Semafor u šumi
Nakon zbirke pesama Naivni triptih o Bosni i umiranju, drame Bajka koju idiot priča, triju zbirki kratkih priča, objavljen je i prvi roman Lane Bastašić - Uhvati zeca. Autorka, rođena u Zagrebu, odrasla u Banjaluci gde se, kao i u Beogradu, školovala, godinama živi i radi u Barseloni. Stoga i ne čudi da gotovo svi njeni tekstovi, iz različitih rodnih, klasnih, uzrasnih perspektiva preispituju identitet kao skup (samo)nametnutih diskurzivnih i ideoloških konstrukcija, tematizujući momente spoznaje nekih praznina i manifestacije psihičkih kriza i lomova izazvanih efektima rata. Zapravo, u njenim tekstovima, rat se nikad kao takav i ne prikazuje, dok se u romanu Uhvati zeca čak i ne imenuje, već se pojavljuje i uporno opstaje kao nelogični i neprozirni mrak, koji u Bosni pada usred dana. Odjeci rata reflektuju se na postupke i svest običnih ljudi, a posebno dece, i to eskalacijom raznih oblika nasilja i nepravde u postratnim društvima, ali i privatnim nesrećama (abortus, amnezija, HIV) koje postaju i simptomi patloškog stanja društva u tranziciji.
Iako je među mlađim autorima iz regiona nemali broj onih koji su svoje poetike zasnovali na nedovršenom detinjstvu i iskustvima odrastanja, kod Lane Bastašić je, čini se, generacijska svest i predstava o različitim aspektima rastrzanosti razvijenija i složenija. U romanu Uhvati zeca ta predstava se gradi kroz priču o ambivalentnom, za pripovedačicu Saru emocionalno iscrpljujućem odnosu između nje i Le(j)le, drugarice iz detinjstva. Njihov odnos oscilira između bezuslovne podrške i potpunog poverenja, s jedne, i pretvaranja, prećutkivanja, pa i uzajamne osude, s druge strane. Ne samo stoga što, kao i Elena Ferante, razvija sliku ženskog prijateljstva kao slojevite i kontradiktorne, ali snažne emocionalne veze koja uključuje i ljubav, pa i seksualnu privlačnost, ovaj roman treba čitati i kao dijalog sa „genijalnom prijateljicom“ na temu emancipacijskih potencijala ženskog prijateljstva u suštinski neprijateljskom i nasilnom svetu. Lana Bastašić, očigledno, iz „Napuljske tetralogije“ preuzima i preraspoređuje niz motiva vezanih za likove prijateljica i njihove međusobne odnose u različitim periodima i situacijama, prikazujući kako se, pre svega kroz porodicu, ma koliko da su kulturnoistorijske prilike naizgled drugačije, oblikuju i određuju (poželjni) ženski identiteti. Dok kroz obraćanja i sećanja, bez hronološkog reda, konstruiše bitne momente sazrevanja u kontekstu rastućih nacionalizama i novih etnopolitika – mada je taj kontekst predstavljen u skladu sa opsegom znanja i razumevanja nekadašnjih devojčica – Sara svedoči i o tome kako se održava ženska zavisnost od muških očekivanja i pogleda na svet. U centru priče o ženskom prijateljstvu zapravo je muškarac: saučesnički zazor od muškog tela, kao ključni impuls za uspostavljanje bliskosti između dveju devojčica, koju Sara prvi put izneverava pristajanjem na dečačku igru mučenja povređenog vrapca (koga i ubija), preobražava se u zajedničko neprihvatanje konačnosti nestanka Le(j)linog brata. On je Sari veoma važan i zato što ju je svojim pitanjima naveo i naterao da se prvi put identifikuje i definiše, učinivši je osobom u sopstvenim očima. Samo pominjanje njegovog imena, u dva navrata, dovodi do potpunog prekida odnosno ponovnog uspostavljanja odnosa između devojaka, jer izaziva gotovo neverovatne reakcije. Sara, dakle, ne može a da drugaricu ne tretira i kao zamenu i odraz odsutnosti fascinantnog muškarca, zbog čega ova naprasno menja i svoj fizički izgled i ponašanje.
S druge strane, dok Elena istoriju jednog ženskog odnosa eksplicitno ideologizuje, Sara pokušava da je alegorizuje i da nekadašnju prijateljicu oblikuje kao samu Bosnu, projektujuću u nju čitav spektar predstava iz repertoara orijentalizma i drugih klišea. Pritom, čitava pripovest o ćerki „hromog Dabe“ (načelnika policije) i njenoj protejskoj „ptici“ predstavlja i adaptaciju Kerolove Alise u zemlji čuda – romana za odraslu decu koja ne prestaju da se pitaju ko su, kako i u odnosu prema kome/čemu postaju to što (trenutno) jesu i koliko su im ti identiteti i odnosi moći koje oni impliciraju (ne)prihvatljivi. Brojne situacije uključuju (para)fraze i aluzije na Kerolov roman, uz frekventnu pojavu raznovrsnih stvarnih, odsanjanih ili metaforičnih rupa/propadanja i figure zeca. Kao kućni ljubimac, čija osujećena kupovina, odnosno uspela krađa označava kraj doba nevinosti, zec je deo zajedničkog „obreda” prelaza (nakon mature i organizovanog prvog seksualnog iskustva). S druge strane, njegova smrt je uzaludna žrtva jer ne dovodi do željenog pomirenja. Uz to, zec je i lik sa Direrove slike (čuvene po zapanjujućoj iluziji stvarnosti), koju je Le(j)lin brat Armin, nestao uoči rata, nekada davno dodirnuo, postavši tako njen deo i još jedino u njoj nevidljivo prisutan. Ovo su dovoljni narativni signali da Bosnu predstave kao košmarnu, od vremenskog toka odsečenu zemlju, čija su logika, etika i fizika „posetiteljki“ nedokučivi, a zakoni proizvoljni i promenjivi. To je uslovilo izvesnu predimenzioniranost emocija i afekata junakinja ovoga romana. Otuda i gusta mreža poređenja u koju naratorka pokušava da „uhvati“ indikativne detalje, a koja se gradi od ranijih dešavanja ili postupaka drugih likova, tako što stvari i pojave sa referencijalnog i fabularnog nivoa pripovesti premešta na diskurzivni. Time se, istovremeno, evocira i specifična asocijativnost dečjeg mišljenja, a u slučajevima kada svoje emocije ili stanja prikazuje po analogiji s nekim Le(j)linim postupcima, ukazuje na neodrživost binarnih opozicija, koje najbolje sumira slika semafora u šumi, kako se Sara još kao devojčica osetila u prisustvu drugarice i njenog brata.
Prijateljica je, naime, prikazana i kao sušta suprotnost ali i kao deo sopstva, istovremeno. Kroz njihov se odnos realizuje i Alisin osećaj udvajanja, pa je u delovima pripovesti koji prate njihovo putovanje Le(j)la „ona“, a u kvazi-epistolarnim evokacijama uspomena iz detinjstva i rane mladosti – „ti“. Tako se, s jedne strane, razotkriva želja da se drugost prisvoji, prvo kroz prijateljstvo, a onda kroz pisanje (kao vid moći), dok se s druge javlja otpor. Postepeno, „rupe“ se javljaju i u Sarinim konstrukcijama Le(j)linog lika, njihove zajedničke priče i Le(j)linog nemarnog odbacivanja prošlosti.
Linearni tok pripovesti prati Sarin put od Dablina (Džojsovog grada i poetike višestrukih simboličkih implikacija naturalistički prikazanih detalja svakodnevnih telesnih i jezičkih praksi i okruženja) do turistički aranžiranog Mostara, odakle s Le(j)lom nastavlja dalje. Iz njene emigrantske, svesno „evropeizovane“ perspektive, Bosna je nestvarno mračna, nalik Eliotovoj „Pustoj zemlji”. Put se nastavlja kroz istorijski poreknuto i sablasno Jajce, rodnu Banjaluku, zagušljiv Zagreb, preko lažnog spokoja nekog idiličnog jezera u Austriji, sve do Beča. Uprkos tome što navodno ima konkretni cilj i smisao (susret sa Arminom), putovanje povremeno nalikuje begu Telme i Luiz od svakodnevice i svojih već prihvaćenih uloga, na bitničku i pop-kulturnu potragu za izgubljenom, autentičnom srži sopstva, tokom koje se spoljašnji prostor otkriva kao deo psiho-topografije. Zamisli se ne ostvarju: nema ni Armina ni mogućnosti da sestra ponovi njegov buntovni dečački gest, jer je slika koju je on nekada mogao da dodirne sada nedodirljiva. Završna scena simbolizuje eskapističku opsesiju jednom slikom (iz) prošlosti, tako da na kraju i sama Le(j)la, a sa njom i mogućnost za novi početak, postaje neuhvatljivi „zec“. Nezavršena rečenica s kraja romana mogla bi se spojiti s onom prvom, kojoj nedostaje početak, u jednu – koja zvuči logično i kao novi poziv na putovanje, čija bi maršruta, u svetlosti „susreta“ s Le(j)lom u oku zeca, svakako podsećala na Mebijusovu traku.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Srđan Veljović
