamišljao sam je u onom pueblu iz spota Depeche mode, kako čeka svog poslednjeg klijenta, nalakćena na rukohvat gelendera; bila je to mlada žena, duge crne kose koja joj je sezala skoro do pasa. Podsećala je na grivu u koju bi bila prava sreća zavući prste. To sam rekao svojoj devojci jedne noći, kada smo se našli poslednji put, pred moj odlazak. Ležali smo na razvučenom trosedu u suterenu. Ona je bila još uvek maloletna. Nije prestajala da plače, uplašena onim što se kao senka nadvijalo nad nama. Između njenog povremenog šmrcanja, čuo se uporni zidni sat koji je bez prestanka ponavljao svoj carpe diem. “Prestani da mi prepričavaš te glupe spotove o kurvama i sveticima”, rekla mi je u jednom trenutku: “Ovo je sve užasno… A šta… Šta ako zakačim?” “Nećeš me zaboraviti?”, rekao sam zagrcnuto. Šamar mi je dobro zagrejao obraz. “Kretenu!”, odbrusila je, pogledavši me kroz zamagljena stakla okruglih naočara. “Znaš, znaš da neću… Nikada…”, dodala je potom i okrenula se na drugu stranu.
***
Majka i ja smo sedeli na zadnjem sedištu kola kojima je upravljao moj ujak. Još se nije bilo razdanilo, pored puta, za nama, zaostajali su rezervisti koji su bili podignuti u talasu mobilizacije protekle noći. Tada mi je majka dala kožnu futrolu sa srebrnim rajsferšlusom. Kada sam je pitao, šta je to, rekla mi je, nešto što će me čuvati. Suzdržavajući strah koji me je obuzimao zbog senki vojnika u noći, otvorio sam futrolu i istresao njenu sadžinu na krilo. Onda sam zamolio ujaka da upali svetlo u autu: Video sam dve gotovo identične, prljave četvrtaste krpe sa rupicama za dugmad. “Šta je sad ovo?”, pitao sam majku. “To su manžetne”, odgovorila je ona tiho: “Od dedine vojničke košulje… Za sreću…” Onda sam se setio svih njenih priča o mom pradedi Stojanu Miladinoviću, koji je bio mojih godina kada je kao regrut obukao uniformu srpske kraljevske vojske 1914. Opšta mobilizacija, koju je regent Aleksandar Karađorđević objavio 12. jula te godine, zatekla ga je u prizrenskoj kasarni. Prema propisu o uniformama iz 1908, Stojan je tada već bio u svimaslinastoj boji. I njegova košulja bila je takva. Kada je počela ofanziva Austrougarske, u Srbiji je bilo mobilisano 402 200 ljudi, 57 700 konja, 42 650 volova i 23 630 zaprežnih kola. Sa tom masom ljudi i životinja, kroz prvu ratnu godinu, kretao se i moj pradeda, retko se izuvajući u pauzama između ratnih operacija i gotovo nikada se ne presvlačeći. Tokom usiljenog povlačenja preko albanskih vrleti, u periodu od decembra 1915. do februara 1916, njegovo izmoždeno telo počelo je da trpi transformacije. Sušilo se i smanjivalo da bi u hroničnom nedostatku hrane počelo da apsorbuje ono što je bilo na njemu. Tako će na putu do Krfa, a potom do ostrva Vida, gde će kao dizenterični kandidat smrti kasnije biti smešten u poljskoj bolnici, od Stojanove košulje ostati samo manžetne. Ti komadi tkanine, koje je Stojan sačuvao kao uspomenu na jedno vreme provedeno na rubu života, naposletku su se našli u mojim rukama. Za moju majku, bio je to očigledan simbol vaskrsnuća dok je mene obuzimao strah od blizine bolesti i smrti. Kada sam se opraštao s njom na autobuskoj stanici, krišom sam vratio kožnu futrolu s manžetnama u njenu torbu. Dok mi je mahala, sećam se da je imala neki bolni osmeh od kojeg su mi se paralisala kolena.
***
Otac mi je kasnije pisao da se srušila na ujakove ruke onog časa kada je izgubila moj autobus iz vidokruga. Ja sam do mora putovao dan i noć, a kada sam stupio u kasarnu u Kumboru, prekinula se svaka veza sa spoljašnjim svetom, čak i preko medija. Jedini izvor informacija predstavljao je bezbednjak Marić, koji bi nam u jutarnjem zboru govorio šta se događalo u zemlji i šta su nameravali da učine sa nama, odnosno sa našim telima u ratu koji je predstojao. Sa roditeljima se nisam čuo četrdesetak dana, a prvo pismo od njih mi je stiglo tek kasnije. Moja majka je doživela nervni slom, tako da je morala da bude hospitalizovana. Najpre na neurološkom, a potom na psihijatrijskom odeljenju. Potpuno je izgubila volju za životom: Nije više mogla da se kreće, već bi se od kreveta do kupatila, bespomoćno vukla po podu kao da joj je snaga ostala još samo u rukama. Ubrzo, period ataraksije smenjivala bi iznenadna razdraženost, pisao mi je otac, tako da bi vrištala i lomila sve oko sebe. Ubrzo, na psihijatrijskom odeljenju u Ćupriji počeli su da je vezuju za krevet, a kada bi joj neko dolazio u posetu, navlačili bi joj ludačku košulju, čvrsto je vezujući na leđima. Pored nje je uvek dežurao neki bolničar, koji je ubeđivao mog oca da je moja majka, na čijem licu su se nazirali tragovi modrica, povremeno dolazila u kritičnu fazu kada je bila u stanju da nekog povredi. Dugo nije govorila ništa. Lekari su mislili da je izgubila i moć govora. Međutim, kada sam se nakon sedam meseci prvi put vratio i posetio je u bolnici, iznenada je progovorila. Sećam se da sam je zatekao vezanu u krevetu sa podignutim rešetkama sa strane. Seo sam kraj nje i provukavši svoju ruku, dodirnuo sam joj vrhove prstiju. Tada me je prenuo njen hrapavi duboki glas kojim mi je saopštila da je nakon mog odlaska konačno pronašla Boga. Pogledao sam je zbunjeno. Njene crne oči su gorele nekim unutrašnjim plamenom. Nakon kraće pauze, rekao sam joj da sam izgubio sve u međuvremenu i da se teško nosim sa depresijom. “Kad jednom budeš shvatio”, dodala je samouvereno: “Da kraj ne postoji… Sve će ponovo da bude dobro.”
Priča "Isusove manžetne" izvorno je objavljena u zborniku Das Hemd, koji su povodom sto godina od početka Prvog svetskog rata priredili Max Aufischer i Luise Grinschgl (Graz, Leykam, 2014).
