Bedeker za vremeplovce
Prva knjiga umetničke proze Dragana Markovine pojavila se ove godine bez puno komentara, preporuka ili kritika. Usamljena djeca juga zaista i jeste nepretenciozno delo, jedno od onih koja se ne nameću čitalačkoj publici i računaju tek na slučajne susrete s njom. Međutim, ako ostane prepuštena spontanoj recepciji, može da izazove razočaranje kod čitaoca koji ima izvesna očekivanja od zbirke specifične forme i jasno postavljene tematike. Kada je prvi put uzmemo u ruke, knjiga Usamljena djeca juga mogla bi nam se učiniti kao zbirka kratkih priča, putopis ili dodatak Matvejevićevom Mediteranskom brevijaru, ali nije nijedno od ta tri.
Dragan Markovina je istoričar i publicista, usmeren na razdoblje Jugoslavije i savremene Postjugoslavije, istraživač procesa koji su ovu prvu stvorili i razbili, a ovu drugu puštaju da, još prljava od ratova, levitira između nacionalizama i nostalgije, hedonizma i očaja, pod pritiskom nekih novoizmišljenih zapovesti savremenog života u ovoj nepostojećoj, ali – uprkom svim naporima – neuništivoj zemlji. Knjiga prozne nefikcije koju je napisao figurira kao delo ležerne istoriografije intimnih povesti i životnih rituala primoraca. U anegdotskim celinama zabeleženi su svakodnevni fenomeni života na Korčuli, u Splitu i Mostaru – picigin, nestale prodavnice ploča, zapušteni antifašistički spomenici – i autentične, mada marginalizovane ličnosti koje su obeležile duh tih mesta.
Priča o deci juga kreće sa ostrva, kao antiputopis, jer umesto upoznavanja predela kroz uživanje u putovanju, kretanju, čitamo jedno podneblje iz perspektive njegovih stanovnika. U celini naslovljenoj „Korčula između Arkadije i agonije“ već od prve stranice je jasno da ovaj tekst proističe iz „diskursa turističke razglednice“ i da želi da ispriča priču o Jadranu iz vizure otočana. „Sva djeca Mediterana imaju jednu jedinu želju, koju spoznaju dok odrastaju i koja ih prati dok ne umru. Ona žude za intimom doma, vlastitih misli i života“, a Markovina ovu specifičnu melanholiju ostrvskog života prenosi sa snažnom empatijom za tihu svakodnevnu borbu pojedinaca koji bez Korčule ne umeju, a na njoj ne mogu živeti tačno kako bi želeli, pa balansiraju između pravila male sredine i sopstvenih potreba.
Markovina nas zatim vodi u gradsku vrevu kroz poglavlje „Split: Mikrokozmosi jednog grada“. Očekivano, tekst postaje brži, protagonista je više, a kao da je i taj širok spektar priča premalen za sve ono što se može ispričati. U ovom segmentu arhitektura dobija značajno mesto i pripovedačku ulogu, pre svega u govoru o socijalizmu, koji neoliberalni nacionalistički poredak decenijama pokušava da obezvredi. Splitski registar je dobar uvod za poglavlje „Mostar: Ono što je preostalo i ono što ne postoji“, najbolji deo ovog rukopisa. Kao da je pripovedanje u prvom licu, u svoje ime, autoru pojačalo pripovedačku želju. Postalo je važnije kako će se priča ispričati i kojim sledom doći do kulminacije. Barem su dva izvanredna teksta u njemu. U „Tavli“ Markovina koncentriše glavne teme ove knjige, a sve počinje od slučajno pronađene fotografije vojnika Armije BiH koji igraju tavle (bekgemon) na 150 m od borbene linije. I taj jedan prizor aktiviraće asocijacije i zakonitosti ovog podneblja koje ne odustaje od svojih rituala, kojima oni, zapravo, pružaju dokaz da su i dalje živi, i dalje Mostarci, iako će vatra protiv drugih Mostaraca biti nastavljena čim se igra završi. A po prestanku vatre, tavla će sa ulica jedne obale Neretve biti proterana na skrivena mesta, percepirana kao „turska“ igra i samim tim neprihvatljiva u toj polovini grada. U ovom prikazu sadržana je glavna poenta knjige Usamljena djeca juga, a to nije neutešna nostalgija za vremenima kada nam je bilo lepo, kako autor na jednom mestu piše, već kako bi nam sada moglo biti lepo da devedesete nisu bile ratne, a tranziciono poraće usmereno na kapital, a ne na ljude.
Usamljena djeca juga možda najbolje funkcionišu kao B strana Mediteranskog brevijara, ali ni to nije potpuna istina, pre svega zato što predstavlja tek polovinu iskustva života na Jadranu. Primetno je veliko poštovanje koju novi tekst ima za ovaj stariji, a Markovina za Matvejevića, možda najviše u tome što Markovina i ne pokušava da ide Matvejevićevim tragom. Naprosto, ta priča je već ispričana. Kod Matvejevića je ljudsko delanje predstavljeno u kontekstu reakcije na zakonitosti mora, vetra i kamena. Markovina daje uvid u pojedinačne sudbine oblikovane Jadranom i Jugoslavijom. Dok Matvejević kreće sa opšeg plana, držeći se Mediterana kao instance koja priča priču, a ta priča je suštinski univerzalna i olako se može uzeti kao obrazac za razumevanje sudbina primoraca i otočana, Markovina kreće iznutra, od stanovnika primorja, kojima daje priliku da nadglasaju huku mora i ispričaju svoje intimne narative. Međutim, Usamljena djeca juga zapravo su usamljeni dječaci juga, jer je narativ gotovo isključivo muški. Ovo je knjiga o delima i danima muškaraca, o muškom iskustvu. Žene u tekstu postoje tek kao ljubavi protagonista, njihova priča zapravo nije ni načeta, i tu je rukopis propustio priliku da postane bliži punijoj predstavi mediteranskog života.
Ali to nije jedina nehajnost ove nefikcionalne proze. U aristotelovskom smislu, gde je razlika između književnosti i istoriografije u tome što istoriografija prikazuje ono što je moguće, a književnost ono što je verovatno, Markovina se i ne trudi da nam predstavi verovatno. Komunikativna snaga i potencijal ove knjige neprestano lebdi u tekstu, ali se retko uobličava jer pisac nema nameru tek da zabeleži kako je nekad bilo, već i kako bi nam danas moglo biti da devedesete nisu bile ratne. Iako ova zbirka nema posvetu na prvoj stranici, jasno je da je ona posvećena dundu Darku; šjor Toniju praxisovcu; Frani, autoru spomenika ranjenom borcu; Joški, dobrom službeniku komunizma koji je u trenutku prigrlio nacionalističku paradigmu; Slobi, koji živi u kostimu Deda Mraza; Encu, koji je kao devetnaestogodišnji mladić napustio svoj grad, ali mu se svake godine vraća zbog jednog – pazite sad! – tovara, magarca, koji je pripadao njegovoj porodici; Tarzanu, koji na ulicama Splita oponaša čuveni urlik za pokoju kunu; don Paniniju, koji se u grad spušte jednom u četiri godine, na veliku uličnu razmenu sličica fudbalskih reprezentacija na svetskom prvenstvu: berberima Dušku i Ivanu; vojniku JNA Sašku Gešovskom, prvoj žrtvi rata; poslednjem splitskom revolucionaru šjor Anti; avangardnom gradskom hroničaru Đermanu Senjanoviću Ćići, koji je umesto u čitankama završio kao kolporter; Bogdanu Bogdanoviću... ne mogu ih sve pobrojati. Njima su sve prozne logike podređene, njihove priče autor beleži bez želje da ih menja zarad bolje uobličenog teksta. Otuda dojam da je knjiga Usamljena djeca juga napisana za svoje junake, bili oni u mogućnosti da je pročitaju ili ne. Svi mi, ostali čitaoci, kao da nismo planirani, ali smo svakako dobrodošli.
