Mobitel s onog svijeta

Nova zbirka priča Maše Kolanović, na tragu Kafkinog Preobražaja, varira primesu kukačkih mentaliteta na stotinu načina: kukci su starci i starice koji posustaju, lome kukove i umiru, napasti prema kojima se stanari, najpre oni dobri Hrvati i katolici, odnose kao i prema svakom ljudskom „otpadu“, bili to migranti ili osobe srpske nacionalnosti. Ali kukci su i oni prekarni, deprivilegovani, naivni i paranoični, bolesni i „razboljeni“, „dinosaurusi“, nesrećno i ne-svesno zarobljeni u sopstvenom oklopu.

Takav jedan dinosaurus je i naratorka priče „Revolucija“, studentkinja izumrlih jezika. Kao i svaki tržištu suvišni, neprofitni pojedinac, i ona se pita nisu li ona i njezinih pet staroslovenskih kolega tek dinosaurusi? Ali ne kričavi, gumeni dinosaurusi koji iskaču iz tvrdog središta Kinder-jaja, već oni čije teške kosti trunu po muzejima širom svijeta.

Slična njoj je i baka glavne junakinje, koja u priči „Frižider“ pati od svog štedljivog pogleda na svet, zagledana u pokvareni uređaj kao u kataklizmični pejzaž globalnog otopljenja. „Ništa se nije bacalo“, svedoči nam njena unuka, pripovedačica. A sve je bilo jako staro, davno „iskorišćeno“. Stvari su se generalno dijelile na one koje su nečemu mogle poslužiti i one koje nisu imale baš nikakvu svrhu. Tako je bilo u nekom „davno prošlom“ trenutku, dok su čiope još slobodno letele nebom, nešto pre nego što se isprečila ova današnja, neoliberalna, mutirana neman.

Unuka nam, u priči „Frižider“, pripoveda uživljenim govorom, uvlačeći se u bakine stare, isprane i izbledele haljine, čini se tek iz zabave, a zapravo saučesnički. Rodna i klasna srodnost su veće od puke familijarne niti, kao i od generacijskih prepreka. Tako se „kopa“ za tragovima sećanja, za bivšom partizankom koja jednako pamti i svoje revolucionarne dane, i ustaška zverstva ( Streljao ih je jedan koji je lipo piva, a poslin je ubija, rekla mi je). Mašina naratorka pripoveda toplo, razigrano i intimno, u „dvojini“, u potpunom stapanju (Bili smo dvojina. Velika i mala žena. Žena i ženica.) U jednom trenutku „halucinacije“, unuka vidi sebe u ogledalu, preobraženu u staricu.

Čini se da ćerke, unuke, predstavnice mlađih generacija u Mašinim pričama, manje ili više svesno staju na stranu svojih „prepotopskih“ baka, majki i nena.

Iščezavajući svet pobožnog odnosa prema pazaru, pijaci, voću i povrću (baka bi pipala svaku voćku rukom kao da opipava karakter i kakvoću) u oštrom je kontrastu sa svetom u kome umesto svežih proizvoda vladaju kičasti suveniri, u kome konzumentska potrošnja svaku stvar u kratkom roku proglašava zastarelom i odbacuje kao neupotrebljivu. U priči „Bolji život“, studentkinja i „malodušna“ volonterka, učestvuje u sortiranju i razvrstavanju magacina odeće namenjene porodicama migranata, iznošene, neprikladne, „spašene od potopa“ iz evropskih ormara i plakara. U isto vreme, oko bivšeg hotela naseljenog migrantima niču ušata slova „U“, a pristojni građani koji šetaju psa i skupljaju rukavicom izmet svojih ljubimaca gunđaju nad sopstvenom ugroženošću u „svojoj državi“.

Kolanović vredno, kao „arheolog“, propituje društvene transmutacije post-socijalističkog, tranzicijskog krajolika u korporativno-kompradorski, nacionalistički i neofašistički. Ona pomno prati genezu iščezavanja svih sećanja na socijalistički ideal radništva, kao i rađanje nove figure potrošača, onoga koji ne stvara niti proizvodi, već samo mešetari, parazitirajući na neplaćenom radu drugih. Bankarski službenici i mobilni operateri, ti inžinjeri ljudskih duša, iskonski su negativci ovih anti-kapitalističkih horor priča. Bilo da je reč o hrvatskom Konzumu (koji je u jednoj priči, doduše, gotovo pred stečajem) ili švedskoj Ikei – prostori krupnog kapitala su predstavljeni kao mesta bega, uživanja, izobilja, zabave, varanja bede, i na kraju, sveopšte opsene koja je, sasvim bodrijarovski, stvarnija od same mizerne stvarnosti.

Junakinja priče „Kukci su gotovo kao ljudi“ želi da sa reši starog, isluženog nameštaja, kreveta na kome je njen muž, bivši direktor „Name“, smenjen zbog „pogrešne“ nacionalnosti, umirao od metestaze moždanih tumora. Gotovo je magijska vera protagonistkinje da će se pukom kupovinom ekonomičnog i modernog švedskog nameštaja kupiti i novi život, uređen i pedantno „posložen“ u pregrade, trajno oslobođen tereta sećanja na rat, bolest i nemaštinu. To vodi do halucinantnih prizora, „lebdenja u katalogu“ – Skakutat ću laka i bosa u nekom Ikeinom goblenu. Spretnim varijacijama i parodijskim intervencijama, iz priče u priču se, gotovo programski ilustruje Marksova davna teza o fetišizmu robe.

Nije čudo što priča koja otvara zbirku nosi naslov „Živi zakopani“, po uzoru na priču Edgara Alana Poa „Pad kuće Ašer“. Svaki horor počiva na ostvarenju proročanstva. Ono što Mašinu priču čini ne samo fatalističkom, već i usklađenom sa duhom vremena, jeste činjenica da naratorkina nena kao nekrološku želju svojoj sestričini „zaveštava“ da je ova nakon ukopa pozove mobitelom kako bi proverila da nije slučajno još uvek živa. Ma koliko nenino sujeverje delovalo detinjasto i trajno zarobljeno u magijskoj svesti ranijih vekova, priča se pre svega izrugava mistifikaciji „kratke pameti“ smartphone veza. Ili, rečima junakinje: mobitel je uvijek pametniji i uvijek zna više. Sve nas to uverava da se kapitalizam hrani praiskonskim i arhaičnim fobijama, sve vreme se predstavljajući kao čovekov najbolji prijatelj.

Odnos sluge i gospodara pervertira se u prizoru aparata koji se „osamostaljuje“ od vlasnika, kao što je to slučaj priči „Revolucija“. Tehnološka revolucija se tako pretvara u kafkijansku moru, u lavirint bezizlazne degradacije i idiotizacije.

U priči „Beskraj“, majčinsko dojenje blizanaca pretvara se u košmarno klupko danonoćnog bdenja. Naročito je zabavan način na koji se uvezuje reklamni novogovor tržišta u simbiotičku celinu sa ritmom života, rada, i fizičkog trošenja, osipanja samih likova. Poruke koje majka dobija sa bocama izvorske „jane“, koje iskrsavaju poput utvara i pretvaraju sobu u skladište pitke vode, a dojilju u manuelnu radnicu, najuspeliji su primer aproprijacije ženskog rada, kao i lascivne naturalizacije prinude dojenja kao čistog „užitka“. Upotreba refrena tako je govorila Jana, u pervertiranju ničeovske formule nadčovečanske ili nadživotinjske, pomahnitale produktivnosti, postaje teror beskrajne proizvodnje, pa se i grudi upoređuju sa tvornicom mleka: Sise su pucale od odličnog poslovanja. Poželjela je takav prosperitet vlastitoj zemlji.

U priče su uklopljene autorkine ilustracije na kojima zatičemo makabrične varijacije porodičnih kostura – majke, bake i dece kao „živih mrtvaca“ – predanih tranzicijskom odumiranju ili birokratizovanom dotrajavanju („U slučaju doživljenja“). Ako su priče u ovoj knjizi kao fuge – jedna tema sa mnoštvom varijacija – onda su crteži molsko-durski refreni, podsećanje na lakoću kostiju, neumitni ali i lepršavi memento mori. Lobanja je gotički, protofašistički, ali i anarhistički znak „crnila“, preobraćen u simbol pozitivnog „egzorcizma“. U tom duhu, jedna od Mašinih junakinja, zajedno sa migrantima, novonađenim prijateljima, učeći ih hrvatski, prepravlja smrtonosno ušato slovo „U“ u razne druge, životne, šarenolike oblike – u vazu sa cvećem. Prizori iskupljenja, humanosti i dobrote nekada blesnu i zavibriraju drugačijim zračenjem od onih mehaničkih, mobitelskih i televizijskih.

Svojom zbirkom Poštovani kukci i druge jezive priče, Maša Kolanović nam konačno poručuje i to da revolucija može doći odasvud, baš kao i poplava kukaca. I da je književnost mesto gde se takva dijalektika može i mora, ako ne baš inicirati, onda svakako prognozirati.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović