Duga šetnja kroz narativnu šumu
Oceubistvo i očeva ubistva – tako bi se mogao udvojiti jedan od osnovnih motiva u romanima Blue Moon, Sjećanje šume i Proslava Damira Karakaša. Utkan u narativ o odrastanju, o suočavanju sa sobom i sa smrću, o generacijskom, svetonazorskom sukobu, taj motiv tvori topos sva tri dela, topos koji se, međutim, upadljivo različitim književnim postupcima otvara novim načinima umetničkog oblikovanja i tumačenja. Utoliko se ta tri romana daju čitati kao pripovest u tri čina, otkrivanjem intertekstualnih veza i uspostavljanjem fluidne tematsko-asocijativne strukture, a zatim se mogu ponuditi po-etičke implikacije takvog pristupa.
Junak romana Blue Moon, večiti student iz Like, u Zagrebu je postao rockabilly, nazvao se Čarli i upoznao devojku Eli. Načet sukobom sa ocem i izvesnošću rata, na saznanje da će postati otac odgovara napadima panike. Ovaj je roman naratološki najkonvencionalniji: pripovedan je u prvom licu, komponovan, prostorno, na dva plana (Zagreb–Lika), a vremenska ravan (početak poslednje decenije 20. veka) preseca se reminiscencijama na detinjstvo. Struktura Sjećanja šume znatno je razuđenija, eksperimentalnija, pripovedanje se izvodi mahom u prezentu, iz perspektive dečaka; detinjstvo u Lici, obeleženo nasiljem, teškim radom, oskudicom, bolešću, ustaškim nasleđem, posloženo je kao mozaik, a celovitost dela i doživljaja ostvaruje se pripovedačkom vizurom i hronotopom. Ako, u naumu da tri romana pročitamo u jednom interpretativnom zamahu, Blue Moon označimo kao mladost, onda nam se Sjećanje šume nudi kao detinjstvo i dečaštvo te mladosti. Proslava nas pak, pripovedanjem u trećem licu, vodi još dalje u prošlost, u godine Drugog svetskog rata, i tematizira upravo događaje koji će postati ustaško nasleđe s kojim se nose junaci druga dva romana. Na vremenskoj osi, dakle, kroz ova se tri romana krećemo unazad, pri čemu je isti smer, u prošlost, načelo kompozicije same Proslave. U četiri poglavlja ocrtan je život glavnog junaka, mladog ustaše Mije, od kojeg poetički potiču i u kojem se sustiču junaci romana Sjećanje šume i Blue Moon.
Početak romana Blue Moon korespondira s krajem Proslave: Čarliju otac javlja da mu je deda umro (Dojdi sutra da mi pomožeš oko pokopa); Miju pak njegov otac poziva da učestvuje u ritualu oceubistva (Ajde, dojdi!). U sredini je Sjećanje šume: u sva tri romana, naime, junaci žive naspram šume, u šumi, od šume, odlaze u šumu i vraćaju se iz nje, šuma je obredno mesto, mesto zločina, ali i mnogooko ljudsko biće: ... svaki je udarac imao svoj poseban zvuk, sve dok drvo ljudskim pokretom ne pokleknu, zamirisa zgusnutim vonjem srčike u sebi, a Mijo ga objema rukama gurnu i ono se prelomi i tresnu na druga stabla, koja su ga ranjena pridržavala. U šumi se krije dedino zakopano blago: puška iz koje se, u inverziji Čehovljevog postupka, deda ubio na početku romana biće naknadno iskopana u Čarlijevoj uspomeni iz detinjstva:
„Čija je to puška?”, pitam ga.
„Moja, iz rata”, kaže i poljubi je.
„A tajno blago?”, kažem.
„Ovo je meni sad važnije od sveg blaga na svitu”, kaže, iščupa trave i obriše masnoću s puške.
Roman Sjećanje šume okončava se time što dečak uzima očevu pušku i odlazi u šumu da ubije medveda, ili pak strah od medveda, koji mu je obeležio detinjstvo: ... misao na mrtvog medvjeda gura me naprijed; neću se vratiti sve dok ga ne ubijem. Poglavlja Proslave alternativno bi se mogla nasloviti Povratak iz šume, Odlazak u šumu – smrt psa, Prolazak kroz šumu i Odlazak u šumu – smrt oca. Svaka ta epizoda nekakav je obred prelaza, pa možemo ustvrditi da je posredi morfologija antibajke: pošto je prokrčio put najprije prodornim pogledom, a onda i rukom, Mijo je postao ustaša. Čarli ponavlja Mijine kretnje: Hodao sam brzo kroz mrak, cestom kojom sam nebrojeno puta prošao, mahao rukama da pojačam hod; kao da kroz mrak rukama tražim prolaz.
Čarli ponavlja Mijine kretnje, no šuma ih se seća. Doživljavajući šumu kao ljudsko biće, pripovedači i junaci Karakaševih romana i nesvesno održavaju živim sećanje na zločine počinjene u njoj. Pa ipak, tim se postupkom karakaška šuma ne izmešta u simboličku ravan, ne svodi se na plošnu metaforu nečiste savesti, već ostaje stvarna, najstvarnija moguća lička šuma, koja se, prema kraju Sjećanja šume, sve više zbija: Kako ulazim dublje, šuma je sve gušća, mračnija. Nikad kraja; nikad kraja ovoj gustoj šumi.
Kao da, naime, toj gustoj šumi ima kraja samo u rečenici, pa i u toj rečenici je nikad kraja zloslutno, soptavo napisano dvaput, s tačkom i zarezom kao pauzom za dah. Na početku tog romana je priča Put, put u šumu, sa šumom (zajedno s nama uz koso brdo počinje se penjati i šuma); dečaci u njoj pale osinjake pa polegnu po zemlji i osluškuju: Zvuči kao da teški kamioni prolaze duboko ispod zemlje. Dečaka koji nam tu priču pripoveda pronađimo sad u poslednjoj sceni romana Blue Moon: Čarli odlazi kod svog druga Džimija, Srbina, koji promenom imena nastoji da skrije svoje poreklo (kao da je želio promijeniti ne samo ime i prezime nego i boju glasa) i s prozora njegovog stana ugleda kamion natrpan leševima. Linija tog pogleda spaja šumu i zagrebačku adresu, a njegov pravac, odozgo-nadole, evocira bezdanu jamu. Takav je i pogled na proslavu kojim se okončava treće, eponimsko poglavlje Proslave. Pripovedni svet Damira Karakaša, u kojem je komunikacija naredbodavna, suspregnuta, sva od tautologije i elipse (Počet će kad počnu; Koliko dobiš, dobiš) premrežen je pogledima koje ljudi razmenjuju sa šumom, sa životinjama, jedni s drugima i sami sa sobom; očevi i sinovi smrknuto se odmeravaju i prepoznaju kao dvojnici, a pogled u šumu govori ono što se prećutkuje:
Oči su mi pune blistavih noževa. (Sjećanje šume)
Pogledao me ravno u oči: činilo se da bi me mogao zaklati tim pogledom. (Blue Moon)
... prilazio mu svojim tamnim, nepomičnim pogledom, u koji je zec već bio uhvaćen... (Proslava)
... u pogledu mi se pojavilo jato ptica. (Sjećanje šume)
Čarli se, osetljiv na svoju rockabilly frizuru, potom i obuzet teskobom, stalno osmatra u ogledalima, prozorskim oknima: ... kad bih kretao prema ogledalu, izgledalo mi je da izvirem iz nekog drugog, puno ljepšeg i zanimljivijeg života [...] Nakon nekog vremena ta moja glava na prozoru izgledala mi je kao odvojena od tijela, od cijelog svijeta; zatim sam drhtavim rukama zatvorio prozor za sobom. No ogledalo, kad se udvoji fotografijom, donosi zlokobnu spoznaju o dvojništvu – Čarli se prepoznaje u liku ustaškog ubice: Zurio sam čas u ogledalce, čas gore u fotografiju; u bljedunjavo lice uokvireno crnom gustom kosom. Zatim opet u ogledalce; neki strah ispunio mi je noge.
Ja i najmlađi djedov brat sličili smo kao jaje jajetu.
To je u romanu Blue Moon trenutak kad se reminiscencija performira u sadašnjosti: dedine priče o ustašama, zločinima, bezdanim jamama prelaze u prezent prepoznavanjem u ogledalu/fotografiji. Uostalom, ozloglašeni satnik Bajdakić Jure zvani Điđi, kojeg pak deda naziva Sotonom, oživeće u Zagrebu početkom rata, a krajem romana. Stoga reminiscenciju valja istaći kao postupak gotovo svih Karakaševih pripovedača, ali u isti mah i kao naročito obeležje Karakaševe poetike u sva tri romana. U Blue Moonu Čarli evocira svoje detinjstvo, dečak u Sjećanju šume običava da pravi petlje tako što iz bliže uspomene prokliza, propadne u dalju, pa se vrati, a Proslava se, iako je u njoj taj postupak svedeniji, okončava žižom Karakaševe poetike: Između dvaju dugih koraka vrati mu se izlomljeno sjećanje, a nije se volio prisjećati toga kako je i on kao dječak išao sa svojim ocem kada je ovaj nosio svojega oca uzbrdo; gleda okolo, a pogled mu se mimo njegove volje stalno lijepi za to potisnuto sjećanje. Mijin otac, jer to se on priseća, odlučuje da odstupi od svog oca i svoje uspomene utoliko što poziva Miju da saučestvuje u ritualnom žrtvovanju starca šumi. Čineći ustupak sinu, on odstupa od sopstvenog oca, ali ritual ostaje netaknut; sin je iz posmatrača izdaleka unapređen u saučesnika, tradicija oceumorstva nije se prekinula, pa ipak je u njen poredak hrupila začudna nežnost. Ta ambivalencija između očeva i sinova, koji se jedan s drugim ogledaju, ali i ogledaju jedan u drugom, odmiču, odbacuju, a onda i zbližavaju združeni u ritualu smrti, poetičko je načelo pripovednog sveta Damira Karakaša.
Nežnost, neznanu očevima, prepoznaćemo u ženskim likovima. I ta nežnost, u figurama majke i bake, suspregnuta je i pritajena, a kod razvijenijih junakinja, Eli (Blue Moon) i Drenke (Proslava), prate je odanost, odrešitost, smelost: ... odmah se sjeti da se zato njome i oženio jer je znao da ga ona nikada neće izdati, prevariti. Drenka se, zbilja, i pojavljuje: hodala je oprezno kao srna. U poglavlju Psi srna je živa samo dok trči, a u romanu Blue Moon deda i unuk ubijaju srnu u lovu. Pri odlasku na proslavu, Drenka se, u simbolički i jezički izuzetno snažnoj slici, prihvata da zakolje petla: ... priskoči, zgrabi ga jednom rukom za vrat, drugom za noge i zagura čvrsto ispod pazuha: on se otima, pa s onim sjajnim perjem koje leti na sve strane izgleda kao da ona pod pazuhom zauzdava vatru. Potom će se, dalje kroz šumu, upinjati da otre kapljice petlove krvi s rukava – ta stilski vešta anticipacija ustaških zločina utoliko je uspelija što je pridana devojci koja ih sama neće skriviti i koja kao da ih proročki naslućuje, a onda i, uzaludnim ali dirljivim kretnjama, nastoji da ih spreči. Petao kojeg, opet kao saučesnici u ritualu, naposletku ubijaju Mijo i Drenka može se interpretirati i kao Čarlijev totem-predak: junak Blue Moona u celom je Zagrebu poznat po najvećoj kokotici, a ta frizura uzrok je i tuče oca i sina s početka tog romana, tuče koja će se umalo okončati oceubistvom. Ponavlja se, iz jednog romana u drugi, ambivalentna motivska veza: frizura osmišljena kao otklon i čak raskid s porodičnim nasleđem možda je upravo znak da trauma porodice probija tamo gde mislimo da smo najdalje od nje.
Prvi deo romana Blue Moon završava se scenom u kojoj Eli i Čarli, u Studentskom domu „Moša Pijade”, nekadašnjem ustaškom zatvoru, gledaju seriju u kojoj ustaše, upravo u toj zgradi, muče jednog skojevca; upravo tad, sa Čarlijevim izmenjenim glasom, promeni se njihov odnos, u njemu se pojave naprsline podozrivosti:
„Da mene ovako muče, ja bi sve izdala.”
„Molim?”, rekao sam.
„Ja bi sve izdala.”
„Kako to možeš reći?”, rekoh.
Ona kaže: „A ti ne bi?”
„Ja ne bi”, rekoh.
„Daj, molim te, ne seri.”
„Daj, molim te, ako bi i izdala, reci bar da ne bi izdala”, rekoh nekim izmijenjenim glasom.
Ona kaže: „Za razliku od tebe, bar sam iskrena.”
Zamislimo li da Eli u ovom dijalogu daje glas Drenki, pojam odanosti i izdaje problematizuje se i proširuje višim zahtevom. Mijo oseća da ga Drenka nikad neće izdati niti prevariti, ali nije li od toga važnije da Mijo bude iskren prema sebi? Njegov pogled u sebe, međutim, do bespoštedne iskrenosti ne seže: Ako oni misle da je kriv što je vjerovao tom učenom čovjeku, a on misli da nije, jer nikoga nije ni zaklao ni ubio, osim možda kada je pucao u one koji su u njega pucali... Drenka pokušava da otre krv sa rukava, Eli pokušava da bude bar iskrena – i jedna i druga skrajnute su i neshvaćene kao Kasandra, ali u isti mah i nepokolebljive u tom zahtevu višeg reda: ne ustuknuti pred iskrenošću.
U romanima Damira Karakaša rečenice su obaveštajne, ritam je ujednačen, metaforika precizna; iskrenost je načelo organizacije diskursa. Prezentom se u Sjećanju šume postiže defikcionalizacija detinjstva: ono kao da se odvija pred našim očima. Proslava je roman izrazite vizuelne dojmljivosti, u njemu se istrajava na detalju i opaža svaka kretnja (tijelom joj je prošao kratak uzdah). Filigranskom obradom leksike i sintakse skovane su slike izuzetne lepote: Kod divlje trešnje stao je i osluškivao kako na njoj glasno dozrijevaju crni plodovi. Na kraju trećeg poglavlja, po izlasku iz šume, puca pogled na proslavu po kojoj je roman dobio ime: Kad su prišli bliže, već su sasvim jasno vidjeli i čuli: puno ljudi, zatim zvuk harmonike i plesači u narodnim nošnjama, koji se u krugovima – kao zupčanici u utrobi sata – obrću i vrte, ubrzavajući tim svojim naglim okretima tijela mnogobrojne korake koji sve brže nadiru prema okićenim kućama. Motiv zupčanika nalazimo i u druga dva romana. Svladan napadom panike, Čarli ubija tek izlegle miševe: Stajao sam s jednom stranom lica u mraku; neko ih vrijeme mirno gledao, kako se vrte po tom izdubljenom sjedalu, kao kotačići u satu. U Sjećanju šume, epizoda Žetva: Otac ponavlja iste pokrete: svi ponavljamo iste pokrete kao da smo dio te vršalice, svih tih zupčanika i poluga tog unutarnjeg mehanizma koji stalno izmišlja nove zvukove.
Krug oceubistva čini se začaranim, satni mehanizam nasilja kao da otkucava na mestu živog srca. U pripovednom svetu Damira Karakaša još ne postoji kretnja kojom se krv može otrti s rukava, u njemu sin sledi oca oponašajući u tančine njegove pokrete, pa ipak se iz šume može izaći promenjenim za incident očevog razumevanja. Ta promena, međutim, ostaće tek nagoveštena, neisterana na čistinu, ako se ne podstakne naumom da se u sebe gleda i kroz šumu hoda uvek u kontrasvetlu i kontrasmeru.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
