Unutrašnja Bolivija

Boldvin je prvi roman Milice Vučković, slikarke i prozne autorke (zbirka priča Roj, 2014; nagrada na regionalnom Biber konkursu za Jedu ljudi i bez nogu, 2017.), u kome se posredstvom raspričanog asocijativnog toka (svesti) glavne junakinje Nađe skupljaju svakodnevne impresije: otpori i uvidi tokom boravka u alternativnom centru za rehabilitaciju i odvikavanje od alkohola, kao i sećanja na detinjstvo i odrastanje. Ukrštanjem različitih vremenskih koordinata, davanjem komentara na porodične i društvene odnose, koji nikada nisu deklarativni, već slikoviti i znakoviti, dnevničke i ispovedne beleške ne otkrivaju samo ličnu istoriju, već i svojevrsnu psiho-telesnu arheologiju. Čin pisanja ima snažan potencijalno terapijski učinak necenzurisanog saopštavanja.

Sedi i piši. Niko te neće bolje saslušati.

Jezik ovog romana vodi i zavodi, on je zarazan i na najbolji način oslikava junakinjinu opsesiju detaljima, sklonost dosetkama, introspekciji i skrutinizaciji. Tako se cvokotanje poredi sa vilicom „koja od hladnoće zoba sopstvene zube“, mimika „može da kaže šta treba umesto mene“, fraza „na nuli sam“ je podseća na nanule koje je njena majka nosila kao mlada. Ovim postupkom gotovo dečijeg kreativnog „ovladavanja“ jezikom, semantički udaljene reči se povezuju putem zvučnosti, kreirajući komičan efekat.

Nisam znala šta su ratni profiteri, ali sam znala šta su profiterole.

Nađa je atipična, mrzovoljna junakinja koja izbegava kontakt s ljudima, tvrdeći da nije sklona sećanjima: samo brisati, brisati, svako veče, pre spavanja, uz pranje zuba. Ova izjava ili moto, razotkriva njenu delimično iskrivljenu i nepouzdanu samopercepciju, budući da je od samog početka svaki pripovedni trenutak ujedno prožet i paralelnim sećanjem ili nekadašnjim događajem koji se junakinji asocijativno nameće. Umesto pomenutog brisanja, konstantno prisutan napor ispisivanja sećanja jeste motor same naracije, pa tako čak i svaki ožiljak na telu ima svoj istorijat i priču:

Tu je mali crveni beleg koji izgleda kao ožiljak od ugašene cigarete, bezbroj puta sam dobila to pitanje, dakle, da raščistimo s tim, nije od cigarete, beleg je. Imam i dve tamne fleke bliže laktu, to jesu ožiljci, od opekotine, ali nenamerne...Imam i jedan veliki ožiljak na desnoj ruci, ožiljak u obliku čamca, gornje rupe od konaca su moja i dedina glava, a donje rupe su vesla...

Nađa mrzi stereotipe i predvidivost u međuljudskim odnosima, ali im i sama robuje. Svako jutro za doručak uzima đevrek i belu kafu, voli „kada devetka nije okrugla, već oštra pri dnu“, omiljena odevna kombinacija joj je crni džemper i crne pantalone, ponekad (iz pristojnosti) izgovara ono što se od nje očekuje, sve je nervira „a najviše ljudska glupost“. Ovi dnevni rituali, fetiši i kvaziuverenja imaju ulogu da pruže uporište i štit od usamljenosti, ali mogu zvučati kao isforsirana ekscentričnost, floskula ili aforizam kakva je, recimo, opaska „samo bogati imaju luksuz da jedu kao čavke“.

Osvrt na detinjstvo, obeleženo siromaštvom i ratom, akcentuje tragikomične situacije. Stric je ostao bez noge na ratištu, otac bez posla, dok je ona kao devojčica ređala po oblandama vojne enciklopedije Jugoslavije i znala napamet abecedno sve toponime kao razbrajalicu. Unprofor je zamišljala kao fabriku koja „sve što postoji melje i pretvara u prah da bi se lakše stavilo u paket i poslalo baš nama“, za kivi su brat Borko i ona mislili da je krompir, a ananas su upoređivali sa palmom. Među ovim reminiscencijama kriju se i koreni problema sa alkoholom. Ja sam završavala osmi razred i uveliko sam pila. Tokom srednje škole, kada počinje sezonski da radi po kafićima, vidimo da vodku pije umesto prve kafe, a ubrzo i litar viskija dnevno. Normalizacija tog stanja potkrepljena je očevim ponosom zbog činjenice da može dosta da popije (kao da se tim činom vrši nepisana inicijacija rodne „jednakosti“ i dokazivanje da „nije samo žena“), porodičnom mitologizacijom (rekord prababe Trnjine u ispijanju), ali i uverenjem da mora biti „sama svoj čovek“ i da ne sme biti nikome na grbači. Iako patrijarhat muškarce postulira kao figure na čijem mukortpnom radu počiva opstanak čitave porodice, ovde se daje nešto drugačiji primer iz koga se može zaključiti da su upravo žene te koje nose breme svih obaveza, kojima se nalaže da moraju ispuniti višestruke uloge, ali i da budu finansijski samostalne: Majka nije stizala ništa drugo osim da radi, budući da je jedina u porodici radila.

Primer Isidore, koju Nađa upoznaje u centru, isprva deluje kao njen antipod, ali poput katalizatora uspostavlja mogućnost za delimičnu ogledalnu autorefleksiju. U njenom slučaju bračni status, poslovni uspesi, a ni majčinstvo nisu garancija protiv usamljenosti. Naprotiv, imperativ ispunjavanja svih društvenih uloga pojačava unutrašnju prazninu, od nje pravi ljušturu i dodatni je okidač za ovisnost. Ono što Isidora izgovara, Nađa nazire u introspekciji i kontemplaciji:

Sve žene za koje sam znala da rade kao ja bile su same. Jasno mi je da muškarcima nisu trebale žene kao što smo mi. ... I sama reč brak mi se gadila, brak, grak, svraka, vrat, stezala me je u grlu, zvučala je primitivno i odbojno.

Telo i telesnost su važna tema u ovom romanu, prisutna na nekonvencionalan način, bez (očekivane) usmerenosti na specifično žensko iskustvo seksualnosti ili erotičnosti, ljubavne veze i probleme. Glavna junakinja otuda deluje izrazito aseksualno. Nju sve vreme prati nepodnošljiv bol u nogama, koji se intenzivira u nelagodnim ili stresnim situacijama, čime se signalizira njegova psihosomatska priroda i poreklo. Taj bol takođe ima svoju istoriju, a odgonetanje njegovog uzroka, skopčano je sa impulsima potiskivanja ili opšteprihvaćenim, repetitivnim objašnjenjima kako bi se bol odagnala. Navedene završne rečenice različitih segmenata knjige upućuju na uporno vraćanje ovog simptoma, na potrebu da se pronađe pravi ključ za njegovo interpretiranje.

Mama me je, uveče pred spavanje, tešila da me bole noge zato što rastem. ...

Mama mi je još uvek govorila da me bole noge zato što rastem, kada sam je pitala do koje godine se to raste, nije znala da mi kaže. ...

Govorila sam sebi da me bole noge zato što mnogo stojim na poslu. ...

Mislila sam da me bole noge zbog neke retke i neizlečive bolesti ...

Trenutak eskalacije bola, kada se on izdvaja i prerasta u zaseban entitet, dešava se u toku razgovora sa psihoterapeutom, Vanjom.

Vanja, ne čujem te, čujem samo bol, čuješ li me, bol, boli me, bolivija, boldvin, da li se čujemo?

Bol konačno dobija svoje ime, simbolički je priznat i saslušan, baš u trenutku kada Nađa odbija da ispriča svoju priču, kao da se plaši etikete žrtve koja bi izronila pred njenim sopstvenim očima. Bol(dvin), uprkos činu imenovanja, nije neko sa kim se junakinja može sprijateljiti; ona se žestoko i krvnički bori protiv njega, nastojeći po svaku cenu da ga uguši, pa i doslovno – udarcima i pesnicama.

Na sličan način, neprestano unapred predviđajući kako će teći razgovori sa ljudima, Nađa simbolički guši ne samo mogućnost zbližavanja, već – suštinski – samu sebe, zatvarajući se za susret sa drugima, solidarnost, iskorak i suštinsku promenu. Glavno pitanje njenog oporavka nije uspešno i trajno lečenje alkoholizma, već promena ustaljenih, nametnutih i uhodanih obrazaca mišljenja i delanja. Na tom putu ne dešava se čudo, nikakav jedinstven događaj radikalnog osvešćivanja, spoznaje ili konačne odluke. Upravo suprotno, potencijalna transformacija se dešava gotovo sasvim neprimetno, za doručkom, jednog sasvim običnog jutra, kada po prvi put glasno izgovara šta je to što je plaši i tišti, u gotovo stidljivom činu samoprihvatanja.

Ova pukotina na maski savršenosti, koja je ništa drugo do prikrivena ljuštura, može naposletku dovesti do njenog zbacivanja u činu oslobađanja. Glasno izgovorene reči poput odjeka mogu izneti na videlo junakinjinu unutrašnju prazninu, koja naposletku mora biti preosmišljena. Započinjanje tog procesa je važno, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je potpuno prazno more strašnije od mora punog ajkula.

Boldvin  uverljivo pokazuje da pomenuto oslobađanje nužno počiva u jeziku. Autorka se ne služi deskriptivnom metodom preslikavanja pukotina svih lica patrijarhata kojima se utiskuje u poziciju savremene žene. Naprotiv, široka amplituda njene rečenice pokušava da preusmeri taj jezik, ispitujući njegovu bezobalnost, ritmičnost i potencijalnu lekovitost.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović