Patrijarhat u jedanaest slika
Pre nego što mi je do ruku stigla zbirka priča Rumene Bužarovske pod naslovom Moj muž, imala sam prilike da u prevodu pročitam samo priču „Moj muž pesnik“ i zbog nje sam dugo oklevala da započnem čitanje zbirke. Dojam koji je ova priča na mene ostavila najgrublje bih okarakterisala kao frustraciju. Zaplet je očekivan, likovi su predvidljivi, ironija je usmerena na laku metu – umišljenog pesnika, tradicionalistu željnog mlade ženske publike, boema-narodnjaka, antijunaka koji nije neuobičajen u ovdašnjim narativima, ženskim i muškim. Zapitala sam se šta bi bilo da smo na njegovom mestu naišli na alternativnog konzervativca, sujetnog andergraund pesnika, jednako željnog pažnje i dominacije, jednako jačeg od svojih partnerki, obožavateljki i koleginica. Ne mislim da bi taj izbor bio lak, ali ne mogu da ovu priču vidim drugačije nego kao propuštenu šansu da se i o ovom obliku patrijarhata progovori.
Priče u zbirci Moj muž tematski su određene ženskim iskustvom braka i porodice u varijantama patrijarhalnog sistema. Naratorke govore iz različitih okruženja i ekonomskih pozicija, pa tako i intenzitet kojim figura muža utiče na njihove živote i dela oscilira od jake dominacije do nevidljivih strukturalnih uticaja. Muž može biti odsutan – mrtav, prezaposlen ili samo nezainteresovan – ali on ostaje normativna figura u biografiji svake od žena koje srećemo u zbirci.
Dinamika ove proze funkcioniše kao što, uostalom, funkcioniše patrijarhat: žene delaju, misle, strahuju i osećaju zadovoljstvo u skladu sa pretpostavljenom željom ili reakcijom svog partnera. Zahtev ne mora ni biti izrečen, žena ipak zna šta je važno da prećuti ili izgovori da bi izbegla konflikt ili oraspoložila svog muškarca. Jedna povremeno odrecituje stih svog muža pesnika, druga krišom posećuje majku s kojom je zbog njega prekinula sve kontakte, treća u pola glasa upozorava na opasnosti u kojima se njihovo dete nalazi. Autorka ispituje varijante kontrole, pa makar ona bila i u službi ugađanja i ispunjavanja dužnosti koje jedan muškarac stavlja pred sebe kao zadatak, kao u priči o „pravom“ gospodinu („Subota, pet po podne“) koji svoju suprugu poštuje, ne upada joj u reč, poklanja joj bisere, pridržava joj stolicu, vrata i kaput i – vodi je svom prijatelju u jednočasovne posete u trenutku kada proceni da njegove seksualne mogućnosti nisu na zadovoljavajućem nivou. Bez objašnjenja, naravno. Patrijarhat je skoro savršen mehanizam, koji muškarcu, pored moći, daje i slobodu od odgovornosti za njeno osvajanje i uživanje. Skoro savršen, jer kao i svaki isključivi odnos, on ne može da prođe bez gubitaka. Ali kad se zategne do pucanja, prva šansa za promenu obično se iskoristi najpre za osvetu. Priča „Lile“, bezizlazna i poražavajuća, najdublji je izraz tragedije opresivnog odnosa. Bužarovska je uspešno izbegla zamku patetike, u koju je zaplet u stradanju deteta mogao da je uvuče, ali i da predstavi onaj kratkotrajan momenat u kom se promene pozicije moći, kada žena uživa u muževljevom osećaju krivice i u njegovoj patnji doživljava neki vid osvete. A u osveti vidi pravdu. Uzročno-posledični lanac događaja, koji je ovo dvoje ljudi odveo u duboki mrak, ekstremni je rezultat neravnopravnosti i straha od osude, ali model koji je ovde otkriven prevodiv je i na manje tragične ćorsokake.
Zamke sa kojima se autorka manje vešto nosi tiču se upotrebe klišea. Gotovo da nema priče gde se (s podsmehom, moram da naglasim!) ne javljaju stereotipne predstave i uloge. Tu je ljubomora i osveta, najpre usmerena na drugu ženu, pa tek onda na nelojalnog partnera, tu je i omalovažavanje mladih žena i maliciozno analiziranje telesne propadljivosti starijih. Ovakav pristup tekstu – više puta obrađeni odnosi i percepcije – ne ostavljaju mnogo mogućnosti za čitanje izvan stereotipa. Ako se jedna vrsta ponašanja ili odnosa pojavi nekoliko puta u različitim okolnostima, onda oni ostaju zabeleženi kao podrazumevajući. S druge strane, stereotipi daju prostor za humor, jer smešno je ono što je blisko, prepoznatljivo na prvu loptu. Ipak, ako bih mogla da biram, ja bih radije čitala o ćorsokacima, nego o tipskim problemima i likovima, po cenu smeha.
No, Rumena Bužarovska zna šta je dobra kratka priča. Njen rukopis je stabilan i taktičan, postupno vođen do raspleta, dosledan. Bez stilskih eksperimenata, koncentrisan na kompoziciju. Prazno gnezdo je priča sa odličnim, dugim uvodom u spoznaju i odličnom autorskim komentarom na nivou forme, a ne sadržaja izrečenog. Junakinja je osoba u zabludi, žena koja veruje da su njene slike velika umetnička dela i da joj je samo bilo potrebno malo vremena u životu da se posveti svom istinskom pozivu. Svaku kritiku, ili makar ravnodušnost, posmatrača tumači kao zavist i ta je isključivost dovodi do zida. Autorkin „komentar“ dolazi u trenutku otrežnjenja, kada nesuđena slikarka prisluškuje razgovor svog muža i nećake, studentkinje slikarstva, koja živi sa njima nakon što su njihova deca otišla od kuće. Tu može da čuje da je ono što joj se događa sindrom praznog gnezda, jer ne zna šta će sa sobom sada kada nema dece da o njima brine. Ali ovu dijagnozu iznosi muž, koji je, u kontekstu cele zbirke, prilično nepouzdan rezoner. Ostaje neizrečeno da li je ona zaista uzdrmana zato što je izgubila materinsku funkciju ili je zapravo reč o jednoj dubokoj ljudskoj neostvarenosti, koju niko, pa ni ona sama, nije bio u stanju da prepozna i razume. Ovo je momenat na kome se otvaraju vrata ka dubljim slojevima teksta, i zbog toga mi je drago što me priča o pesniku nije odvratila od čitanja cele zbirke. Ipak, volela bih da je autorka odlučila da malo više rizikuje, da postavlja i ispituje neke nove odnose i karaktere. Mislim da bi tada ova zbirka pomerila granice pripovedanja ovde i sada.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Srđan Veljović
