Nešto se ipak desilo

Nešto se ipak desilo

Stefan Janić u svet književnosti dolazi iz sveta novinarstva. Rođen 1991, on osnovne studije novinarstva završava 2014. godine. Uz to, on je i urednik portala Fakenews.rs koji se bavi razotkrivanjem lažnih vesti koje se u enormnim količinama dnevno i nedeljno izručuju sa stranica vodećih „tabloida“. U pozadini ovog angažmana, nedovoljno vidljiva, ostaje ona „dublja propaganda“ koju i dalje pokorno, toliko decenija nakon prevratničke rubrike „Odjeci i reagovanja“ sprovodi Politika kao vodeće režimsko glasilo „iz senke“.

Ova veza sa  Politikinim „Odjecima i reagovanjima“ s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina, nije nimalo beznačajna informacija, budući da se Janjićev roman prvenac pretežno fokusira na razotkrivanje i raskrinkavanje rada jednog srpskog novinara  Beogradskih – Nikole Nenadovića – koji u periodu od 1992. do 1995. godine priređuje seriju članaka pod nazivom „Crni odjeci“ koji navodno izravno svedoče iskustva progonjenih, ranjenih i ubijenih Srba u Sarajevu pod opsadom. Ispostavlja se, međutim, da je moralno kompromitovani novinar izveo trik koji upravo nalikuje ovom novomilenijumskom, omasovljenom, brzom štancovanju copy-paste falsifikata u eri lažnih vesti – muslimansko-bošnjačka imena iz bošnjačkog lista Telal, koji dopire do redakcije Beogradskog nerazjašnjenim kanalima, on preimenuje u srpska, a fraze iz muslimanskog kulturno-religijskog miljea posrbljava u „duhu naroda“. Osim te znamenite intervencije u okvir odomoćenog kulturnog koda koji se svodi tek na razinu narodnih poslovica i umotvorina u romanu nije prikazana dublja veza sa slojevito i temeljno orkestriranim Politikinim „Odjecima“ koji su nudili i sistemsko preoblikovanje čitavog jezičkog nasleđa i komunikacijskog koda, u duhu nove propagandne doktrine etnički pročišćenog zajedničkog, „svesrpskog“ kulturnog i samim tim i književnog prostora.

Možda će nas Janjićeva naredna knjiga usmeriti baš u ovom komunikacijskom pravcu, budući da je autor završio i master studije komunikologije i da ima dara, što njegov prvenac pokazuje, za analiziranje kako literarnih, tako i onih paraliterarnih i tradicionalno-ritualnih, podrazumevanih i odomaćenih, okoštalih svakodnevnih fraza i doskočica kojima je do temelja prožet skučen palanački život koji se opisuje na potezu od Janjićevog sela Tomislavci kod Bačke Topole, u kojima njegov protagonista Vidak sa babom (Brankom) i dedom živi čitavo detinjstvo, do Beograda i stana preminulog novinara Beogradskih u koji se useljava kao student medicine. Sve vreme opsesivno zainteresovan za funkciju reči, za ono šta reči „rade“ samoj stvarnosti, njegov protagonista savlađujući gradivo za najteži ispit na medicinskom fakultetu – anatomiju, postupno i sa milimetarskim preciznostima, egzaktno inspekcijski, često sa opsesivnim katalogizovanjem svega što mu u stanu bivšeg novinara dođe pod ruku ili zagolica njegov pogled, uvlači čitatelje u dubine jedne anatomije zla, terajući nas da se saživimo sa čitavim habitatom jednog neprijatelja istine, koji Vidak u svom otuđenju i ne doživljava kao svoj, izbegavajući da novinarev stan preuredi, skloni stvari –što će se ispostaviti kao prednost pri istraživanju arhive tekstova prisutne u ormanu – i da se u njemu odomaći, postavljajući se, dakle, od početka kao svojevrsni uljez. Stoga završne stranice romana poglavljima „Srce“, „Mozak“, „Stomak“, „Noge, ruke“ uvode stil medicinskog rečnika u jezički sraz sa svedočenjima načina stradanja Bošnjaka, postajući svojevrsni detaljan popis ranjenih i mrtvih koji je toliko nedostajao srpskom književnom diskursu zasnovanom na zločinima počinjenih u naše ime. Tako se ujedno ispravlja jedan medijski falsifikat ali i dodatno humanizuje distancirani, „objektivni“ govor nauke, koji je kao i svaki govor „struke“ korumpirano pristrasan.

Razlog zašto Vidak ne može da se trajno sprijatelji sa enterijerom notornog novinara leži delimično i u njegovoj otuđenosti u Beogradu, toj takozvanoj metropoli. Ceo njegov habitat sveden je na stan i uski komšiluk, čime on zapravo reprizira seosku skučenost. Dihotomija grad – selo , urbano – ruralno, presudna je za razumevanje Vidakovog sumnjičavog odnosa prema Beogradu. Sa rodnim selom je Vidak jednostavno više povezan. Može se reći da se ovaj roman naslanja na bogatu tradiciju srpskog seoskog realizma ali bez nostalgičarske patine idealizacije i glorifikacije života na selu. Kao što Vidak detaljno pretresa gradski stan u kome odseda svega nekoliko meseci, tako on vrlo aktivno podvrgava ironiji i ritualnu frazeologiju srpskih ruralnih parareligijskih običaja, često spisak običnih praznoverica koji su gotovo do maničnosti prisutni u svakodnevnom životu Vidakove bake Branke. Branka svoje sujeverice posebno snažno ispoljava u trenutku smrti Vidakovog dede, pa je Vidak čak spreman da se poigra sa tom opsesivnošću: „Kažu da posle sahrane ne valja ostaviti prljave čaše, jer će se pokojniku zamagliti put“, izmišljam ja oslanjajući se na bakino bespogovorno poverenje u običaje. A sve ih je uzela u obzir: u dedin je džep stavila novac i parče pogače, prekrila je televizor i ogledala čaršavom, ostavila naopako okrenut prazan tanjir na daći (...) Sva ta sujeverja precizno su se delila u dve grupe – „valja se“ i „ne valja se“, što je u isti mah predstavljalo i uputstvo i argument. Zabavljao sam se smišljajući jedno novo praznoverje, govoreći da čaše posle sahrane – zamislite – ne valja ostaviti neoprane (...) Tamo sam oktrio da je moja izmišljotina zaživela i odmetnula se u pravilo.

Dokazujući da je svaki „običaj“ zapravo plod ovih naknadno uvedenih, proizvoljnih praznoverica, Vidak polemiše sa čitavim nasleđem običajnog morala koje dobija naročito snažnu mitsku auru pri smrti njegovog dede. Naime, tada su se kazaljke na satu koji je do tada besprekorno radio zaustavile u 10:10, tačno u trenutku smrti. Narator nam odmah razvejava ovu sujevericu otkrivajući da je morao da pozajmi baterije iz sata za ručnu lampu, kako bi doneo alkohol iz podruma „budući da je tradicija nalagala da se svaka golema sreća ili tuga dezinfikuju alkoholom“. Baba Branka to tumači kao tajni znak – vreme je za nju i doslovno stalo od trenutka muževljeve smrti, mada se i tada odvijalo u svetu praznoverica koje su imale sopstvene režime trajanja i postojanja. Ispostavlja se da se čitava mitologija o dedi kao porodičnom „svecu“ posthumno gradi na ovoj jednoj budalastoj pretpostavci. Ono što Vidak otkriva o sopstvenom dedi, međutim, a u čemu mu pomažu odgonetnuti, strogo analizirani novinarski izveštaji iz Sarajeva, jeste da je on učestvovao u divljačkom špalirskom prebijanju muslimana Zijada (preimenovanog u Zdravka) koji je pobegao iz logora. Naslov Ništa se nije desilo, kako nam se otkriva na kraju, aludira i na ovu lažnu mitologiju ispredenu oko dedine smrti, ali i na sam poslednji trenutak koji zatvara roman Vidakovim odustajanjem od prvobitne namere da raskrinka dedu pred majkom i bakom kao običnog siledžiju, nevoljno se tako otiskujući još jednom u sigurno gnezdo sujeverica i izgovarajući samo ono u šta je baka već verovala – „kazaljke su same od sebe stale“.

Budući da se ništa u ovom romanu ne dešava tek tako, samo od sebe, po inerciji izmišljene tradicije kao omiljenog pribežišta svakog nacionalnog kolokvijalizma i mita, ni ovaj iznuđeni zaključak ne treba da pokoleba čitaoce da odustanu od čitanja, samo zato što se u nekim trenucima čini da će i sam protagonista odustati od otkrivanja potpune istine i da će se sve raspasti i obesmisliti pred još jednom studentskom prokrastinacijom, nesanicom, košmarom, postmodernističkim eskapadama, naslagama predrasuda, ili jednostavno komfornom potrebom da se ispripoveda jedna isuviše utešna priča o nama samima, boljima nego što zaista jesmo. Časovnik je ipak na kraju pomeren sa mrtve tačke.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović

Čitalac u magli

Čitalac u magli