Ironična rukavica

Smeh nas razotkriva mnogo više nego što to želimo, tako je makar mislio Bodler kada je rekao da se “mudar čovek smeje samo drhteći”. U teoriji smeha se ovoj misli ne pridaje mnogo značaja, što je dobra prilika za njeno "preotimanje" radi ispomoći pri vrednovanju savremene proze na tlu nekadašnje zajedničke države. Neophodan uslov za tu operaciju je preinačenje subjekta pesnikovog iskaza, koji sada treba da postane “dobar pisac”.

Uzmimo kao test-primer jedno od najboljih savremenih dela o ratu na ovim prostorima – Planinski zrak (2009) Viktora Ivančića. Radnja romana smeštena je unutar kasarne. Formalno gledano, dakle, u njoj ne nalazimo  ni rat ni front. U jednoj od najupečatljivijih scena, u odeljku „Straža“, Kapetan hvata Kulovca dok masturbira na straži. Sledi kazna: Kulovac ručno zadovoljava Kapetana pred drugim vojnicima dokazujući tako neupitni autoritet države. Urnebesna, bizarna i jeziva vinjeta uokvirena je slikom stražarnice na kojoj je naslikana „naša zastava s našim grbom“.

  *** 

Rat prikazan kao prekomerno uvećanje tela, hiperbola njegovih fizioloskih funkcija i potreba, svođenje čoveka na njegove izlučevine, poništavanje elementarnog dostojanstva, razorna groteska... U novoj inkarnaciji taj motiv, odnosno taj humor, nalazimo u zbirci pripovedaka bosanskohercegovačkog pisca Faruka Šehića Priče sa satnim mehanizmom.

U priči „Kralj govana“ rat se odvija s druge strane žice poljskog telefona SMB odakle stiže vest da se izvesni Silić ranio u ruku kako bi izbegao odlazak na opasnu tačku, što izaziva junakovu reakciju u niskom registru („Ko ga jebe, šta ću mu ja.“). Ostatak pripovetke posvećen je odlasku u poljski toalet, detaljnom praćenju procesa vršenja nužde („... gledao bih iz dosade kako se govno razvlači kao jegulja“), povezivanjem naslaga izmeta sa likom Džabe Hata iz serijala Ratovi zvezda, zatim masturbaciji u tom istom prostoru nakon čitanja stripa o Čarlsu Bukovskom, čije su stranice „požutjele od vlage i sperme“.

Već u narednoj „Vrijeme prolazi“ smeh se povlači, ostaje samo drhtanje. Junaka progoni ratna prošlost – u ljudima koje sreće na svojim putovanjima prepoznaje leševe na koje je nailazio u ratu i maštom dopunjuje njihovu sudbinu tvrdeći na kraju da može tako izmaštati čitav grad. Rat je ovde dat kroz vizuru bespoštednog junakovog obračuna sa sobom.

Na početku, posle upada na teritoriju koju su jedno vreme kontrolisale snage Fikreta Abdića, junak pretresa („po ugledu na filmove koje sam gledao“) mrtva tela dede i dečaka i iz dedinog džepa uzima sat ruske proizvodnje “Molnia” s lancem. Nešto kasnije, nakon što je odspavao u kući porodice u kojoj su živeli ubijeni, pripovedač primećuje da mu je neko ukrao ratni plen. Monstruoznost njegove reakcije proističe iz staloženosti:

Sišao sam niz klimave stepenice, onako mahmuran od sna, i uputio se ka prizemnici da pitam ženu za sat. Rekao sam joj da bi mogla ostati bez još jednog sina, ako mi sat ubrzo ne bude vraćen.

Pokretač zla i otupelosti kod čoveka nije nikakva pohlepa, pretpostavljeno zlo u njemu, već ratno stanje koje ga izobličava, moralno otupljuje. Nekoliko redaka kasnije, pripovedač ravnodušno kaže: „Ubrzo mi je sat dosadio i odlučio sam ga prodati.“

Osim što duboko zaseca u osetljivo tkivo, knjiga Priče sa satnim mehanizmom pokazuje da Šehić ubedljivo vlada različitim književnim postupcima, brzo prelazi s jednog na drugi, preinačuje ih i ukršta. Majstorstvo, u smislu grčke reči “techne”, najizrazitije je u priči “Shape-shifter”, nekoj vrsti balkanske Mebijusove trake po kojoj se čitalac vozi svetlosnom brzinom.

Tabla metamorfozina katapultira pripovedača barem u tri paralelna pravca s jednakim rezultatom: osećanjem poniženosti i nemoći. U budućnosti je smeštena hipertrofirana sadašnjost (“Dvadeseti vijek je ostao daleko iza nas. Postali smo miroljubivi, nenasilni konzumenti.”), u prošlosti Turci pokušavaju da prodru na Balkan i u Evropu, a u “sadašnjosti“ žrtva pokušava da razume “žar s kojim mu je neko zapalio kuću” pravdajući to turskom najezdom. 

Desetak uznemirujućih stranica izatkano je spojevima predmeta i slika nalik onima kojima nas zasipaju SF i sajberpank velikani Filip K. Dik i Vililjem Gibson. Reč je o autentičnom oslanjanju na žanrovsku književnost, jedinstvenom prosedeu na ovim prostorima, zbog čega je neophodno uvesti šire citate.

Pokušaj gledanja telenovina, glavnog medija u budućnosti, junaka nagoni na plač, ali bezuspešno:

Plakao je bez suza, što je bilo dosta naporno i neučinkovito. Nije imao novca za bacanje da kupi suze male djece iz radničkih kvartova, koja su ih prodavala nakupcima za sitne pare. Zato su morali živjeti teško, jer kako bi drukčije mogao plakati cjelodnevno, pakovati suze za prodaju.

Na ovom mestu iskrsava novi Angelus Novus, koji sada želi da zapamti slike iz “budućnosti”: nova otkrića, rješenje astralne križaljke, pogibiju slavnog muzičara, stabilnost valute, porast cijena plemenitih metala, raspon dnevnih temperatura u novoevropskim gradovima, ali i lažne vijesti o ženi s tri sise, o pojavi zombija, najezdama vampira u filmovima, statistiku žutih kartona u trećoj nogometnoj ligi Finske... jer veruje da će mu sve to koristiti kada se bude vratio. Tačnije, kada bude bio crno-bijela mačka ispod karoserije spaljenog automobila u ulici Reufa Selmanagića Crnog, u Srebrenici, 11. jula 1995.

U nekoliko navrata Šehić u ovoj zbirci pokazuje da jednako suvereno vlada mirnijim tonom. Pripovetka “Susret” počinje kao SF elegija ispripovedana u prvom licu i odmotava se u priču o ljudima koji su, nakon što su nasilno odvedeni iz grada, skončali na ledini. U njoj spočetka miriše smola... atmosfera neprestano titra između idiličnog i turobnog. Grad je gotovo napušten, ali je naša vlada unajmila ljude, koji bi u suton ulazili u kuće i stanove, pa bi palili svjetla da se održi turistička iluzija o neuništivosti našeg grada. O drevnom melanžu religija, naroda i običaja. Odsustvo opisa protagonista stvara nelagodu kod čitaoca, koji na taj način zapravo od početka “poseduje” informaciju da je s njima već svršeno.

Takođe u mirnijem tonu, ali s drugačijim naglaskom, napisana je “Greta”, Ženski lik po kome je pripovetka nazvana oblikuje dečiji pogled – ona odagnava strah od mraka kod dečaka, pomaže mu da se suprotstavi nasilju vršnjaka, ukus njegovog detinjstva bio je Gretin “keks od putra”... Glas se, međutim, neprestano dodatno “senči”, kao da su pripovedač-dečak i “zreli” pripovedač (po godinama) jedno. Zato pred čitaocem iskrsavaju ljudi iz njegove okoline koji bez ikakvog motiva ili interesa čine dobro drugima. Gretino pravo ime je Margareta Hildegard Ella, i kada je izbio poslednji rat “mogla je dobiti egzil u zemlji svog davnog porijekla, ali je to odbila, jer je njen život bio ovdje, u zemlji u kojoj je završila po direktivi Komunističke partije, jer je trebalo školovanih, mladih ljudi da se zemlja obnovi nakon svjetskog rata”.

Isto to, samo sredstvima koje srećemo u književnosti za decu, ispričano je i na kraju. Odrastanje i sazrevanje prikazani su kao kretanje lokomotive (“Putovali smo kroz vrijeme i prostor toliko dugo dok nam se vasionsko srebro nije počelo hvatati u kosi”) koju na stanicama neprestano napuštaju ljudi (Greta), dok drugi ulaze. Jedina konstanta je prodavac karata na šalteru, pospani zanesenjak koji je “starinskim teleskopom proučavao naklonost zvijezda prema našim putovanjima”. Jedino dokle njegov čudnovati aparat (“astrolab”) nije dobacivao bilo je područje ljudskog srca.

  *** 

Ako postoji nešto što priče iz Šehićeve nove zbirke prikuplja na jednom mesto, onda je to posebna vrsta dinamizma. Njegov svet obuhvata, recimo, naturalistički opis izmeta na liniji fronta; šire pouke, kao npr. iz pripovetke “Dar”, da rat nikada ne ostaje u granicama sukoba onih koji žele da ratuju, jer će se vremenom “međusobno toliko poubijati, da će se rat morati proširiti svuda. Neman rata će postati gladna...”; ali i likove poput Grete koji razbijaju tu sumornost. Ovaj dinamizam je dosledno sproveden i oseća se i  na planu stila, gde možemo u jednoj rečenici sresti kiborge i Branka Ćopića, hedonističko iskustvo i mučninu (“Zatim se javlja miris ispovraćanog želudačnog sadržaja. On je prodoran, suptilan miris na pici.”).

Drugim rečima, Šehićevo shvatanje sveta i čoveka, kao i stil kojim su napisane priče, nisu nikakve odeljene kategorije. Oni podrazumevaju punoću, senčenje, slojeve, nikada ne koketiraju sa banalizacijom i pojednostavljivanjem.

Najbolji primer je autoironijska priča “Sat od krvi i mesa” u kojoj se, a time se vraćamo i na početak, pisac smeje sam sebi (“Toliko energije i vremena i živaca sam potrošio na zadovoljavanje seksualnih apetita da sam do sada mogao napisati pet tomova knjige o apokalipsi.”), što je takođe odlika onih probitačnijih. Obrt tek sledi, jer je pomoću tog tona pisac “prokrijumčario” svoje poetičke nazore, ne dozvoljavajući im tako da budu osumnjičeni za patetiku ili staromodnost. Zapravo, reč je o jednoj ideji više puta izrečenoj: u knjigu treba “Ugrađivati ... sve sjajne i mračne trenutke svog, tuđih i izmišljenih života”, odnosno – “Cilj pisanja i nije da možeš sve odmah i lako izreći, pošto bi to značilo da si napravio svoje životno djelo, tek tako, jednim potezom. Bez patnje i uživanja koji se udružuju, merge, jedno s drugim.”

Priče sa satnim mehanizmom upućuju izazov savremenoj prozi pošto se u njoj zrdužuju beskompromisnost i izuzetno umeće, lakoća prelaska sa jednog na drugi registar, stil, sliku... koje retko srećemo kod njegove generacije i šire. Pritom, njegova samosvest (bezobrazluk!?) ide dotle da se ne libi da pred čitaoce i kolege baci rukavicu satkanu od ironije:

Ja sam spreman, fizički i metafizički.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović