Autobusi i drugi fantomi

Nakon romana Sedam strahova i Kap veselja, knjige priča Podstanari i drugi fantomi i jedinstvene monografije Moja fabrika, novinar i pripovedač Selvedin Avdić nedavno je objavio zbirku (anti)putopisnih crtica, Autobusne bilješke.

Crtica je za proznog pisca pandan skici ili krokiju u slikarstvu. Umeće pripovedanja je ogoljeno, manjkavosti nemoguće sakriti. Kao i u kratkoj priči, u njoj je važno jedinstvo atmosfere, način na koji se izvodi „poenta“ ili efektni obrt. Likovi su malobrojni i paradigmatični, situacija „kamerna“ i zaoštrena. Avdićeve knjige već odlikuje izraženi nerv za preplitanje dokumentarnog, nadrealnog i začudnog, ali i galerija „iščašenih“, pitoresknih likova. I ovog puta, autor odlučuje da svedoči o prizorima koji u našoj zbilji opstaju decenijama, birajući njene anonimne „(anti)heroje“ koji stoje na prelazu iz stvarnih u fiktivne.

Citat iz Avdićevog romana Kap veselja prolog je i kredo bilješki. Akcenat je na želji za posmatranjem ljudi u onim situacijama u kojima oni sami sebe nisu svesni. Autora zanima ljudska neposrednost, izloženost i ranjivost, kao i mogućnost za spontani susret u situacijama „suspendovanosti“.

Lijepo je, recimo, gledati ljude na autobuskim stanicama – kad se opraštaju, zamišljaju šta ostavljaju iza sebe, šta ih očekuje, razmišljaju šta su propustili, izgubili, proćerdali, koga su iznevjerili, broje kofere, pipaju novčanike, pregledaju džepove, ravnaju revere, ne mogu sakriti strepnju, uzbuđenje, nervozu, znoje se, crvene, zijevaju...

U takvom jednom mizanscenu, široka paleta ljudskih reakcija daje prostora za laviranje specifičnih navika i ponašanja koja su klasno i mentalitetski obojena, pa i arhetipska. Preskačući golubove  ili smoki „izgažen u finu, zlatnu prašinu“, užurbani ili besciljni glasovi putnika, šofera i iscrpljenih migranata mešaju se s razglasima dispečera, uzvicima konobara i prodavaca u staničnim bifeima, dramatičnim pobunama rudara, radničkim štrajkovima i teturavim hodom pijanaca. Svima poznati, proživljeni trenutak „iluzije kretanja“ u parkiranom autobusu, dok susedno vozilo odlazi sa perona, znatno je šira metafora koja upućuje na vreme koje stoji, odnosno „zaglavljene“ živote pune iščekivanja; na kolektivan, a unapred osujećen čin pomeranja u prostoru i vremenu.

Depresija i sivilo, pojačane klaustrofobijom, socijalne frustracije i tenzije dovode do tačke pucanja. Međutim, čak i kada sugeriše teskobno i trpno stanje, Avdić vrlo brzo od zlokobnog Levijatana dolazi do ponešto optimističnije metafore utrobe kita iz bajke u kojoj je moguć spasonosni zagrljaj.

Vruće je, smrdljivo, ljepljivo... Kao u utrobi neke velike životinje. Kao u Pinokiovom kitu.

U ustaljenom bezizlazu i odsudnosti otvara se prostor za preokret i simboličku igru „slučaja“ koja proizvodi lepezu mikronarativa. Tokom putovanja, u prostoru prinudne dokolice, u skučenosti i neudobnosti autobusa u kom smo kao klasno deprivilegovani putnici – akteri i saučesnici, saputnici i sapatnici – dešavaju se, ipak, male epifanije i osećaj da se svet samo za nas otvara, makar posmatran s prozora. Iz te pozicije, svaki je prizor – kadar, svaka scena – zaleđena slika.

Hladno nam je, umorni smo, aparat za kafu ne radi. Muškarac, elegantan kao mladoženja, nudi mi da zagrizem njegovu čokoladu. Radio emituje prognozu za pomorce.

(...)

Vrućina mi je oborila glavu. Promiču sandale, japanke, papuče. Nove, iznošene, gumene, plastične.

Žure, klaparaju, kuckaju, škripe. Stadoše čizme. Vojničke. Ako podignem glavu, samo malo, vidjeću kundak, onda opasač... Jer vreo je julski dan, tokom kakvih se rado ubija kod nas.

U Avdićevoj kratkoj prozi nema mesta za samozaborav, ni nehajno bezbrižan pogled preko krajolika. Prihvatanje društvene stvarnosti ne znači opravdavanje njenih manjkavosti, već s(a)vesno i bespoštedno razotkrivanje zabluda koje žrtvuju živote svojoj mračnoj senci. Poput prizora iz filmova Bele Tara, u Autobusnim bilješkama pijanci leže uz zid zadruge, labudovi „plivaju blatnom rijekom“, a seoske kuće liče na „pokvarene zube“. Bezimeni šoferi voze po dvadeset sati, presvlače se na pumpama, ležu pod autobus i garavi šire ruke „kao da hoće da nas zaštite od vjetra“. Ipak, autobusi odvoze ljude i da ih više nikada ne vrate, a ova istina, podsećajući na sve one koji su pre samo nekoliko decenija bili silom gurnuti na „put u jednom pravcu“, poput bodeža se zariva u meso balkanskog putnika i čitaoca.

Beleženje izjava i dijaloga anonimnih autobuskih aktera posveta je obojena empatijom prema drugome i njegovoj muci, prema čoveku kao takvom, kao i otvorenošću za njegove sitne radosti i oduševljenja.

Autobusi trule. Rintaju od zore do jutra, kao balkanski bauštelci.

U vrijeme praznika autobusi su puni bivših zemljaka. Lako ih je razlikovati, veseliji su od ostalih putnika i neprestano nešto nekome pokazuju kroz prozor. Uživam u njihovoj radosti.

Uslovna formalna zamerka tiče se jedino naknadne (uredničke) intervencije klasifikovanja proznih fragmenata. Ona je vidljiva u poretku nove hronologije već numerisanih, naknadno pregrupisanih crtica i može delovati pomalo predvidivo, pa i suvišno.

S druge strane, beleške nude dovoljno stilskih varijacija. Neke su svedene na aforizam (Raj je mjesto gdje nikoga nije strah, (...) Dogori život ko prskalica), ili brehtovski song (crtica o ratu, br. 86). Druge se odlikuju britkim, apsurdnim dijalozima i bizarnom atmosferom kojoj, hteli ne hteli, i u vlastitim životima neretko svedočimo.

Sinoć sam veliku crnu vreću za smeće nosio do kontejnera. Ispala mi je iz ruku i pocijepala se. Iz vreće je izvirio rukav sivog džempera. Uznemiren, kao zatečen sa lešom, osvrtao sam se oko sebe.

Odeljak Knjige i novine parira pretposlednjem, imenovanom Putovanja po sobi, očiglednom kontrapunktu kretanju i putovanju koji efektno balansira posmatranje spolja s pogledom unutra, introspekcijom i sećanjima. Avdić u važan međuodnos  postavlja pisanje i čitanje, privilegujući dostojanstvo figure čitaoca, kao što prenapučeno prevozno sredstvo u jednom trenutku smenjuje prostor doma. Na mesto anonimnih izjava putnika autobusa i bljeskova nepatvorenih dijaloga stupaju citati knjiga koje autor čita na relaciji Zenica – Sarajevo: Sioran, Tvrtko Kulenović, Semezdin Mehmedinović, rečenica slikara Josipa Vanište. Najupečatljivija je beleška o takozvanoj trijalektici Seada Imamovića, njegovom lucidnom učenju imenovanom To, tako i toliko, koje je trebalo da doprinese širenju dobra na celom svetu. Knjiga „praktično-monozofskih crtica“ koja je svojevremeno, 1969. godine, objavljena kao samizdat, nestala je iz autorove kućne biblioteke početkom rata, baš kao što je, iz Zenice odveden u psihijatrijsku ustanovu, netragom nestao i Imamović, zagovornik teze da se zlo krije u našoj inerciji, u samom odustajanju da proizvodimo dobro.

Po uzoru na Ksavijea de Mestra koji, osuđen na kućni pritvor zbog učešća u dvoboju, 1790. piše Putovanja po mojoj sobi, autor iznosi vlastita zapažanja o dokolici i šetnji do gramofona, pucketanju zidova i miru kuhinje kao centru društvenog života. Uz prepoznatljiv ironijski odmak, nazivajući sebe „međuopćinskim avanturistom“, Avdić u ovim dnevničko-karantinskim zapisima zaključuje da mu izolacija nije toliko tegobna, da mu ništa ne fali jer je i dalje „umoran i polulud“. Posebno je važno podsećanje na Žorža Pereka, s kojim autor, posebno u ovoj knjizi, u potpunosti deli stanovište o novom „iščitavanju prostora“ koje zapravo tek otpočinje rečima ispisanim na stranici. Ukoliko prestanemo da prihvatamo stvari kao konačne i zadate, u njima ćemo moći da uživamo, pa i da ih iznova otkrivamo, budući da se u filozofiji malih stvari krije mogućnost da proširimo objektivno sužene vidike. Avdić poput Pereka nametnuta ograničenja i prinudu vidi kao prostor za stvaralačku slobodu.

U tom prostoru, kafa koja se preliva preko rubova šoljice na ivici je da postane čin pomirenja, a spontano ogledanje u očima raščupane žene koja peva na peronu nemušti gest naklonosti. Ovaj crnohumorni, predani posmatrač pokušava da pronađe minimalnu pukotinu čovečnosti koja će biti privremeni zbeg, zalog zajedničkog bitisanja i međusobnog prihvatanja.

Selvedin Avdić na svoj nenametljiv način daje ubedljive dokaze da stvarnost nadmašuje fikciju, da su životne priče i situacije znakovitije kad se svedu na suzdržanu i eliptičnu meru prozne crtice, pa bilo to u polumraku, polusvijetu, na kraju autobusa.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović