Stanje sagorevanja

Prvi roman Viktorije Božine, hrvatske autorke mlađe generacije koja odnedavno živi u SAD, govori o sazrevanju u pejzažu beznađa, omeđenog toksičnim kriminalnim i patrijarhalnim svetonazorima. Radnja ocrtava nekoliko godina bliske prošlosti, a problemi koji glavnu junakinju i druge likove nagone da se bezizlazno vrte u krug i dalje su aktuelni, akutni i nerešivi. Konkretni toponimi kao što su Benkovac ili Zadar (opisan kao „veliki šoping centar, samo što eto nema krova“), i pored lokalnih specifičnosti i dalmatinske ikavice koja karakteriše dijaloge, po društvenoj zbilji nisu eksluzivno hrvatski, i mogu se stoga uzeti kao reprezentativni za šire postjugoslovensko tranzicijsko područje.

Amelie, imenovana po istoimenoj popularnoj filmskoj junakinji, iz čije perspektive teče naracija u prvom licu, outsider je još od srednje škole. Razočarana studijama književnosti, neprihvaćena zbog činjenice da potiče iz seoske sredine, već na početku izjavljuje „od sedamnaeste mi se činilo da umirem“. Iskaz koji većini čitalaca može zazvučati kao pomalo otrcana adolescentska weltschmerz fraza, koja ne govori nužno o svetu, koliko o osetljivoj prirodi duše koja taj svet percipira, u perspektivi, nagomilavanjem iskustva svedenog na dehumanizujuće obrasce eksploatacije, zadobija zlokoban i pesimističan prizvuk.

Portreti žena i njihovih života pod patrijarhalnim i neoliberalnim stegama kreću se od evocirane slike gubljenja nevinosti uz „Kraljicu trotoara“ Mileta Kitića – koja će se kao lajtmotiv provlačiti u još mnogim noćima provedenim uz litre alkohola i turbofolk – do kompromisa koje većina ženskih likova pravi iz straha od osude, ili, u paradigmatičnom slučaju „superžene“ Cvite i njene neželjene trudnoće, iz nemogućnosti da nose „moralni upitnik nad glavom“. Potencijali i kvaliteti ovih žena bivaju protraćeni uz posesivne muškarce, lokalne dilere i kriminalce koji ih ni najmanje ne zaslužuju. Seksualni život Amelie, u snažnom kontrastu sa njenim željama i idealima, obeležen je osećajem krivice, straha i uprljanosti. Iako je svesna da veza sa Krešom, mladićem u koga je nesrećno zaljubljena još od srednje škole, nema perspektivu, ona je uporno nastavlja, upadajući u regresivne obrasce samopovređivanja i manjka samopoštovanja, pristajući da se svede na puki seksualni objekat čija vrednost je oličena u jednom šturom fala ili rečenici: „Nisi broj jedan, al ti moš priko reda.“

Likovi mladih žena u ovom romanu propadaju u procep između besomučne potrage za ljubavlju i normalizovane bede na koju se navikavaju – fizičkih poslova u nekoliko smena, po kioscima, buticima, kafanama, kuhinjama i toaletima, od kojih je svaki naredni po pravilu gori i teži od prethodnog, ostavljajući ih anemičnim, izmrcvarenim i prerano ostarelim. Šta god se u njihovim životima dešavalo, turbofolk je jedina konstanta i opšteprihvaćeni vid egzistencije, bilo da im pruža samozaborav ili služi kao surogat socijalizacije.

Kiselina mi je izgrizala nokte i kožu na rukama, noge su mi naticale od stajanja, na licu su se stvarale bore od usiljenih osmijeha za bakšiš. ... Cijelo se ljeto činilo kao turbofolk pjesma koju pjeva žena od preko četrdeset godina, utegnuta u crni kožni kombinezon s prorezima na leđima i nogama.

Kod kuće na selu, gde Amelie živi sa roditeljima i bratom, čekaju je kukurikanje petlova, miris peći na drva, sobna hladnoća, očevo menjanje kanala, gledanje tri dnevnika zaredom i majčini životni saveti ponikli u skučenim, tradicionalnim uslovima, i opštoj razočaranosti u ljude – da se treba oslanjati na sebe, ne mešati se, odnosno ne umakati u jaje ni s kim. Kako i sama junakinja u prologu kaže – cilj je proći „nezapaženo, obaviti sve mehanički, ostati nedodirnuta“. Domovinski rat se pominje u nekoliko rečenica – kroz sećanje kako je kao devojčica sa majkom i komšinicama iznosila posuđe iz bivših srpskih kuća o čemu je kasnije morala ćutati – ili komentara upućenih na račun nešto starije generacije kojoj pripada njen brat, koga opisuje kao „solidno potištenog“, nekoga za koga je „život stao kao u nekom vakuumu“. Tu vremensku entropiju zatiče i po povratku iz Amerike, „upravo se utvrdilo kako država broji više branitelja nego tijekom ratnih devedesetih,...dionica autoputa bila je zatvorena usred sezone zbog radova na cesti, a minimalac je ostao na zlosretnih 2666 kn.“

Jedan od upečatljivih primera društvene anamneze koju pripovedačica usputno izvodi dat je u vidu skice (ili popisa) detalja koje percipira perifernim vidom u toku seksa u Krešinim kolima. Letimičan opis „inventara“ prerasta u svojevrsnu feminističku epifaniju u kojoj se kritici podvrgavaju dominantni simboli crkve, nacionalizma, kapitalizma i patrijarhata.

Vrtjela sam očima po unutrašnjosti Golfa njegovog ćaće. Na retrovizoru je visio križ s razapetim Isusom. Jer, jebiga, svi su oni katolici. Iza križa malena zastavica Lijepe naše s onim pleterom oko ruba. Jer, jebiga, Bog i Hrvati, ne ide to jedno bez drugoga. Iza Hrvatske – a tko će drugi nego Hajduk. ... Iza Hajduka, veliko slovo V. Jer svaka benkovačka momčina igra nogomet za Velebit. Iza svega toga, još malo svete vodice iz Međugorja kako bi se duša, ožedni li, napila tijekom vožnje i ozdravila...

Ovi redovi sugerišu i sliku „podvajanja“, junakinjine odsutnosti iz sopstvenog tela, odnosno raskola između čina mišljenja i delanja, i pojačavaju utisak traumatičnosti i nasilnosti samog seksualnog čina. Tiha pobuna njenih misli ostaje u prostoru introspekcije i ne dovodi do promene. Amelie ostaje pasivna žrtva, zaglavljena i izgubljena u besmislenoj repeticiji, čekajući izbavljenje bez vlastitog učešća ili intervencije.

Ipak, u sivilo studentskog života sačinjenog od umora, iscrpljenosti, gladi i površne veze sa Krešom, povremeno stupa svetlost – najpre u liku prijateljice Betty (Blue), koja od početka staje u njenu zaštitu, otvarajući joj svet književnosti i muzike (Đonija i Azre), a kasnije – u liku cimerke Adele s kojom stupa u vezu, ali je ubrzo razara, poput mnogih ljudi koji ustuknu pred slobodom, baš u trenutku kada im se ona otkriva. Drugi razlog za taj autodestruktivan poriv artikulisan je u romanu mnogo pre nego što će glavna junakinja uopšte osvestiti i ispoljiti svoju biseksualnost: „u svijetu na koji smo bili osuđeni bolje je bilo biti kurva nego lezbijka“.

Surova turbofolk zbilja pre ili kasnije odnosi prevagu i osujećuje svaki pokušaj bega, ličnog ostvarenja i individuacije, čak i kada se pomole obrisi mikrosveta ispunjenog pravom ljubavlju i razumevanjem: Bojala sam se onoga što će izaći na površinu kada se vežem za nekoga, uđem u vezu koja iziskuje malo više truda i malo više sebe. Bojala sam se toga smeća koje će isplivati i otkriti tko sam to zapravo ja, koliko sam slaba i ništavna...

Odustajanje od jedinog ispunjujućeg ljubavnog odnosa kod Amelie nije samo potaknuto strahom od vezivanja, niti osećajem preplavljenosti usled spoznaje sopstvene „drugosti“. Sadistički izlivi, verbalno zlostavljanje Adele, potreba da unižava i ranjava osobu koju voli, kao i preobražaj u kapricioznu figuru „Kralja Sunca“ ukazuju na interiorizovano nasilje i mržnju. Rađanje ove narcisoidne, podvojene ličnosti, ne predstavlja samo simbolični uspon ega, već i principa moći i razobručene dominacije. Paradoksalno i tragično, upravo ljubav i nežnost koje su do tog trenutka bile odsutne iz života Amelie, sada provociraju najgoru verziju nje same.

Znakovit naslov ove knjige mnogo je više od poštapalice sveprisutnim označiteljem ili površne aluzije na dominantnu muzičku i kulturnu matricu. Viktorija Božina turbofolk ne afirmiše, niti ga izravno proglašava za krivca opšte društvene regresije i urušavanja vrednosti. Ona sa izrazitim darom za naraciju izlaže pogledu njegovu supstancu, njegova lica i naličja. Na taj način čitaocima razotkriva stvarne, sveprisutne strategije i obrasce koji permanentno normalizuju ovdašnje stanje sagorevanja svega čovečnog u ljudima.

 Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović