Miris mleka i krvi
U izdanju zagrebačke Frakture i beogradskog Kontrasta izašla je ove godine prva knjiga Magdalene Blažević, zbirka priča Svetkovina, upečatljiva proza o životima u beznadežnim bosanskim selima. U nedavnom intervjuu koji je dala za City Magazine, Blažević je govorila i o procesu pisanja ove zbirke. Svetkovina je nastala nakon istraživanja i razgovora sa ženama iz sela u kom je autorka odrasla. One su govorile o svojim i tuđim iskustvima, a Magdalena Blažević je diktafonom snimala njihove ispovesti. Ovih dvadeset pet priča rezultat su književnog rada na tom materijalu. Dosledno građen prozni svet u tradicionalnoj zajednici ispričan je iz perspektive žena koje žive u atmosferi utrnule ljudske empatije i pojačanog delovanja prirodnih tokova. One su ubice i ubijene, preljubnice i prevarene, devojčice koje odrastaju u nasilju i siromaštvu, starice koje ih uče pravilima postojanja u takvom svetu. Dok je ljudsko delovanje svedeno na impulsivno i uslovljeno ponašanje koje ne vodi promeni na bolje, priroda je ta koja neumoljivo dominira i zaokružuje njihovo postojanje. U tim opisima tekst dostiže punu snagu i priči daje kontrast u predstavljanju nemoći junakinja da postupaju drugačije.
Iako nosi naziv koji sugeriše slavlje, ovo je knjiga o svetu bez ljudske radosti, s izuzetkom mašte žena iz priča „Noćnik“ i „Svetkovina“ čija je nezadovoljena žudnja prema muškarcima koji nisu njihovi muževi ono što pokreće život. Kod ostalih junakinja život održava samo rutina. Jedini užitak koji se izdvaja jeste seksualni (doduše, tek ponekad obostran), ali uvek animalan i sveden na instinkt, kao u priči „Uže“:
Umijem se i počešljam pred ogledalom. Lice mi je puno ogrebotina. Cijela kuća miriše na kokošju juhu. Otvorim lonac i vidim kako na žutoj masnoj površini plutaju iznutrice. Skinem mokru haljinu. Poderana je na grudima. Ostavim je nasapunanu u lavoru. Tek što se osvježim i obučem, vrati se Petar. Još je ljut, potiho psuje i sjeda za stol. Potkošulja mu je posivjela, na mjestima poderana od pranja, a ispod pazuha mokre, crne dlake. Stojim kraj prozora, gledam na Petrovu kuću. Osjetim kako mi prilazi s leđa i snažno uhvati za vrat. Na šporetu se začuje pištanje lonca s juhom. Kroz prozor vidim Petrovu ženu kako izlazi iz kuće. Oko ruke joj kao zmija omotano uže.
U ovim pričama sva su čula pojačana i jezik koji autorka koristi prenosi nadražaje i doživljaje kao okom kamere. Priče Magdalene Blažević neretko deluju kao dugi kadrovi iz filmova Andreja Tarkovskog preneti u reči, pobrojani detalji iz kojih ćemo zaključiti kakve su sudbine stanovnika tog mizanscena. Miris balege i tek pomuzenog mleka, ukus krvi i nara, zagušljive prostorije, prljavi prozori iza kojih se živi i umire – to je svet Svetkovine, ispisan kratkim, eliptičnim, surovo realističnim rečenicama. Sa istom strašću, ili odsustvom strasti, Blažević piše o automatizmu pri obavljanju dnevnih poslova i o, na primer, silovanju, kao u priči „Stražara 13“:
Koraci su gotovo nečujni. Sofija ih broji. Jedan, dva, četiri, pet... Toliko ih je od vrata do njezina kreveta. Pokrivač sklizne s lica. Spavaćica se na vratu zavija u omču. Tamo su dahtaji duboki. Sofija ne diše. Vlažna kosa na licu. Hladna i skliska. Ruke se zažare. Razdiru i prže kožu među nogama. Tako cvrlji dečji dlan naslonjen na peć.
Teme se često ponavljaju u pričama, najčešće u parovima, ali to nije slaba tačka ove zbirke, jer svaki nasilni čin, iako ponovljen u varijantama, učinjen je u različitim okolnostima i sa različitom motivacijom. Ubijene devojčice koje nalazimo kao pripovedačice priča „Patike“ i „Kapa“ dve su nepogrešivo različite osobe i teško da bi se moglo dogoditi da nam se njihova dva narativa pomešaju. S druge strane, detalji poput telesnih opisa žena ponavljaju se u gotovo identičnom maniru – nabrekli stomak i grudi, modre vene na bedrima – mogli su biti bolje varirani u različitim situacijama.
Vreme događanja je često neodredivo. Postoje priče koje su jasno pozicionirane u tačkama pre rata, tokom rata i posle njega, ali one su u manjini. Veliki broj priča mogle su se dogoditi i u XIX i u XXI veku. Tehnologija, kao i sve druge odlike savremenog života, nije sastavni deo teksta čak ni kao inventar, jer ono što zbirka želi da izrazi jeste ono životinjsko u ljudima, nepromenljivo, gotovo magijsko, kao i ono što je davno patrijarhatom utvrđeno. Takođe, vremenski sled u pripovedanju često ne ide linearno, već kreće od poslednje senzacije u priči ka početnom događaju. Takav sižejni postupak obogaćuje čitanje, a uznemirenost nas do kraja priče drži u grču pretpostavke šta se zapravo dogodilo. Takve su priče „Naranče“, „Orah“, „Mačka“, ali ova poslednja ima specifičnu težinu. S jedne strane, u njoj je možda u najvećoj koncentraciji predstavljena mučnina, nemoć i svakodnevno nasilje kojom ova zbirka odiše. S druge, „Mačka“ je ujedno i poslednja priča u Svetkovini, ona s kojom se vraćamo u svet nakon čitanja.
Stil i veština Magdalene Blažević narativ o selu kao surovom i ravnodušnom mestu ilustruju u svim elementima – ne samo u jeziku i sižeu, već i u dinamici ljudskih odnosa i prirodnih zakona. Ljudski životi ne igraju pokretačku ulogu, već samo ostavljaju svoj prljavi trag: „Kasnije će zasniježiti i bjelina će prekriti bijedna dvorišta i krovove. Samo će dimnjaci ostati crni, neumorno ispuhujući kućne zadahe.“
Svetkovinu sam čitala mesecima, s dugim pauzama između priča. Nijednom nisam ni pomislila da joj se neću vratiti, ali mi je bilo potrebno vazduha posle tako gustog teksta i neprijatnosti koje on proizvodi. Upravo u tome je moć i vrednost ove zbirke – da je drugačija, ne bi funkcionisala. Da je splet nabujalog bilja, nasilja, ravnodušnosti i memle bio dozirano predstavljen, to bi bila neka druga knjiga i neka druga poruka.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović
