Alisa u zemlji kodova

Romaneskna životna priča Mogu li da živim na tvom licu neoavangardne pesnikinje i umetnice Katalin Ladik, originalno objavljena na mađarskom 2007. već u samom određenju vešto izbegava autobiografsku natuknicu. Naglasak je na fikcionalnom, na ukrštanju različitih narativa i tekstualnih strategija, rekonstruisanju vlastite geneze kroz istraživanje specifično ženskog iskustva i praksi, ženske rutine, tela i seksualnosti.

Razbijanjem linearnog temporalnog poretka koji je karakterističan za autobiografije, kreira se provizorni i asocijativni kaleidoskop  pluralnih sopstva koja su uvek u nastanku i promeni, u odbijanju i potiskivanju podrazumevajućih identitetskih matrica. Kroz kolaže, dnevničke beleške i erotske zapise, lične artefakte (razglednice, fotografije), prepiske i mejl-art, stičemo dokumentovani uvid o jedinstvenom procesu kojim žena iz objekta postaje pluralni i fluidni stvaralački subjekt, uz britke refleksije i osvrte na gotovo hadski prostor zatočeništva iz singularnog i unificiranog, ženama predodređenog sopstva kog se izbavila.

Otpor Katalin Ladik nije tek načelan bunt protiv apstraktnog patrijarhata kao datog i posve nepromenljivog društvenog ugovora, bunt koji zagovara promene i revolucije u teoriji, dok u praksi – na nivou mikrojedinice i mikrozajednice – institucije braka i porodice – ostaje zatomljen u raljama malograđanstva i kompromisa, osuđen da žensku neslobodu generacijski ponavlja i reprodukuje. Njeno pobunjeništvo je upravo i krenulo iznutra, kroz mikropobede i oslobađanje od porodičnih stega, muževljeve tiranije, konformizma stalnog i prozaičnog radnog mesta bankarske službenice, odnosno od, kako to na jednom mestu precizno imenuje „dušegupke svakodnevice“.

U ovakvoj degradiranoj budnosti živim od svoje dvadeset prve godine, odnosno od početka svog prvog braka. Od tada živim prema očekivanjima drugih i posledica tih očekivanja. Tako je prošao skoro čitav jedan život za koji ne mogu reći čak ni to da je moj (...)

Da li se i vama desilo da greškom više ne živite svoj nego život neke druge osobe?

Šta je to uopšte nama pripadajući život unutar date nadodređene društvene konstelacije? Odgovor na to može nam pružiti upravo umetnost, pisanje i stvaranje kao stalna praksa „plivanja uzvodno“, otpora ženskoj nevidljivosti, uz mnogo posrtanja, padanja i bezuslovnog traganja.

Prelomna tačka pobune može se simbolički predstaviti i kroz neprepoznavanje vlastitog odraza u ogledalu. Ona je u odbijanju identitetske tautologije, odnosno poistovećivanja sa sobom kao „slikom“ koja nas čini dostupnima za druge, a na taj način i zarobljenima poput glumica u unapred zadatoj pantomimi društvenih uloga.

 Moja je lobanja nalik na sobu s ogledalima. U njoj obitava samo jedna briga. Ta jedna umnožava sebe u beskraj.

Otuda ne čudi važnost ogledala i stakla koji u njenom radu upućuju na distorziju i transformaciju, izobličenja, umnožavanja i metamorfozu. Na sličan način su talasi, tok vode i snaga vetra nevidljivi i neuhvatljivi, interaktivni elementi i gradivno tkivo njenih pseudoskulptura. Deformišući vlastito lice, nanoseći na njega maske u debelim slojevima pudera, Ladik dekonstruiše ženstvenost, pokušava da se približi živoj skulpturi, lutki, ali i androginu. Princip sadejstva polova jedan je od dominantnih motiva u njenom radu, a našao je savršenu potporu i izraz u mađarskom jeziku koji ne poznaje rodnu razliku.

Njena umetnička pobuna podrazumevala je neprikosnovenu inventivnost u okviru konceptualne umetnosti, pre svega na polju „proširene poezije“ (voko-verbo-vizualne poezije, odnosno fonične interpretacije vizualne poezije) uz performativno korišćenje vlastitog tela, pozorišne i kabaretske elemente ili pratnju muzičkih instrumenata – od tradicionalnih do čudesnog temerina i elektronike. A najveći i najosobeniji iskorak i prelom koji je izdvaja od drugih tadašnjih performerki na ovim prostorima kao što su Vlasta Delimar ili Marina Abramović nedvosmisleno predstavlja njeno tretiranje glasa kao instrumenta. Upravo kroz ludičko ispitivanje čulnog aspekta glasa, dinamike udaha i izdaha, približava se snažnoj stvaralačkoj individualnosti koju ispoljava i ostvaruje kroz igru, improvizaciju i transgresiju.

Pisanje je jedina konstanta, vezivno tkivo koje spaja različite tačke u vremenu i prostoru, tvoreći horizont komunikacije između tri sopstva – tri imenjakinje – Staklorezačice, Umetnice i Urednice, od kojih nijedna isprva nije svesna postojanja one druge dve: „Na ostrvo nosim sa sobom stvarne dokaze svog novosadskog, budimpeštanskog i ostrvskog Ja, tri ženske osobe koje žive u meni.“

Grozničavi intimni zapisi, sećanja, posvete umetnicima koji su se, poput nje, ratnih devedesetih odselili u Budimpeštu (Bela Marijaš), ali i revolucionarnom pesniku Atili Jožefu, kao i Nikoli Tesli (poetski zapisi i dijalog naratora i golubice) naglašavaju nasušnost susreta s drugim koji je katalizator potpunije (samo)spoznaje, baš kao što je pisanje zalog gorenja, strasti i lekovitog pročišćenja.

Koliko god da je za mene pisanje mučna rabota, ipak imam osećaj da se kroz njega pročišćavam. Imam utisak da u tom razotkrivanju sva izgorim, ali da u onom deliću koji je od mene ostao mogu čistije da živim.

Korespondencija nije samo čin razmene s drugim, već je povod za autorefleksiju i permanentno emigriranje u odnosu na dati stvarni ili intimni i unutarnji locus. Kroz pisanje drugom nestaju maske i dešava se otvaranje za dodir. Prepoznavanje krhkih, usamljenih sapatnika i apatrida tvori latentnu i transcendentalnu bliskost koja ne zahteva fizičko prisustvo kao meru interakcije ili kontemplacije.

Jutros mi je M. telefonom saopštio svoju želju da bude žuti kišobran u mojoj ruci.

Nepresušna radoznalost Katalin Ladik gura dalje od ruba poznatog, utvrđenog, konvencionalnog i sigurnog, zbog čega je možemo uporediti sa čuvenom Alisom Luisa Kerola. Postoji i sasvim direktan povod za to: jedna serija njenih performansa naslovljena je Alisa u zemlji kodova (Alice in Codeland). Ipak, nasuprot svetu s one strane ogledala koji je „objektivno“ nelogičan, iracionalan, nepredvidiv, snolik, u stalnim promenama kojima Alisu neprestano podvrgava, primoravajući je da se prilagođava ili da se sasvim izgubi, moglo bi se reći da Ladik pre sama u sebi nosi „zemlju čuda“, dok njen pogled i pristup stvaraju procep u svakodnevici, bacajući sasvim novo svetlo na ono što se u klasičnom smislu poima kao stvarno ili moguće.

Ona kroz ogledalo ne ulazi u neki drugi svet, već otkriva kako je moguće „ući u ogledalo i iz njega posmatrati svet“. Taj credo izbija i iz dnevničkih zapisa, nacrta za performanse, ali i tekstova naslovljenim Tihožitje s ribama, Princ na dizel-konju, Ime virusa ili Splav meduza u poslastičarnici Kosovo. Čini se da je procep kroz koji izvire imaginacija upravo ona „pukotina“ u zidu u kojoj je u detinjstvu tražila siguran zaklon od sveta koji bi umeo da je razljuti ili rastuži. Stvarne koordinate nerazlučive su od dopisanih i izmaštanih, a ovaj prostor ugibanja „stvarnosti“ Ladik kroz varijacije neumorno istražuje upravo kroz glumu i performans, oneobičavanje i efektne pesničke jukstapozicije.

Još jedan vid „prevođenja“ dešava se kada svakodnevnim predmetima kao što su električni rešo, knjige, jaje, dvopek, ulje, ligeštul, odeća, krojevi za šivenje, kvarcna lampa ili kišobran daje novu simboličku vrednost, lišavajući ih one upotrebne i poput ženskog rada „nevidljive“ uloge, odnoseći se prema njima kao prema rekvizitima i simbolima. Hrabro ali suptilno i lucidno podsmevanje svemu što je fiksno i okoštalo, a posebno mačo pogledu na svet i rodnim stereotipima najznakovitiji izraz nalazi u performansu Vrišteća rupa, u kojem, balansirajući sve vreme između koncepta privatnog i javnog, skrivenog i eksplicitnog, preispitujući ih i dekonstruišući, izvodi svojevrsni anti-striptiz kao šamar „novosadskim voajerima i onanistima“.

Erotski zapisi Katalin Ladik autentični su zalog potpunog oslobađanja, one tačke u kojoj je žena postala stvaralački subjekt i subjekt vlastite želje, odbacivši ulogu objekta, tela koje uvek i samo (histerično) odgovara na mušku želju koju dopunjuje. Pesničke metafore ove zapise drže na suprotnom polu od pornografije kojom je krajnje beznadežno zaražena čitava društvena i politička stvarnost.

Ova vrelina, ovaj zavarivač u mom krilu, samo je moj, u meni širi tunel mesa, radi prilježno i žurno, i ja pohotno-lagodno napinjem, savijam svoje telo naspram slapova iskrica. Moje se krilo proširilo u ogromnu, uzavrelu topionicu...

U završnom delu knjige koji obiluje sećanjima iz emigracije na detinjstvo, na zauvek nestale ili trajno izmenjene ulice, dvorišta i bioskope Novog Sada, svest o klasnoj perspektivi smenjuje se sa feminističkim osvrtom na strah od potencijalne „sluganske prirode“. Snaga njene dečije mašte, zaljubljenost u narodne bajke i krilatog konja u oštroj je suprotnosti sa siromaštvom i oskudicom, čime postaje i oruđe svojevrsnog bega od realnosti. Pogled na sebe kao devojčicu iz ugla „sveznajuće pripovedačice“ daje notu neminovnosti određenim izborima i odlukama, ali je i povod za naknadni komentar i autorefleksiju, bez obzira što se oni mahom ispisuju u prezentu, kao da se iznova reaktualizuju.

Za sada, međutim, živi samo kao dete majke nadničarke i nepismenog oca, te će dotad morati da istrpi, kao i njeni roditelj, nemaštinu i mnoga poniženja, ali bila je uverena da su to samo iskušenja.

Veoma se plašila da će jednom postati žena i da će morati da preživi sve što su preživele njena majka i baka.

Retrospektivno mapiranje neimenovog straha devojčice od ponavljanja šablona potčinjenosti svojih bezglasnih ženskih pretkinja koje ne umeju da kažu NE implicira odgovor na pitanje postavljeno na sasvim drugom mestu u knjizi o tome zašto nije uspela da nađe ravnopravnog partnera sa kojim će moći da živi „u bratstvu i sestrinstvu“. Ono što je na prvi pogled izdaja ženske tradicije, zapravo je svojevrsno iskupljenje, a hodanje putem na kome nema prethodnica znači spremnost na usamljeništvo i teret samoće, koja je i uslov njene misije.

Ova knjiga svojim eksperimentalnim pristupom uspeva da bude nešto više od monografije i omaža vlastitom radu i arhivirane glorifikacije jednog svetski priznatog stvaralačkog opusa. Autorka je bespoštedno iskrena prema sebi, ponegde  sklona i samoisleđivanju, dajući nam koordinate i tačke u kojima se preseca nekoliko života i njima odgovarajućih mogućnosti toposa i hronosa.

Nema prošlosti, ni budućnosti,

jer svaki svet

povlači za sobom deo

talasa, vremena.

 Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Katalin Ladik, Duet, 1979.