Pesnik, narcis i lumpenproleter

U svojoj prvoj knjizi, Pesnik, apaš i profet, Marija Pejin dramatizuje živopisnu i intrigantnu biografiju Radeta Drainca. Osim pomenutog bandita ili pesnika, kroz tri čina sastavljena od po šest scena pojavljuje se i njegova uža porodica, žena (Dara Hadži-Ristić) i ljubavnica (Milica Cica Ostojić), kao i savremenici – pesnici, novinari, umetnici i revolucionari (Ujević, Vinaver, Mika Petrov, Otokar Keršovani). Tu su i sporedni likovi – glumci, konobari, muzičari, grobari, pa i jedan mačor.

Drama hronološki prati događaje između dva rata, od dvadesetih godina prošlog veka, pesnikovog povratka iz Pariza, boemskog života, do književnih eksperimenata i pokretanja prvih avangardnih revija. Sledi sukob sa nadrealistima, kratkotrajno hapšenje i isleđivanje zbog optužbi da je komunista, smrt i sahrana u tada već okupiranom Beogradu, 1943. godine. Izrazito turbulentni događaji na ličnom planu prožimaju se sa širim, društvenim nemirima. Pobuna protiv konvencija i malograđanskih vrednosti, protiv gospode – „budućih lešinara i grobara“ prerasta u aktivan, artikulisani otpor protiv fašizma i njegovih lokalnih „izmećara i žandarma“ – četnika.

Drainac stupa na scenu blatnjav i otrcan, kao već „posvećen“ pesništvu, iako je do tog trenutka tek ponešto stvarno i napisao, bez mnogo obzira za posleratnu nemaštinu skučenog porodičnog i provincijalnog okrilja rodnog Blaca. Otac i stric ga smatraju zanesenjakom i neradnikom koji piše pesmice i skuplja „knjižurine“, uporno ga podsećajući na ratne strahote i žrtve. Uvodne replike razotkrivaju sukob sa sredinom, ali su i u funkciji obaveštavanja o nedavnim, mahom nemilim, događajima (Solunski front, smrt Leje od tifusa). Način na koji se Drainac osvrće na iskustvo Prvog svetskog rata predstavljen je kroz poetski uobličen komentar, mada je ovakav iskaz malo verovatan i uverljiv u kontekstu direktnog porodičnog razgovora:

Otišao sam od kuće krvareći noge o neke stene u bivacima, gladovao sam pored vatre, drhteći sav, prozebao i pomodren. I da, oče, sećam se. Sećam se da sam gledao kako utopljenici Svetskog rata igraju kan-kan u Jonskom moru!

Njegov ton može biti opravdan utoliko što se na taj način i formalno, korišćenjem visokoparnog, registra, suprotstavlja prostoj logici neukih ljudi u egzistencijalnim i patrijarhalnim okovima koji preziru knjige i poeziju kao luksuz koji im je nedostižan. Ali na slične primere nailazimo i kasnije u drami, pa i u Drainčevom obraćanju „sebi ravnima“, svojim prijateljima pesnicima:

Zašto sam ja došao iz Pariza, egzaltiran, u ovaj prekopan Beograd, neosvetljen i blatnjav?

Efekat koji ovakve replike ostvaruju dvojak je. Činjenica da pesnik govori „drugačijim jezikom“, kroz postupak inkorporiranja njegovih stihova u dijaloge, naglašava njegovu neprilagođenost svetu i poretku, ali upućuje i na egocentričnost i narcisoidnost koja prerasta u beskrupuloznu samoživost. U tom smislu, moglo bi se reći da Drainac nije tip junaka na čijoj ćemo strani neizostavno i bezuslovno biti u svakoj sceni. Njegova samouverenost i apsolutna ubeđenost u vlastiti talenat, kao i plaha, buntovnička priroda na momente su simpatični u odnosu prema autoritetima, ali u intimnim odnosima gotovo nepodnošljiva doza infantilnosti i manipulativnosti baca mračniju senku na figuru samoniklog „velikog pesnika“.

Dok ucenjuje požrtvovanu suprugu Daru, tretirajući je kao puki produžetak sopstvenih potreba, Drainac maskira sebičnost, uporno se predstavljajući kao jadna i neshvaćena žrtva.

Ako me voliš, zašto kriješ novac od mene? Daj mi hiljadu! (...) Ne sumnjam da ćeš se snaći. Ne bi valjda dozvolila da idem peške.

Nipodaštavajući Darina osećanja, insistirajući na tome da ona nema kapaciteta da ga razume, on vrlo proračunato i napadno dovodi u pitanje njen doživljaj stvarnosti, čime postaje paradigma pojave koju bismo danas sasvim precizno imenovali odrednicom gaslighter. U sferi muškoženskih odnosa, lik Drainca nimalo ne sazreva. Svojim ponašanjem on reprodukuje upravo najzaostalije patrijarhalne nazore od kojih je i sam pokušao da pobegne. Dokaz za to ilustruje i odnos sa ponešto samosvesnijim likom ljubavnice, Milice Cice Ostojić. Posle padanja u vatru, kafanske tuče i tobožnje razočaranosti, ogorčeno izgovara:

Žene nikad neće moći da raskinu sve spone zarad srca. Tin je u pravu kad vas prezire. Ubiću te, neba mi, jer mi je ova ljubav pomutila svako rasuđivanje.  (...)

U želji da svet oko sebe predstavi kao korumpiran, a vlastite namere kao plod idealizma i nepatvorenog zanosa, Drainac samosažaljivo nastupa komično-detinjastim rečenicama:

O, hoće li jednom doći dan da se afirmišem u ljubavi i u svojoj umetnosti?!

Karakterizacija ostalih likova, savremenika, gradi se kroz dinamične diskusije u prestonici, rasprave sa konobarima, koškanja i sitne izgrede u hotelu Moskva ili kafani Manjež. Kroz njih se dodatno učvršćuje i profiliše lik glavnog pesnika. Dijalozi reflektuju i duh vremena. Vode se razgovori o književnosti, ali usputno i o legitimno osvojenoj  komunističkoj vlasti na prvim posleratnim izborima, intenziviranju represije u Kraljevini Jugoslaviji koje ubrzo sledi i početku hapšenja nepodobnih.

Istorijske ličnosti i književnici uglavnom ne izneveravaju naše već uvrežene predstave o njima. U tom smislu, prepoznatljivi su humor i lucidnost Stanislava Vinavera, njegove ironične opaske, imitacije i parodije. Ne iznenađuje ni ekscesivno boemstvo i pesimizam Tina Ujevića, kao ni uzdržanost, konformizam i bezličnost Ive Andrića. Kontrapunkt Draincu nalazimo u konzervativnom liku moderniste, pesnika, kritičara, prevodioca i predmeta interne sprdnje, Svetislava Stefanovića. On je legalista, opsednut zdravljem i „normalnošću“, čime se ne referiše samo na biografsku činjenicu da je po profesiji bio lekar, već na njegovo ideološko opredeljenje kao otvorenog apologete fašizma.

Ličnost Radeta Drainca kompleksna je i neuhvatljiva, a njegova potreba za trvenjem veća je od potrebe za pripadanjem. Uprkos tome što je voleo skandale i polemike i bio predstavnik donekle progresivnog pesništva, gušili su ga pokreti i bojao se uticaja koji bi oni mogli imati na njegov izraz. On nije neko ko bi godinama robijao zarad ideje, već pre čovek koji sasvim instinktivno staje na pravu stranu. Podsmevajući se nadrealistima, nazivao ih je pobornicima levičarskih tendencija koji „nisu spoznali muku i svirepost života jer su deca vredne beogradske birokratije“. Oni su ga, zauzvrat, možda i sasvim precizno definisali kao lumpenproletera.

Biografije pesnika po pravilu su napisane iz maskulinocentričnog ugla. Njihov toksični šovinizam i problematični odnosi sa ženama neretko se opravdavaju i podređuju uzvišenom kultu talenta i „univerzalnim“ umetničkim vrednostima. Hronična boljka srpske kulture i književnog kanona oličena je još i u potrebi za ulepšavanjem i poliranjem svih nesavršenih mesta, svih pukotina koje bi mogle kompromitovati monolitnu biografiju neupitnog „genija“. Otuda je dragocen svaki osvrt koji na temelju faktografskih uvida preispituje date okoštale okvire i opšta mesta. Premda ostaje dosledna klasičnom i realističnom dramskom izrazu, autorka ne prenebregava žensku vizuru, ali je vešto balansira, tako da ona ne postaje „noseća“, niti deklarativno feministička. Kroz nju se ostvaruje možda i sasvim neplaniran, nepretenciozno, a uspešno izveden, sloj karakterizacije lika Radeta Drainca, bez koga bi on možda delovao kao „bolji“ ili rodno korektniji čovek, ali bi bio plošniji junak.

S druge strane, insistiranje na zaokruživanju biografije, zaključno sa sahranom i pesmom Nirvana koja je ujedno i epilog, ostavlja utisak da potencijal za klasičan dramski sukob možda nije sasvim iskorišćen, uprkos biografski zahvalnim detaljima i burnom istorijskom kontekstu. Tenzija ne ide ka krešendu, već je ravnomerno raspoređena kroz dijaloge, razuđena. Čak ni u sceni isleđivanja u Glavnjači, koja je, kako i Drainac precizno kaže, bila „zloglasna, smrdljiva i otrovna grobnica ljudi“, nema povišene dramske napetosti. Ona je samo još jedna epizoda iz pesnikovog života, kao što je to svađa sa ljubavnicom ili razgovor sa Andrićem u bolnici.

Dramatizacija svakog istorijskog događaja ili biografije način je da se progovori o aktuelnom trenutku, danas i ovde. Zanos i ideali mnogih međuratnih pesnika, njihovo buntovništvo i realno podnete žrtve za bolje društvo koje su aktivno imaginirali i stvarali, gotovo da nemaju pandane u ovdašnjoj društveno-političkoj konstelaciji, iako ona po mnogo čemu nalikuje predratnoj. U jeku revizionizma, repatrijarhalizacije i tržišnog menadžerstva u umetnosti žilavo opstaje pretnja da će nasleđe konzervativnih, anemičnih i podaničkih poetika nadjačati sve druge, potencijalno vitalne i pobunjene. Ipak, ovo je i vreme daleko uzbudljivijih i manje samozaljubljenih glasova nego što je to bio glas Radeta Drainca. I sasvim opravdanog utiska da je figura bandita danas možda ne toliko pesnik, koliko pesnikinja.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Rade Drainac, fotograf nepoznat, izmedju 1930-1940.