Kubični čovjek iz Zagreba
Kao peta po redu u Biblioteci „Jutro poezije“, glasovite pesničke tribine koja je u Zagrebu osnovana daleke 1964, objavljena je pesnička knjiga Honesty International, autora Vida Jeraja, jazzologa, saksofoniste, pisca, slam pesnika i novinara. Oni koji znaju Jeraja iz nekog od njegovih života, već mogu da pretpostave o kakvoj se tu poeziji radi, ali oni koji nikada nisu čuli za Vida, niti znaju nešto o odnosu literature i jazza, teško će moći da zamisle stihove koje ova zbirka donosi. Po svemu sudeći, ova poezija preslikava neke osobine samog Jeraja, ona nestaje i pojavljuje se kao bečki metro na liniji U6 Floridsdorf-Siebenhierten, čas je visoko nad zemljom, čas ponire u underground, hvatajući u magnovenju zvukove, slike i lica u mimohodu, fragmente sa pocepanih plakata, odbleske protekle noći na stageu, pred ekranom kompjutera ili mobilnog telefona. Njegovo pesničko oko je fasetno kao kod insekta i na putu kroz grad obrađuje svetlosne informacije nekoliko puta brže nego što je to slučaj kod drugih pesnika. Ovo povećanje brzine u obradi svetlosnih informacija kod Vida Jeraja dolazi od sviranja i „čitanja“ džeza. Kako to zapravo izgleda u tekstu može se ustanoviti na bilo kom fragmentu iz Honesty Internationala.
sezona stakeova i alternate takeova
popodne sam komarcima teran
na platformi radničkih sklekova
bezbrižan s plaže smokvin list tjeram
(Pesma br. 4) &
Iz koliko registara dolaze senzacije koje pesnik Vid Jeraj pretvara u stihovani notni zapis? U svakom stihu iz najmanje dva registra pri čemu se njihovo spajanje vrši preko zvučne senzacije, aliteracije ili asonance, smisaone ili nonsens prečice do nekog novog značenja. A kada smo kod značenja, ono neprestano izmiče, naročito u pesmama koje operišu sa intimnim reminiscencijama noći i dana.
Sunce je obasjalo kantridu,
statusi naviruju iz mašte.
Zahrđali podvizi u feedu,
nesanicu sapunam – na tašte!
(Pesma br. 7) &***
Povlašćeni prostori ove poezije su: rubne zone grada, obale, vagoni, prljave sobe, pločnici, pešački prelazi, ekrani, instrumenti, backstageovi, drumovi, kompjuterske aplikacije, softveri, logoi. Glavni gradovi ovog pesničkog sveta su Zagreb i Beč, dok njihovi trgovi i bulevari postaju prazne lajne na kojima tek treba ispisati note, na koncu sve to odsvirati u međutonovima i to na način da te pesme tek ožive u zvuku. Ali do tog sviranja treba da prođe još neko vreme, jer pred nama je ono što je Lawrence Ferlinghetti (kog je Jeraj, inače, prevodio) zvao „spontanim usmenim porukama“. Nešto kao libreto za jazz muzičara koji će to jedne večeri u Močvari ili Concertu odsvirati. Takođe, ova poezija ponekad varira prepoznatljive note klasičnih pesničkih tekstova koje dekonstruiše do neprepoznatljivosti, čuvajući samo zvuk onog što u sluhu čitaoca vibrira kao disonantni trag Nazorovog pregaženog ditiramba:
i cvrče cvrče
mačja crijeva tik
do bijele crte
(Pesma br. 3) h1
A kako izgledaju ti spontani otisci Jeraja na papiru? Ima ih ukupno pedeset, pisani su često bez interpunkcije i pravopisa sa naslovima na dnu svake strane i eventualnom posvetom na kraju. Stoga notna tekstura kod Jeraja podseća na rebus (tekst pesme) sa dešifrovanjem (naslovom) na kraju, koje dodatno smisaono usložnjava osnovni muzički zapis. Možda je najbolji primer pesma čiji naslov čitamo na dnu kao (Pesmu br. 16) „u glasu koncila/ nikad otisnuta pjesma/ koju s pištoljem za pojasom/ u clevelandu čita/ jedna naša časna sestra“. Ova stvar (posvećena majci) nastaje kao grafičko potonuće u san koji pesnik-muzičar usni u crkvi, pa otuda i relegiozni motivi, koji oblikuju ovu varijantu Jerajevog gospela na čijem kraju se očekuje gnev Svevišnjeg.
Koja stanja opeva ovaj jazzerski vagabund? Pored jutarnjeg mamurluka, tu je tranzicijsko siromaštvo, ali i tranzicijska nedovršenost gradskih i institucionalnih struktura koje stoje zaglavljene između onoga čega se subjekt priseća i onog drugog što se u ovim pesmama sluti. Između je život na granici koji je, kako to obično biva, opasan i tvrd, ispunjen reminiscencijama, fragmentiranim metanaracijama, odblescima života koji se troši od svirke do svirke, dok se puši partizanka ili se bez kinte u džepu „žeđa na Britancu“. Ovaj život u raskoraku, uglavnom samotnički, ispunjen je prizorima svakodnevice: promiču ljudi u tramvaju na Kvatriću, građanski protesti ostavljaju trag u ovim zapisima kao mingusovski muzički ideogrami koji se kod Jeraja transformišu iz instrumnetala u tekst, iz teksta u molitvu, iz molitve u utopiju trajne odrbanu grada, kao što se to dogodilo u njegovoj antologijskoj (Pesmi br. 39) „za mirona białoszewskog“. Radi se svakako o sećanju na sada već istorijske zagrebačke proteste koji su se održavali pod geslom „Ne damo Varšavsku!“, kada su građanske inicijative ustale protiv plana izgradnje shopping centra i garaže na Cvjetnom trgu. U Jerajevoj pesmi nalazimo opet lirsko čitanje događaja iz više registara: ličnog, gradskog, protestnog, ali i muzičkog, jer ova pesma nastaje u dijalogu sa jazz numerom „Prayer for Passive Resistance“ Charlesa Mingusa, čiji signal pronalazimo u Jerajevom refrenu o aktivistima koji pružaju pasivni otpor.
I neka predigra ipak se desila
iz one građanske masturbacije
Pozive na borbu uz impostacije
Jer borgije i savonarole lica su kroacije
(Pesmi br. 39) za mirona białoszewskog
I dok je Mingusova stvar nastajala u susretu sa bluesom Yusefa Lateefa, Jerajev napev kruži oko linije sukoba između policajaca u špicl-pantalonama i aktivista s pametnim telefonima. Ova pesma pritom nije samo apologija otpora, ona je i opora opomena da pravo na grad ne sme zaboraviti pravo na glad, dakako umetnika i beskućnika, dakle onih koji će na tom trgu ostati i nakon što se shoping centar bude ipak izgradio, kao neimenovani subjekti čiji će passive resistance nastaviti da vibrira u zvuku grada i njihovih povika dok traže neku kunu ili vas proklinju ukoliko im okrenete leđa. Pasivni otpor, opomnje Jeraj, mora trajati i kroz druge forme, kao i kroz poeziju, odnosno jazz koji je sa Cvjetnog trga, u ovom slučaju, preuzeo energiju koja sažima glasove pobunjenih.
Poezija Vida Jeraja je politički nekorektna, mnogi će se baciti kamenom na njegov vokabular, kao i na rime koje povremeno zvone prenapregnuto kao ponavljanja u duhu poznog beata. Pa opet, njegove slike poseduju iskrenu intimnost sa gradom i to sa onim njegovim delovima koje je tranziciono društvo odavno napustilo pomerivši svoj fokus ka – slobodnom tržištu i spektaklu. On odbija mogućnost da njegova poezija postane roba, njegovi autoportreti u pesmama zazivaju estetiku ružnog, baš kao što svet spektakla bruji kao da je odsviran na instrumentu za proizvodnju buke italijanskih futurista (intonarumori), koji Jeraj pominje (Pesma br. 26) dok se zasmejan virusom koji gori okreće ka nemilosrdnom svemiru grada.
