Čitalac u magli

„O čemu on to govori, mučilo me.“ To je rečenica iz novog romana Srđana Srdića, sa stranice koja je označena brojem 46. Ali ako pokušate da je pronađete u knjizi, to neće biti tako lako. Na 46. stranici na koju ćete prvo naići te rečenice nema. Štaviše, ako na tom mestu okrenete list, dočekaće vas dve prazne stranice i naslov knjige: Srebrna magla pada.

 Za razliku od klasičnog manira da naslov i paginacija pripadaju paratekstu, da se odnose na knjigu kao predmet, u Srdićevom romanu oni prate nešto što bi trebalo da bude unutrašnja logika teksta. Paginacija je ispremetana, a poglavlja počinju i završavaju se ne samo na pola rečenice, nego i na sredini reči. Efekat toga je da se tekst odvaja od materijalnosti knjige, slično tome kako se savremena književnost u medijalnom smislu – kao uostalom i naša svakodnevica – odlepila od neposredne materijalne realnosti i znatnim delom preselila u virtuelni, digitalni svet. Ključno pitanje je međutim kakva je ta unutrašnja logika romana, odnosno kako se iz čitalačke perspektive probiti do nje i kako je razumeti.

Srebrna magla pada je peta prozna knjiga autora koji je prethodno objavio romane Mrtvo polje i Satori, kao i dve prozne zbirke, Espirando i Sagorevanja. Kada se taj opus sumarno pogleda, Srdićeva proza stilski postaje sve više hermetična, a tematski i značenjski sve više ograničena. Mrtvo polje je bio izvanredan prvenac, roman-poema o srpskim devedesetim izveden kao eksperiment sa matricama antičke tragedije, on the road estetike i gotskog žanra. U romanu Satori poetska zamagljenost teksta je narasla i tada se činilo da radikalizaciju postupka iz prve dve knjige treba shvatiti kao istraživanje krajnjih granica do kojih proza u tom smeru može da ide. Međutim u trećem romanu autor je otišao još dalje.

Radnja kruži oko dvoje sredovečnih intelektualaca u savremenoj tranziciono netransformisanoj Srbiji, u radikalizovanom društvenom antiporetku nasilja, korupcije i siromaštva. Novinarka beogradskog magazina pred gašenjem, neostvarena kao supruga i nezadovoljna kao majka, i nekadašnji pisac, sada ghost writer akademskih radova nove društvene kvazielite, koji nakon razvoda živi u gradu na severu zemlje, na dnu nekadašnjeg Panonskog mora. Odnos između dvoje glavnih junaka se ne razvija, ostaje fiksiran na početnoj konstelaciji gde novinarka bez mnogo uspeha pokušava da napravi intervju sa „bivšim piscem“.

 U knjizi su razasute epizode u kojima se ogleda provincijska beda, fragmenti sećanja na detinjstvo u kasnom socijalizmu, apokaliptični prizori opustošene industrijske zone i posttranzicijskog sunovrata društva. Tekst se širi i na aktuelne teme u globalnom kontekstu: fotografija utopljenog sirijskog dečaka-izbeglice na mediteranskoj obali ili slučaj američke tinejdžerke koja na socijalnoj mreži direktno prenosi vlastito samoubistvo. Ali poput međuodnosa glavnih likova, ni na tom nivou nije uspostavljen dinamičan narativni odnos, društveni kontekst ostaje kulisa, kod etičkih kontroverzi fokus je na emocionalnoj reakciji junaka.

 Onirični svet, socijalna realnost i cyber-prostor su isprepletani, tekst nastaje kao gomilanje predkognitivnih senzacija i podsvesnih slutnji. Naracija obuhvata tehniku toka svesti, unutrašnje monologe i skype-komunikaciju, počiva takođe na principima metafikcije i autoreferencijalnosti. Knjiga se može čitati kao roman o književnosti, kao roman o romanu. U groteskno-satiričnoj epizodi o srpskom književnom zverinjaku iskrsava pisac-karijerista po imenu Srđan Srdić, kao junakov bivši prijatelj koji mu je navodno preoteo rukopis. Ali pre svega, intervju postaje okidač za književnu autoanalizu koja vodi do junakovog priznanja da tajno radi na novom rukopisu, na romanu „o učenju jezika“ pod naslovom Srebrna magla pada.

 Srdićeva proza dotiče se ključnih pitanja digitalnog doba, veštačke inteligencije, video-igara i u tom smislu direktno korespondira sa duhom vremena. Egzistencijalni strah postaje strah od dekonektovanja, strah od offline statusa. Roman je elegična prozna poema o komunikaciji koja je u doba interneta postala beketovska antikomunikacija. Sobe u kojima junaci žive su poput kapsula, nabijenih nesanicom i teskobom, u koje se može zaviriti samo kada je webcam uključena. Socijalna izolovanost i emocionalna usamljenost ukazuju na ne-subjektnost likova, oni su cyber-fantomi, virtuelizovani antropomorfni mehuri koji plutaju kroz nepregledne fluktuirajuće nanose jezika. On je pisac koji je prestao da objavljuje, a ona novinarka čiji je časopis pred gašenjem. Drugim rečima, on je figura umetnika u nestajanju, dok je ona – intelektualka u nestajanju.

 U novijoj srpskoj književnosti sa Srdićevim romanom u vezu se može dovesti poetska proza Mesečari na izletu i Kavezi Zvonka Karanovića, pre svega s obzirom na onirički okvir u kojem je smeštena priča o dvoje osujećenih i usamljenih (anti)junaka. S druge strane, način na koji su književno tretirarani jezik i ontologija digitalnog doba podseća na poeziju Petra Matovića iz zbirki Odakle dolaze dabrovi i Iz srećne republike. Tumačenje bi bilo moguće bazirati i na pretpostavci da se radi o pinčonovski inspirisanoj književnoj paranoji, odnosno da je ono što se ukazuje kao fabula zapravo efekat junakove paranoje. S tim u vezi je i autoparodično oblikovan vampirski motiv.

 Iako je stilski autentičan i virtuozan, problem romana je njegova nepristupačnost. Tek u drugom ili trećem čitanju obrisi likova i radnje počinju postepeno da se naziru. „Jezik u magli. Magla koja šumi u telu jezika“, sasvim je primeren autopoetički komentar junaka. S tim u vezi je karakteristično da su poglavlja označena kao „sugestije“. Intermedijalnost naracije, pre svega pozivanje na alternativnu elektronsku muziku, dodatno potencira taj efekat: lirska hermentičnost teksta u medijalnom smislu funkcioniše kao muzika. Jezik najpre ima ambijentalnu funkciju, on ne prenosi već neodređeno nagoveštava poruku, a pre svega stvara okvir i atmosferu u kojoj se (anti)komunikacija (ne) odvija.

 Narativ kao da je alergičan na razaznatljiv sadržaj, kako roman odmiče čak i čitalac dobija strah od mogućnosti da mu postane jasno o čemu je u tekstu reč. Naslov jednog poglavlja je „Reči fotoni“. Srdićev stil metaforično se može dovesti u vezu upravo sa tim subatomskim česticama, koje nemaju masu, ali imaju energiju: njegove rečenice imaju jedinstvenu i omamljujuću poetsku energiju, ali nemaju dovoljnu referencijalnu masu. Kao poezija roman je zavodljiv i snažan. Ali kao proza je neprobojan i ostavlja čitaoce – u magli.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović