Zaborav zaborava
Ciklus O zaboravu i zaboravljenima
Postoji nešto naročito zlokobno u rečenici koju, svako malo, izgovaraju srpske patriote i visoki zvaničnici Srpsle pravoslavne crkve: opraštamo, ali ne zaboravljamo. Rečeno bez okolišanja: ova rečenica je poziv na osvetu sa odloženim dejstvom. Odloženo dejstvo nije tu stoga što subjekt ove rečenice misle da je osveta nešto rđavo, ili da joj treba pristupiti hladne glave – takve bi formulacije bile poštene – već stoga što se, trenutno, nisu stekli uslovi za kvalitetnu osvetu. Odnosi moći trenutno ne idu na ruku osvetničkim zahvatima, jer osveta ne bi bila u dovoljnoj meri obuhvatna i efikasna. Ne bi, naime, osvetnici, ovi koji pritvorno opraštaju a zapravo ne zaboravljaju, mogli da pobiju onoliko ljudi koliko bi, prema njihovoj proceni, bilo u redu. I koga bi ubijali? Pa, one koji su ubijali nas. Ko smo mi? Srbi. Ko su oni? Hrvati, Albanci, Mađari, muslimani uopšte, katolici uopšte, Amerikanci, NATO, Betmen i Robin, oni koji nisu dovoljno Srbi, odnosno oni koji ne bi baš da ubijaju i koji, što je još gore, veruju da je ubijanje nedopustivo. To je, dakle, sadržina te jezive rečenice da, eto, opraštamo – „mi“ opraštamo u ime „nas“ – što ste nas ubijali, ali vam to nikada nećemo zaboraviti. Kao takva, ova je rečnica besmislena. To, međutim, ne znači da nije i delotvorna. Delotvorna je opsenjuje prostotu svojim kvazihrišćanskim prenemeganjem (oproštaj), ali i odlučnošću, tom neskrivenom pretnjom (zaboraviti nećemo). A besmislena je jer oproštaj dostojan toga čina upravo je bezuslovan. I oproštaj i zaborav i pamćenje ovde su par excellance političke veličine.
U osnovi se nalazi ono što je Niče imenovao kao resantiman.
Akcija i reakcija
Resantiman je odsustvo aktiviranja reakcije. I reakcija je, naime, nekakva akcija. Ona je uzvraćanje. Uzvratiti, odreagovati, znači aktivirati reakciju. Ali ako se reakcija ne aktivira, ako izostane bilo iz kog razloga – strah, lenjost, glupost, nasilje (odmah valja dodati da su danas, u onome što je ostalo od javne scene u Srbiji, na delu sva četiri razloga) – glavnu reč preuzima načelo resantimana: ne reagovati.
Izlet 1. Radomir Konstantovića, u svojoj Filosofiji palanke, pokazuje da je nereagovanje ključno svojstvo, svojevrsni princip duha palanke. Posledica je nihilistički stav prema životu kao mogućnosti i zatvaranje u „realizam“ kao unapred datu meru palanačkog pogleda na svet. Realno je ono što je lišeno mogućnosti. Biti realan znači biti ograničen na jasno određeno polje. Prekoračenje te granice je – prestup. Utoliko nihilizam nije puko poricanje moralnih vrednosti, već poricanje aktivnosti koja vrednosti preobražava, poricanje mogućnosti, „poricanje vremena“, kaže Konstantinović, poricanje aktivnekulture u ime fetišiziranja realnosti. Nihilizam (ako sledimo Žula Deleza) nije nebiće, već ništavna vrednost, dakle vrednost koju inauguriše duh palanke, banalna vrednost, nepolitička, nepokretna, mrtvorođena vrednost.
Reakcija koja ne aktivira sopstveni odgovor na akciju ostaje paralizovana, skamenjena. Povratno, odsustvo reakcije korumpira i samu akciju koja, budući da ne nailazi na otpor, postaje inertna, samosvrhovita, u svojoj razobručenosti pasivna, kao svemirska letelica koja je savladala otpor Zemljine teže i atmosfere i sada, nošena sopstvenim zamahom, pluta svemirom. Tada sama akcija postaje reaktivna, ali ni ona nije u stanju da aktivira moguću reakciju jer je iskoračila iz polja mogućeg dejstva. Tamo gde nema sukobljenih sila, tamo gde ne postoji mogućnost otpora, odnos akcije i reakcije prestaje da postoji. Političkim žargonom rečeno, vlast postaje opozicija sebi samoj, što ni malo ne doprinosi zdravlju jednog društva, ili jedne kulture. Ako, dakle, iz društvenog odnosa izostaje dinamika akcije i reakcije – čime se ruši i sama scena na kojoj se sile akcije i reakcije susreću, dakle gubi se javna (politička) sfera – u prvi plan izbija unutrašnji princip: osećaj. Zajednica oblikovana načelom resantimana postaje zajednica osećanja. Ne akcije i ne reakcije. Osećanja. U reči resantiman jasno se čuje sentiment. Čovek resantimana je onaj koji u stvarnosti ne učestvuje nego je oseća. „Reakcija“, piše Delez, „prestaje da biva aktivirana da bi postala nešto što se oseća. Reaktivne sile odnose prevagu nad aktivnim silama zahvaljujući tome što su izmakle njihovoj akciji“. Na taj način se, recimo oseća sopstvena nacija: nije potrebno ništa raditi, dovoljno je pripadati i osećati damare nacionalnog bića. Zato je promišljanje nacije zabranjeno. Zato je refleksija zabranjena jer se u odrazu uvek vidi nešto drugo od onoga što se lepo oseća.
Ali kako dolazi do prevage reaktivnih sila? Kako dolazi do učvršćivanja njihove „prevlasti“, kako, dakle, jedna kultura postaje nedelatna, nemoćna? Kao odgovor potrebno je ispitati mehanizme pamćenja neke kulture i načine na koje se ono upamćeno prerađuje.
Foto: Srđan Veljović
Mehanizmi pamćenja
Svaka kultura, dakle, poseduje nekoliko vertikalnih, vremenskih dimenzija i svaka od tih dimenzija sadrži filtere, da bi i same dimenzije igrale ulogu filtera u odnosu na one dimenzije koje dolaze nakon njih. Ti filteri su sačinjeni od odnosa moći. Ako bismo se, na ovom mestu, pozvali na iskustvo srpske kulture u poslednjih tridesetak godina uočili bismo nekoliko upravo zapanjujućih skokova, nekoliko primera, ničeanski rečeno, „čudesnog pamćenja“, nekoliko identitetskih sunovrata, te upravo spektakularne lomove kako u poimanju sadašnjosti, tako i u razumevanju prošlosti.
Kao svojevrsna reakcija na komunističko nametanje prošlosti i kao pogonsko gorivo probuđenim nacionalnim sentimentima, iz dubina kolektivnog pamćenja izvučen je i aktiviran kosovski mit. Svrha tog aktiviranje bila je deaktiviranje političke scene, depolitizacija i zombifikacija javnog prostora. Javni se prostor preobražava na takav način da postaje, umesto okvira za dinamiku političkih odnosa, umesto rama unutar kojege se odigrava sučeljavanje različitih istina, svojevrsni vremeplov u kojem mit zamenjuje sadašnjost. Mit, naime, postaje „činjenica“ važnija od bilo kakvog sklopa, ili bilo kakvog tumačenja sadašnjosti. Kada se na takav način suspenduje sadašnjost, kada se mitska i junačka prolost premaže preko diskursa o „narodu žrtvi“ – Srbi su, naime, večite žrtve istorijsko-političkih nepravdi i vreme je da to prestane – kada se, dakle, radnje u sadašnjosti legitimišu mitskom prošlošću doslovno sve postaje moguće i nekažnjivo. „Narod žrtva“ bez problema se preobražava u „narod ubicu“. Naporedno s tim preobražajem ide odbijanje sučavanja sa neprijatnim događajima iz sadašnjosti ili bliske prošlosti, ali, tome uprkos, zadržavanje kolektivnih matrica (nemogućnost da se shvati pojedinačna odgovornost), dakle zaborav sadašnjosti i aktiviranje „čudesnog pamćenja“ koje seže do, recimo, cara Konstantina. Munjevito menjanje identitetskih obrazaca uvek ide ka prošlosti i ka istom etno-nacionalnom, predmodernom jezgru – nedavno mrcvarenje Gavrila Principa ubedljiv je pokušaj odvraćanja pažnje od suočavanja sa sadašnjoću. Grčevito držanje za prošlost, reaktiviranje prošlosti, način je da se spreči aktiviranja reakcije u sadašnjosti. Na delu je, naravno, kolektivno pamećnje koje Aleida Asman određuje na sledeći način: „U užem smislu ’kolektivnom’ se može nazvati samo ona formacija pamćenja koja zajedno sa snažnim vezama lojalnosti proiznosi i snažan mi-identitet“. Ovakva vrsta selektivnog „izvlačenja“ pamćenja upućuje upravo na postojeće rezerve, odnosno skladišta u koja se pamećnje odlaže. „Čudesno pamćenje“, pak, u samom je jezgru identiteskih kalupova jer, s jedne strane, ono ne korespondira ni sa kakvom koherentnom istorijskom realnošću – više je reč o magmi ili nebuli koje menjaju oblik prema zahtevima dana – dok je, s druge, toliko udaljeno od bilo kakve dohvatljive ili dokazive stvarnosti. Ono samo, zapravo, oblikuje realnost po meri sopstvenih potreba. Ako je, na primer, potrebno probuditi junački diskurs, koliko god bilo reči o mitskom obliku lojalnosti zajednici, onda se kosovski boj izvlači iz mutne vode mita i oživotvoruje. Da li, tako oživljen, može da bude drugo do zombi – drugo je pitanje. No, kao i zombi taj je mit delotvoran. Ili, još preciznije: on je delotvoran samo kao zombifikovan. Dodir ili ujed zombija od drugih ljudi stvara zombije. Takva konstrukcija, dakle, moguća je samo na osnovi čudesnog pamćenja.
Izraz „čudesno pamćenje“ odnosi se na one slučajeve u kojima se pamti sve, u kojima nema odmora od priliva nadražaja iz spoljašnjosti. Ničeansko-frojdovsko otkriće nesvesnog ukazuje na postojanje svojevrsnih propusnih membrana kako kod pojedinaca, tako i u sistemima kulture. Iako, razume se, ne postoji prosta analogija između pojedinačnih slučajeva i kulture, mehanizam je sličan: deo nadražaja ostaje prilepljen za membranu, deo prolazi i skladišti se u (kolektivno) nesvesnom. Postoje, dakle, dve vrste pamćenja: ono koje se odmah reaktivira, i ono koje odlazi u skladište. Ali izraz „čudesno pamćenje“ može se primeniti i na pamćenje mitskih struktura koje, vrednim radom kulturne politike, zadobijaju vrednost činjenice i postaju delotvorni koliko i „stvarni“ događaji, ako ne delotvorniji. To se događa kada se tragovi pamćenja iz nesvesnog„popnu“ do svesti i počnu da je osvajaju na takav način da ona postaje prepunjena, zasićena tragovima prošlosti, nesposobna da prima nadražaje sadašnjosti, da ih prerađuje (pošto prerađuje samo prošlost, pa tako srpska kultura s kraja osamdesetih godina prošlog veka „previđa“ pad Berlinskog zida, previđa sadašnjost, jer se bavi preradom kosovskog mita u ratne svrhe), ili da napravi odabir onoga što se zadržava u svesti. Svest postaje neosetljiva na nadražaje, parališe se, anestezira. Tada car Konstantin i Jug Bogdan postaju stvarnije činjenice od onoga što se događa u trenutku njihovo oživljavanja, postaju važniji od organizovane državne pljačke i državnog zločina (Miloševićev period), ili od nadiranja autoritarnog talasa (Vučićev period). Čovek resantimana postaje osetljiv samo na tu vstu mnemoničkih tragova. On se vezuje samo za tragove, on reaguje samo na tragove, on ih prati, oseća, njuši. Zato Delez kaže da je čovek resantimana pas tragač, ili nekrofil koji postaje osetljiv samo na nadražaje mrtve kulture, ostajući neosetljiv za podsticaje savremenosti. To je opis konzervativaca u kulturi. Nije, stoga, čudno što su avangardni pokreti bili neprijatelji totalitarnih režima. „Degenerisana“ umetnost je, razume se, vređala duh prošlosti nacističkog režima. Moderna umetnost je, s druge strane, napadala obećanu budućnost sovjetskog čoveka. U oba slučaja upravo je sadašnjost suspendovana u ime prošlosti i budućnosti. Konzervativna kultura nastoji da anestezira građanina kako bi mu onemogućila reakciju, kako bi ga depolitizovala, načinila poslušnim recipijentom i bezopasnim konzumentom onoga što nudi politička kasta. Njegovo se delanja svodi na napor da ne raguje: primiri se, ne talasaj. Reakcija koja ne aktivira sopstveni odgovor na akciju ostaje nepokretna, paralizovana, nedelatna.
Kao lek protiv petrifikovanja života, protiv navale sećanja, Niče nudi zaborav.
Zaborav kao lek
Zaborav nije puko negativno određenje, sugeriše Niče, koje se razume kao nekakv manjak, nedostatak, neprisustvo, ili odsustvo pamćenja, već je zaborav pozitivna sila koja se suprotstavlja pasivnosti na koju je poziva čudesno pamćenje. „Bez zaboravnosti“, piše Niče, „ne bi moglo biti nikakve sreće, ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa ni sadašnjosti“. Ovakva intervencija najdirektnije se suprotstavlja kulturi sećanja, onoj kulturnoj delatnosti koja je gotovo upisana u naš kulturni kod. Po tom određenju kultura jeste sećanje, čuvanje i oblikovanje sećanja, organizovanje sećanja kao politička delatnost. Zajednice su uvek zajedenice sećanja. No, ako to nije sporno, problemi počinju onog trenutka kada postavimo pitanje ko određuje šta će se pamtiti, zbog čega i na koji način? Najzad, parafrazirajući znamenitu Lajbnicovu dilemu, možemo pitati „zašto pre pamćenje, a ne zaborav“? Ako je sećanje politička veličina, onda i zaboravljanje može biti politički projekat. Zaborav je aktivnost. Niče piše: „Zaborav nikako nije samo obična vis inertiae, kako to veruju površni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u najstrožem smislu pozitivna moć kočenja kojoj treba da zahvalimo da nam ono što smo samo mi doživeli, iskusili, usvojili, u fazi varenja (...) stiže do svesti isto tako malo kao čitav hiljadostruki proces u kome se zbiva naše telesno ishranjivanje, takozvano ’utelovljavanje’“. Kao aktivnost zaborav je svojevrsna „čuvarka“, ili „vratarka“ koja sprečava mešanje dva reaktivna aparata. S jedne strane, dakle, svest je uvek reaktivna, ona prima spoljašnje nadražaje, ali u sebi, kao što je ranije pokazano, sadrži dve primateljske dimenzije: jednu koja reaguje odmah, koja, dakle, postaje reakcija ne prisutni nadražaj ili neposrednu sliku predmeta (svest u užem smislu). To je onaj deo svesti koji ne reaguje na tragove – jer tragovi dolaze iz podsvesti, iz onog nesvesnog, oni se penju do svesti – već „obnavlja pokoricu uvek sveže prijemčivosti“ (piše Delez), praveći mesta za novo; s druge strane, pak, imamo reakciju na mnemoničke tragove, reakciju na nadražaje koji dolaze iz nesvesnog, dakle iz prošlosti. Iako u osnovi reaktivna, svest može da pokrene reakciju i tada postaje nešto aktivno, odnosno, preciznije, (samo)aktivirano. Do „zakrčenja“, međutim, dolazi kada mnemonički tragovi navru u svest s takvom silinom i u takvoj količini da ona, naprosto, prestane da funkcioniše normalno. Budući preplavljena mnemonički tragovima, ona više nije u stanju da prima nadražaje spolja, sadašnje nadražaje, nego je potpuno okrenuta onome što dolazi iznutra, iz nje same, iz uskladištene prošlosti. Usled zakrčenja puteva, receptivni aparat počinje da biva nefunkcionalan, dolazi do funkcionalnog poremećaja: oči, iako gledaju, ne vide, uši, iako slušaju, ne čuju, zdrav razum više ne znači ništa, a dotad prepoznatljivi i bliski oblici (Hrvat, na primer) postaju čudovišna bića tame, zlo. Svest se usredsređuje na ono što je bilo i doživljava ga, to prošlo, kao ono što jeste, dok se sadašnjost, ili ono što jeste, pretvara u dalek i nerazgovetan šum, u mogućnost, najčešće neprijateljsku, kad se približi jer remeti samodovljnost kontemplacije prošlog. Tada je nemoguće dati obećanje, jednu od najviših ljudskih aktivnosti, jer život čoveka prošlosti je „imperfekat što se nikada ne završava“ (Niče). Onaj kod koga je aparat za zaboravljanje oštećen, kod koga prestane da radi, piše Niče, „može se uporediti (i ne samo uporediti) s čovekom s lošim varenjem: na kraju ništa više ne može da se svari“, odnosno ni sa čim ne može da izađe „nakraj“. Budućnost prestaje da se računa, osim kao dalek i nebitan horizont. Tako je i bilo moguće da buka kosovskog mita, klepetanje konjskih kopita, zvuk sudara mačeva i miris krvi prolivene pre pola milenujima, odvrati od buke sadašnjosti i da najznačajniji događaj tog trenutka (potreban je visok stepen zaglušenosti pa ne čuti kada pukne jedna epoha, kada se sruši jedan ogroman, berlincki, zid). Kada se, dakle, obustavi reakcija na sadašnjost zarad reakcije na ono što je prošlo, kada se obezbedi trajnost reakcije na prošlo za račun trajnog odsustva reakcije na ono sada, kultura upada u resantiman. Tada reaktivne sile reaguju samo na druge reakcije (ne i na akcije, na ono što dolazi iz sadašnjosti, iz stvarnosti), odnosno reaguju samo kada druga reakcija nastoji da se aktivira. Dve reakcije tada drže jedna drugu u klinču ne dopuštajući, uzajamno, da se aktiviraju. Tada je prošlost sadašnjost, tada je prošlost ono stvarno, tada Gavrilo Princip ili car Konstantin deluju kao savremenici. Tada sećanje zamenjuje život. Tada nema sreće. Znameniti aforizam Dobrice Ćosića, koji je uvek bio ozbiljan i zabrinut, da mu je strepnja veća od nade, odaje čoveka najdubljeg resantimana. On, naprosto, nije imao vremena za radost. Morao je da brine. I nije zaboravljao ništa. Pamtio je sve. Kada se, međutim, zaboravi zaborav, razlike između dva receptivna aparata više nema. Oni su smešani u jedno. Podsvest je isto što i svest, jer one sada rade na istoj materiji, na prošlosti. Tada, prirodno, obrazovanje može biti samo obrazovanje za prošlost, ne i za sadašnjost ili budućnost. Tada crkva postaje nosilac vrednosti, tada moralnost morala ponovo zadobija nezaobilaznu ulogu, a veronauka postaje stvar javnosti, nacija zauzima obogotvoreni presto, teritorija postaje sveta zemlja, dok se ono što dolazi iz takozvanog sveta, najčešće kao kulturalni proizvod, razume kao neprijateljska paljba. Tada ćirilica postaje oznaka identiteta (umesto da bude ono što u zdravom stanju jeste: pismo), a latinica neprijatelj tog identiteta (umesto da bude ono što u zdravom stanju kulture jeste: pismo).
Zaborav kao politički projekat
Da li, međutim, zaborav može da bude politički projekat? Ako ga razumemi kao ono negativno, kao ono što nije, zaborav kao politički projekat nemoguć: ne samo da se sećanje ne može zabraniti – komunistički totalitarizam je to pokušao i nije uspeo – nego se ništa ne može graditi bez pozitivnog momenta. Šta raditi s negativnom veličinom? Zaborav je oznaka za sećanje koje više nije delotvorno, koje ne proizvodi učinke. Utoliko je zaborav, u svojoj bitnoj dimenziji, kao govor, govor o sećanju. Zaborav je uvek zaborav nečega. Zaborav implicira pitanje šta je to što se zaboravilo? Šta je to što je bilo? Utoliko bi zaborav bio paradoksalan napor u kojem se sećamo onoga što smo zaboravili. Drugim rečima, da li možemo da budemo svesni zaborava? Samo bi u tom slučaju zaborav mogao da se razume kao politički projekat.
Ovde bi, međutim, valjalo izmestiti perspektivu. Govor o zaboravu uvek je posredan govor, govor uz pomoć svedoka, a ići tragovima zaboravljenog sećanja uvek je istražni postupak. Zbog toga je sistem obrazovanja par excellence kičma političkog projekta. Zbog toga se kroz obrazovanjestvara ravnoteža pamćenja i sećanja. Zbog toga obrazovanje jeste ključni sklop moći istoremeno upućen na sebe i na ono što ga okružuje. Na sebe je upućen kao sistem, na ostale, „spoljašnje“ elemente kao jedan od elemenata šireg, društvenog sistema. Socijalističko obrazovanje u SFR Jugoslaviji, recimo, popustilo je pod pritiskom nacionalističkog obrazovanja. Ono samo nije uspelo da uspostavi odgovarajuću ravnotežu između pamćenja i zaboravljanja. Ono je nastojalo da izbriše kolektivno pamćenje, ili barem da ga neutralizuje u tolikoj meri da izgubi učinkovitost. Reakcija na tu vrstu nasilja bio je nacionalistički odgovor, razarajući u svojoj i inače destruktivnoj prirodi. Socijalističko obrazovanje nije douštalo igru akcija i reakcija, ono je zatvaralo prostore u kome bi se sučeljavale akcija i reakcija. Socijalističko je obrazovanje uspostavljalo apsolutni početak vremena i istorije, što je, po definiciji odnosa moći, neodrživo. Zbog toga se nametnuti zaborav vratio poput bumeranga. Nesuočavanje s prošlošću, izumevanje alternativne prošlosti, apstraktna prošlost, nisu izdržali nalet još starije i još nejasnije prošlosti. Zaključak bi bio da je zaborav, kao politički projekat, moguć samo kao vrsta sećanja, kao suočavanje sa onim što nije vredno pamćenja jer isuviše je jezivo, isuviše besmisleno.
Na kraju, međutim, valja odgovoriti šta je sa onim što bi moralo biti pamćenje čovečanstva. Holokaust, na primer? Zar Holokaust nije najbesmisleniji događaj među svim zamislivim besmislicima? Zar on, kao takav, ne zaslužuje najtemeljniji zaborav. Zapravo nije. Holokaust ne da nije besmislen, nego sačinjava samo jezgro delotvornog smisla koji preživljava kao jedna od retkih istorijskih konstanti: drugi kao naprijatelj. Pamćenje čovečanstva nema kome šta da prašta, jer čovečanstvo nema drugog. Što država Izrael ume da zloupotrebi to pamćenje u svrhu samoviktimizovanja i, potom, samoviktimizovanje da upotrebi kao legitimiacijski obrazac za nasilne činove, drugo je, partikularno pitanje. Utoliko bi se, uz dozu neophodnog paradoksa, moglo reći da je pamćenje Holokausta način zaborava. Jer Holokaust su, naravno, sproveli nacisti, ali se Holokaust tiče svih nas. Ajhman je, ne treba zaboraviti jezivu pouku Hane Arent, jedan od nas. Zato bi, pamteći Holokaust, Jevreji mogli da se oslobde pritiska prošlosti, kao što bi to isto mogli i Nemci. Pamteći Holokaust kao ono sada, a ne kao stvar antikvarne (neponovljive) prošlosti, kolektivno bi sećanje imalo orijentir u svakoj situaciji kada sećanje izbija kao nezasita zver.
Predavanje je održano 8. aprila 2015. u Kulturnom centru Beograda.
