Gor(s)kim stazama revolucije
Novosadski Orfelin, manja izdavačka kuća posvećena objavljivanju dela fantastične književnosti, knjiga za decu i specijalnih grafičkih izdanja, pokrenula je nedavno i ediciju za savremenu književnost, prikladno nazvanu Noć Republike, u cilju stvaralačke i kritičke revitalizacije jugoslovenskog nasleđa, koje je od raspada zajedničke države – zajedno sa vrednostima koje su ga nadahnjivale, od antifašizma do solidarnosti – postalo ugrožena vrsta deponovana na smetlište istorije. Osim toga, a u skladu sa svojim imenom, izdavač se dodatno potrudio da izađe u susret književnim sladokuscima i kolekcionarima, pa se i grafička oprema oba dosadašnja naslova – Pas i kontrabas Saše Ilića (dobitnik NIN-ove nagrade) i Po šumama i gorama Milenka Bodirogića (glavnog urednika Orfelina) – upadljivo izdvaja u moru tržišnog anything goes šarenila svojim primamljivim (under)cover rešenjem: nametljivo jednobojnim koricama gotovo nevidljivog, samo opipljivog sadržaja, kao poziv na čitanje svim čulima.
Bodirogić je još u Prognanim bićima, svojoj prethodnoj knjizi, pisanoj za decu, iskazao privrženost proteranim i odbačenim stvorenjima, samo što se tamo radilo o babarogama, karakondžulama, nekrštencima i drugim junacima i junakinjama srpske i slovenske mitologije, prognanim kao navodno strašnim i opasnim u mrak šume daleko od ljudi. Zbog toga je svaka priča poprimila oblik pripovednog obrazlaganja u prilog tome da ih, umesto što se bojimo, moramo zavoleti. Tako je i sa junacima autorovog prvog romana, koji se u ovom poređenju ispostavlja kao krvava bajka za odrasle, samo što smo iz mahom dirljivih pripovedaka upali pravo u potresnu (i)storiju, gde su bića iz mitologije smenili partizani i partizanke, kao i savremeni čuvari sećanja na njih. Glavni problem, dakle, koji postavlja ova knjiga krajnje jednostavne kompozicije – dva muškarca kroz simboličnih šest poglavlja hodaju jugoslovenskim planinama i razgovaraju o partizanskom ustanku – tiče se pitanja zašto se revolucionarna borba nije ponovila devedesetih i da li je moguća danas.
Naš vodič za odgovorima je Rajić, lektor u poznim pedesetim koji, napušten od strane porodice i proteran iz Bosne, smatra sebe živim mrtvacem postsocijalističke tranzicije te opsesivno proučava partizanski pokret i doslovce hoda putevima revolucije, kao “hidalgo od Druge Jugoslavije”. Njegov pratilac postaje do kraja neimenovani pripovedač, kada shvati da mu jedino hodanje može pomoći da se izbori sa bolešću, pa ovaj dvojac “arheologa jučerašnjeg” započinje putovanje radi fizičkog i duševnog, ali i društvenog ozdravljenja. Utoliko oni jesu Vergilije i Dante (post)jugoslovenske komedije, makar po simbolici zajedničkog putovanja i dinamike koja se između njih uspostavlja: vodič je autoritet iz, čini se, davnih vremena, koji upućuje saputnika u tajne i vrline prošlog, kao i mane sadašnjeg sveta, a sve veća prijateljska naklonost između njih zamajac je poverenja u dobronamernost, smislenost i, ne na kraju, svrhovitost zajedničkog hodočašća. Ali iz perspektive drugih, koji u Rajiću vide ne “hodočasnika revolucije” već izlapelog gorštaka s partizanskom fiksacijom – čime Bodirogić baca pomalo ironičnu senku na ovo putešestvije, koja ipak ne prevladava – oni su još više Ahab i Išmael, fanatični monoman i smireni hroničar, jer mitske razmere potrage prvog, nažalost, potpuno zasenjuju ličnost drugog, ne dopuštajući mu da svoj identitet pronađe izvan “kapetanovih” skuta.
Roman je najbolji u onim epizodama koje prikazuju Rajićevu duboku egzaltaciju partizanskim slobodarstvom, koja poprima takve razmere da epifanijskom silom razara njegovo obično malograđansko postojanje, kada se čak i pripovedanje približava registru uzvišenog. Ovaj hodač se ne libi da, širokim homerskim zahvatom, sve borce i borkinje imenuje ponaosob, predstavljajući ih ne kao ikone bez mana već kao ljude sa svojim manjkavostima, ali ostajući trajno fasciniran prelomnim trenutkom njihove sudbine: odlukom da se odvaže na vrhunski iskorak i postanu partizani – čin koji nadilazi svako kauzalno objašnjenje i smešta se u polje onog nadrealistički nemogućeg. Ništa slabiji, pak, nisu ni oni brojni pasaži koji ističu toplinu Rajićeve ljubavi i pažnje prema šumskim biljkama i životinjama, u kojima je nepatvorena emotivnost prikazana bez zapadanja u puku sentimentalnost. Jer “meko pobeđuje”, kaže Breht, i pouzdanjem u ovu istinu, melanholičnim ali strpljivim, ova dva junaka bore se protiv nasilja, depresije i očaja koji ih izjeda. Na kraju, naš Dante uspeva da svog Vergilija ostavi u čistilištu i smogne snage da osvoji Triglav, najviši vrh Jugoslavije, ostavljajući nam u amanet pripovest o nužnosti borbe uprkos rezigniranosti, a u takvom finalu ne možemo videti ništa drugo doli sliku stremljenja ka utopiji.
Zato bi Prognana bića bila primeren naslov i za ovaj roman, koji bi u istom misaonom eksperimentu – kada bi knjiga samo ciljala na taj tip poetičkog revizionizma i poigravanja – mogao da se nazove i Dnevnik o Rajiću, ili pre Dnevnik sa Rajićem, ali ga za Crnjanskog ne veže ništa sem ovog prezimena, i šteta je što autor nije zanimljivije “uposlio” njegov značenjski potencijal. Ali – avaj, očekivano – gde nema Crnjanskog ima Andrića, kome Bodirogić ne samo da odaje priznanje za najlepšu rečenicu na našem jeziku nego čak i progovora njegovim stilom. Pri tom, manje je reč o epičnosti a više o ozbiljnosti, o preteranoj ravnomernosti, ponegde doduše ublaženoj meditativnim lirizmom, o suspregnutosti koja guši svaku naznaku razbokorenosti. Međutim, može biti da je ova stilska andrićevština izraz Rajićeve borbe sa omnipotentnim vitalizmom Miroslava Mandića, njegovog poznanika i, ne manje, velikog suparnika u hodanju, te da ima funkciju stavljanja pod kontrolu bezobalnog projekta ruže lutanja i, uopšte, Mandićeve ništiteljske antiumetnosti pred kojom se Rajić oseća bespomoćno i poraženo. Zanimljivo je, takođe, da pred kraj romana naslućujemo nehotični nastanak jednog pseudoavangardističkog teksta, koji Rajić stvara lektorskim greškama i kompilacijom materijala pod dejstvom šloga, ali čitaocu ostaje samo da zamišlja više ovakvih zaigravanja... Nažalost, Bodirogić nije načinio iskorak (i) ka takvom, poetički radikalnijem, mekšem hodanju, iako je očito svestan još uvek neprohodnih, divljih staza ove književnosti, što je (još jedna) propuštena prilika za snažnije književno čitanje domaće tradicije i, shodno tome, za njeno preko potrebno preosmišljavanje.
Naposletku, ipak je utešno, u sadašnjim okolnostima čak i veoma hrabro to što je Bodirogić za Andrićem, ma kako ograničeno, posegnuo barem osmišljeno i opravdano, vrativši ga pritom u jugoslovenske okvire na čijem se sužavanju i suzbijanju zasniva kulturna politika naših kvazisuverenih zemalja. Izgleda da je i ovo drzak izuzetak u moru novijih (zlo)upotreba nobelovca – viđenog kao zlatno tele, rabljenog kao zlatna koka – koji tako oponira sve glasnijem lavežu jugofobičnih pasa graničara iz brojnih andrićgradskih utvrda, čijem smo penavom režanju posebno izloženi od ovogodišnje dodele NIN-ove nagrade. Imamo li još u vidu da je jugoslovenstvo o kojem je reč mnogo više na tragu Viktora Ivančića, Daše Drndić, Dubravke Ugrišić ili Gorana Babića, odnosno na potpuno suprotnoj strani od popularno-žanrovskih jugopartizanskih triler koketiranja Vuleta Žurića ili Marka Vidojkovića, prva dva romana iz Noći Republike pokazala su da u ovu ediciju treba imati poverenja, jer kao što znamo, Minervina sova počinje svoj let tek kad nastupi noć.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Srdjan Veljović
