Kritika u doba kultur-feudalizma

Bio sam mladi pisac, knjiga eseja Dinka Kreha, već samim duhovitim naslovom uvodi u problemsko područje koje treba ispitati – status pisca i pisanja u kontekstu transgeneracijske promene, koja u društvu bez progresa nikad ne dolazi na red. Otud je pozicija pisca bez pripadanja i van kanona ujedno pozicija isključenja, koja uprkos tome čini vidljivim ono što se akademski zove postjugoslovenskim prostorom, a što sam autor, u otklonu prema komunikacijskim eufemizmima, jednostavno imenuje jugoslavenskim ili našim. Budući da ne pretenduje na akademsku publiku, Kreho se svesno, samodovoljno i solipsistički, izuzima iz tog uskodisciplinarnog i disciplinskog rečnika kojim se tobože aludira na čitav „region”, preispitujući time sam govor kao način svrstavanja i legitimisanja. Stiče se utisak da se u relativno kratkom vremenskom rasponu od 2014. do 2018. godine, u kom su eseji objavljivani, postepeno pomalja jedna drugačija, transformisana figura kulturnog delatnika i iskrenog Jugoslovena. Pisac koji je preležao početničke, naivne zanose, kao i uverenja da će njegov rad kad-tad biti prihvaćen u krugu odabranih arbitara književne reči – dakako, mahom starijih muškaraca, koji su mu patronizujuće laskali – prozreo je tu zamku kao suštu podvalu autoritarnosti, eksluziviteta i monopola (skopčanog sa benefitima i privilegijama). Kao da je savladan onaj Kišov korak od sto milja – način da se ne bude u serklu odabranih i beatifikovanih patrijarha pisane reči je da se jednostavno ne čeka, očekuje, niti potajno moli za uslišenje pred kafkijanskim „vratima zakona”.

Kreho zaista pristupa književnom polju raspričano i rasterećeno, iz zabavnog, populizatorskog, edukacijskog ugla, sa očigledno proživljenom strašću i pasijom, emfatički – kako sam naglašava u predgovoru. Književni fenomeni su povodi za lične, autobiografske evokacije, i vice versa.

Ako je moguće locirati izmeštenu poziciju s koje se autor i kritičar obraća čitaocima, onda se može reći da je to – kako naslov njegovog najpotresnijeg eseja svedoči – jugonostalgija za budućnošću. Doista, deluje da se Kreho zatiče pod okriljem onoga što je Svetlana Bojm nazvala refleksivnim tipom nostalgije. Kritičar književnosti i kulturnih praksi, u ulozi aktivnog i refleksivnog nostalgičara, u stanju je da svoje uvide, bez viška prisvajanja, prožme afinitetom i osećajem za detalj. Uz to, on istražuje neke propuštene, sabotirane, izneverene tokove emancipacije nekadašnje socijalističke federacije, zavirujući u one aspekte kulture sećanja koji su ga formativno odredili i dajući im dostojan omaž. Zato njegovi izveštaji „iz prošlosti”, iako pričaju priču „o duhovima”, ne pate od autoviktimizacije, niti se zaglavljuju u antikvarnosti, arhaizmu i opskurantizmu, koji su inače karakteristični za sve revizionističke tipove evociranja književne i istorijske građe.

Traumatska ponornica pisanja posebno izbija na površinu u drugom poglavlju knjige, Iskustva, kada do reči dolazi pripovedno „ja” koje su razaranja zatekla u Sarajevu u ranom detinjstvu, te je samim tim bilo primorano da sklapa mozaik sopstvenog rasutog života u Zagrebu, kao izbeglica i egzilant. Zaostatke lične traume Kreho, međutim, ne prepušta pukom meandriranju, već ih usmerava ka uvek jasno profilisanoj kritičarskoj poenti, skeptično i predostrožno se ograđujući u odnosu na sve zloupotrebe naučne paradigme u nenaučne i pseudonaučne svrhe, koje preovladavaju u dominantnom miljeu. Kreho ispravno procenjuje, pozivajući se na slovenačkog pesnika Jura Detelu, da je na snazi svojevrsni kulturnjački feudalizam, što je na tragu gramšijevskih i altiserovskih uvida o hijerarhizovanoj interpelaciji i kulturnoj hegemoniji. Njegova kritika dosta duguje i burdijeovskoj antihijerarhijskoj metodi proživljenog istraživanja kulturnih polja.

Doprinosi Dinka Kreha (post)jugoslovenskoj kritici najuspeliji su u trenucima kada mu polazi za rukom da svoja saznanja i iskustva, stečena na univerzitetu i u godinama pisanja za razne nezavisne portale i časopise, spoji sa rano otkrivenim fascinacijama. U eseju „Moj život sa Bonelijem” on tako opisuje svoje istrajno, ritualno, opčinjeno čitanje jugoslovenskih izdanja Bonelijevih stripova, kojim se u ranom detinjstvu štitio od potpune izloženosti ratnoj devastaciji i oskudicama. Gotovo fantazmatski deluju rekonstrukcije šarenolikosti kioska krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, sve dok distribucija usled ratnog stanja nije potpuno presušila. Naknadni, zreli uvidi ponekad su dublji od konkretnih povoda za njih, kao što kultura počinje tamo gde prestaje kult (detinjstva). Isto tako, retrospektivno se demistifikuje Krehova „mistična” žeđ prisutna u činu detinje zatečenosti nad praznim stripovskim kućicama za beleške (budući da su hrvatski izdavači svesno prećutkivali jugoslovenska izdanja, čiji su format pritom preuzimali):

Danas mi se ova praksa čini kao ilustrativan argument u prilog tezi da se kulturno pamćenje devedesetih nije naprosto brisalo, nego i doslovce punilo brisanim prostorom. 

Za razliku od šturosti, ušančenosti i autocenzurisanosti zvaničnih kulturnih politika, Kreho, usvajajući uvide Dubravke Ugrešić o pogubnosti konfiskacije pamćenja, u fusnotama nesebično upućuje na dodatne informacije, izvore i linkove, kao da tim činom poziva na (među)kulturni dijalog i razmenu znanja. Esej „Branko Ćopić, jugoslavenski pisac” inspiriše, pak, na ponovno kritičko čitanje i produbljeno razumevanje Ćopićevog dela, kao da se čezne za nekim Ćopićem koga smo zaboravili, na koga još uvek nismo navikli. Istovremeno, to je čežnja i za „nama”, Jugoslovenima, kao utopijskom, „budućom” zajednicom čitatelja.

Kreha zanimaju svi aspekti globalne kulturne industrije na kapitalističkoj poluperiferiji, a samim tim i načini na koje određeni formati poput Fejsbuka utiču na promenu praksi i paradigmi pisanja i čitanja. Stoga su oni eseji koji su okupljeni podnaslovom Fenomeni posvećeni „graničnim” i paraliterarnim žanrovima, popularizovanim još u SFRJ – od detektivske proze i tranzicijskog krimića Gorana Tribusona, čije su se knjige transformisale u „realnom vremenu” raspada i tranzicije, prerastajući tako u kulturno-istorijsko svedočanstvo, preko jugoslovenskih SF priča objavljivanih u izdanjima Vjesnika i Siriusa, te stripovskih izdanja novosadskog Dnevnika u okviru revije „Almanah”. Stiče se utisak da su poslednja ostrvca profesionalne etike i estetike, mada kratkog daha i dometa – u otporu populizmu divlje književnosti koji je opisao Ivan Čolović u Bordelu ratnika – negovana upravo u profilisanim uređivačkim politikama ovih specijalizovanih izdanja i odgovorima kluba fanova i čitalaca na njih.

Svaki esej u ovoj knjizi, stoga, upućuje na to da su problemi i ograničenja nekadašnjih kulturnih politika, kao i potreba za uspostavljanjem književne zajednice koja ne bi bila ustrojena u nacionalističkom ključu, i dalje na snazi, uprkos inercijama, predrasudama i otporima (p)ovlašćenih kulturnih i političkih aktera i arbitara.

U eseju „Jedan književni ,slučaj’ i njegovo današnje čitanje”, Kreho podseća na jedan paradigmatičan primer polemike iz 80-ih. Reč je o slučaju Muhsina Rizvića, utemeljitelja muslimanskog književnoistorijskog kanona, te o njegovom romantičarskom „pranju” književnih biografija „istaknutih” muslimana koji su za vreme Drugog svetskog rata bili kvislinzi i saradnici okupatora. Ironija ovog slučaja je u tome što se Pero Šimunović, kritičar koji je započeo polemiku, ukazujući na „istorijski prevaziđene” nacionalističke zablude svog kolege, u toku 90-ih i nakon njih, i sam odaje istim ili još gorim resantimanima, stajući otvoreno na stranu hrvatskog nacionalnog i državotvornog kanona. Ovaj primer doziva u svoje polje neke druge, dalekosežnije, kao što su Procesi Oskara Daviča ili Čas anatomije Danila Kiša.

Iz rekonstrukcije toka književnih polemika – u izostanku polemos-a kao integralnog duha demokratije – na najubedljiviji način se može iščitati poražavajuće stanje današnje kritičke misli. Upravo se u rastvaranju ovih „lepeza” i konstelacija (kako bi to rekao Valter Benjamin) može pronići u dubine zastranjenja i regresije ukupnog kritičkog, etičkog i poetičkog aparata.

S tim je u vezi i nezavidna, degradirana pozicija kritičara, koju Kreho sasvim tačno locira. Svojatanje i lažno zajedničarstvo, koje se po palanačkoj familijarnosti uspostavlja između književnika i kritičara (koji često svojevoljno postaje „saveznik”, promoter i tutor), govori o potpunom odsustvu elementarne svesti o radikalnim ciljevima i prirodi književne, humanističke kritike. Stoga je neizmerno važno javno osvestiti tu kapitulaciju. Dinkova knjiga je jedan podsticaj u tom smeru, početni zamajac za neka buduća, bitno drugačija vremena, u kojima bi kritika opet mogla postati polemička i dijalektička disciplina, jedan od motora transformacije i emancipacije celokupne pisane reči.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: iz privatne kolekcije