Konačna borba

Nova knjiga poezije Damira Nedića Kada kamen poleti brižljivo je osmišljena i komponovana celina. Pojedinačne pesme, premda zaokružene i samostalne, upečatljivije su tek u komunikaciji sa drugim pesmama sa kojima grade glavna motivska čvorišta. Poredak pesama kreće se od ličnog, unutrašnjeg plana, problematike susreta i rastanaka, ka spoljašnjem planu osetljivosti za pojedinačne ljudske sudbine, gradove i globalna društveno-politička zbivanja. Navedene poetičke fokalne tačke, prisutne i u njegovim prethodnim zbirkama Ugrizi (2009) i Nešto si zaboravio (2012), ovde su izoštrenije i ogoljenije. Pesme se, poput odapete strele, kreću u ritmu ubrzanja, izoštravanja kontrasta kroz slike sveopšteg nasilja, patnje i klasnog konflikta do pucnja i poletanja kamena.

Pesnički subjekt je sve vreme „na vetrometini“, okrenut i predan iskustvu koje je duboko proživljeno, reflektovano i transformativno. Njegova opredeljenost za ranjivost potiče iz permanentnog izlaganja svetu i riziku. On je katkad pas zgrčen u bačenoj kutiji,/ mačka zarivena u kontejner, izmrcvaren odlascima i dolascima, šiban vetrom, udaran kišom, dovoljno nežan da i papirić sa porukom može da ga zaboli, dovoljno hrabar da nasluti svetlo u daljini, tamo gde neko ko ne može više, stiska pesnicu i vrišti istinu.

Pesma „U Subotici“ temu čežnje i rastanka izlaže kontrastima i simultanim scenama koje se, poput filmskih sekvenci, odigravaju na dva različita mesta. Scena sa devojkom koja jede zapiekanku i šparta velikim poljskim trgom, iz prostora lične imaginacije prelazi na veliko platno, nešto što svi mogu da vide i znaju. Na taj način sugeriše se nemogućnost da se sakrije unutarnje emotivno previranje, ali se i univerzalizuje prostor ličnog sećanja. U ovoj pesmi subjekt ne fetišizira, već decentrira svoju patnju, smeštajući je u širi kontekst i društveni plan – svi odjednom dobijaju pogled ravnodušnosti: „ni svet više nije isti, / niko ne oseća miris spaljenog mesa u Odesi“.

Čini se da je glavno sredstvo Nedićeve poezije poređenje koje se ogleda u senzibilisanosti za inverziju i efekat začudnosti. Predmeti i objekti ne predstavljaju okamenjene i zamrznute slike koje bi služile isključivo poetskoj artificijelnosti, već su „živi“, dobijaju ruho i meru čoveka. Duvan se zavija „kao što se nečiji život savija/ a potom nestane među prstima“, gudala prelaze preko žica „kao što čovek prelazi preko reke“, sneg počinje da pada „baš kao ja do juče/ na njeno dugo ćutanje“... U centralnoj pesmi prvog ciklusa, motiv snažnog zagrljaja, mestimično prisutan i u prethodnoj zbirci, donosi otrežnjenje jer govori o ljubavi koja se događa usled umora, samoće, sažaljenja (ili njima uprkos). Bilo koji čovek može zavoleti bilo koju ženu, tvrdi se u ovoj pesmi, „kao što se zavoli krivo, trulo drvo“, „bljutavi dim cigarete“ ili „ogavni ukus ljute rakije“, samo ukoliko se taj čovek i ta žena budu grlili dovoljno dugo i dovoljno čvrsto. Pesnik ide korak dalje u bespoštednoj demitologizaciji idealne ili „fatalne“ ljubavi, poredbeno uvodeći u plan pesme opšta mesta kolektivnih društvenih zabluda i podrazumevanih, sitnih dnevnih, iracionalnih sklonosti ili zaslepljenosti:

sigurno je da će je čovek zavoleti

kao ovaj narod mrtve,

kao moj komšija ratne zločince,

kao moji roditelji mitove, sujeverje i

konformizam

Fenomen ljubavi sagledava se kroz prizmu navike, inercije i nemoći, uz suptilnu kritiku društvenih neuralgičnih tačaka i slepih mrlja. Na sličan način politični su opisi scena i prizora modernih gradova i metropola, koje nisu nikakve oaze, već poprišta neprekidnih borbi „između staklenih zgrada i prepunih trgova“, nove i stare Evrope, „legalnih i ilegalnih“, „golih ruku i vodenih topova“. Oni neretko mirišu na konje i zapregu/ hladnoću, močvaru i starost, i njima „novi bageri ruše staro prihvatilište“. Putovanja ne služe hedonizmu, zaboravu ili voljnom neznanju, već su mesta svedočenja nepravde, podeljenosti, gladi i brutalnosti, koja imaju svoje (često potisnute i nevidljive) istorije. Pravi se jasna distinkcija između onih koji putuju da bi uživali, koji ne žele da čuju za rudnike u Africi, kolonije i bombe, kojima sirotinja smeta jer ruži pogled na trgove, i onih drugih koji zaključuju da je i ovde glad ista, bila to – Subotica, Beograd, Varšava ili Amerika, a kamen je klizav jer su ga „bose noge obrađivale hiljadu godina“ (Istanbul). Poetska vizija gradova ne izgrađuje se strategijom prećutkivanja, restauracije, ulepšavanja i ekskluziviteta individualnog iskustva (kako nalaže neoliberalna profitna logika), već iskazima koji čitaoce osvešćuju i čine ih budnim i spremnim za borbu.

Pesme „Baba Anka“, „Kod Emila“ i „Eho“ iz drugog ciklusa, upečatljivi su portreti starih ili već umrlih ljudi zaglavljenih u nekom prošlom vremenu, poput utvara u čijim regalima vise „vojnički postrojena odela“, a na zidovima gobleni ili kalendar iz 1976. To su svedoci vremena „kada se bolje živelo“, bake koje psuju podjednako i Srbe, Mađare i Cigane, žene praznih pogleda i glasova koje po baštama kafića prodaju štipaljke, i ostavljaju za sobom eho ljudi koji sa ovog sveta odlaze neprimetno, pitajući se „šta će toliko pevača na televiziji/ i ko su ti ljudi kojima je danas do pesme“. Posebna iskra nežnosti i saosećanja provejava kroz pokušaj da se njihovi životi kroz poeziju učine vidljivim, da im se dodeli zrno pažnje i dostojanstva. Istom ciklusu pripada i pesma „Danijel“, omaž jednom prijateljstvu u trenutku kada se dešava eskplozija u „Medni“, kraj Kragujevca. Prostor beline između naslova i tela pesme obično rezervisan za citate drugih pesnika, ovde je namenjen vesti o eksploziji i broju nastradalih, čime se posredno daje komentar na tradiciju poezije zatvorenu u intertekstualnost i okrenutu pesničkim uzorima, koja često ne uspeva da bude savremena. Danijel, radnik „Medne“, za koga tek na kraju pesme saznajemo da li je preživeo, još jedan je heroj raničke klase koji je u detinjstvu igrajući fudbal „uspešno predriblavao/ u svojeručno stotinu puta ušivanim patikama“.

Pesnički subjekt je u prećutnom ili ispoljenom sukobu sa šefovima, lovcima, „domaćinima“, investitorima i profiterima, obesnima i besnima, mekih reči i bogougodnih pogleda, koji besomučno tvrde kako je ovo vreme „tenisa, navijača, cenzure i gospode“, te da su pesnici suvišni i nepotrebni „poput psa sa dve noge“. U mnogim pesmama može se iščitati tihi prezir prema novoj menadžerskoj klasi koja sedi u udobnim foteljama, potpisuje virmane i hladnokrvno sleže ramenima na sve što se oko nje dešava.

Ako ova poezija proizvodi pucanj, to je pucanj protiv statusa quo, magle koja se hrani strahom, neznanjem i krivicom, dobrih komšija koji mirno spavaju dok ljude u susednom stanu ubijaju, ljudi koji odmahuju rukom, sa rečima: „to je tako kako je/ i biće tako kako će biti.“ Ona je, kako se u poslednjoj pesmi („Posle kiše“) kazuje, konačni vapaj borbe za svet slobodnih ljudi, umesto za svet slobodnog tržišta.

Prisetimo li se definicije italijanskog filozofa Đorđa Agambena da je „savremen onaj koji drži pogled uperen u svoje vreme, ne zato da bi primetio svetlo, nego tamu“, onda je poezija Damira Nedića glas koji svetli uprkos bezmernoj dubini te tame.

 Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović