S Koltrejnom u ušima

Interpretacija je suština džez muzike – trenutak iščekivanja kada interpretator potencijalno može postati autor. To se, kada je reč o najvrednijim ostvarenjima, događa u sudaru individue i društveno političkog gibanja (razigranost i raspomamljenost u Koltrejnovoj My Favorite Things kao nepomirljiva suprotnost rasnoj diskriminaciji u neposrednom okruženju). U džezu teme često čak ne vezujemo za kompozitore (npr. retko ko se seća originalnih brodvejskih izvođenja čuvenih džez standarda), već za određena kasnija izvođenja, pojedine interpretatore, istorijski trenutak... Stoga se može desiti da jedna tema u različitim izvođenjima dobije karakter nove kompozicije. U slučaju In a Sentimental Mood, koju je Djuk Elington“napisao” barem dva puta – najpre 1935. kako bi se smirile strasti u ljubavnom trouglu na jednoj svirci, a zatim 1963. zajedno sa Džonom Koltrejnom – kada su naglašeni melanholični karakter, okretanje od svakodnevice ka dubljem poniranju u sebe.

Interpretacija hrvatske spisateljice mlađe generacije Ivane Bodrožić (1982) nadovezuje se očigledno na drugu verziju („pravimo se hrabri s Coltraineom u ušima“) i radikalno je, kad je reč o zbirci u celini, produbljuje motivom odnosa društava na prostoru nekadašnje zajedničke države prema zverstvima počinjenim tokom ratova devedesetih, odnosa ispunjenog ćutanjem, zataškavanjem, nečinjenjem, (sa)učestvovatnjem i, na kraju, slavljenjem. Već na početku uvodne pesme „Crvene cipele“ nalazimo alterovane tonove, pasaže kojima je zbirka preplavljena (u Begejcima je bio logor za hrvatske zarobljenike) kao i lapidarni sažetak „sadašnjeg“ trenutka kad je reč o pitanju odnosa društva i država na prostoru nekadašnje Jugoslavije prema ratnim zločinima: „Bilo je opasno, nije pisalo ništa“. 

Učinak tog „ništa“, praznog, nenadoknadiv je. On razara barijeru između lirskog subjekta i pesnikinje, i dalje – postavlja, kako ćemo videti, pitanje mogućnosti i opravdanosti samog lirskog stava. Praznina koja se nameće nije ni apstraktna kao što nije nešto što se odigralo u prošlosti i ostalo iza. Ime tog Ništa je život sa nenadoknadivim gubitkom, konkretno odsustvom oca, koji se zvanično vodi kao nestao (sumnja se da su ga srpske snage ubile na Ovčari u novembru 1991). To zastrašujuće Ništa je ženska trauma ili, ako sada povežemo ovu poeziju sa rečnikom džeza i sa Delezom: degradiran život koji mora stalno da rešava rizom. Ukratko, improvizovacija kao imperativ življenja...  

S jedne strane, ženska postratna trauma koja prožima sve odnose subjekta (s majkom, partnerom, društvom...) data je u ovoj lirici najpre (na početku pesme „Crvene cipele“) kroz bespoštedni obračun s motivom majke zemlje, sa istom onom „majkom“ u koju su donedavno nemilice lomljene i zatrpavane kosti. Ovde se približavamo onoj groteski koja proizvodi jezu budući da je to opasno mesto „po kome se piša“. S druge strane, poput glavne teme u džezu, ona se dalje razvija da bi dobila dodatno zastrašujuće obličje kakvo vidimo na vrhuncu zbirke, u naslovnoj pesmi. Ovde „krhak“ zvuk džeza uokviruje neobičnu letnju scenu na Vidovdan – dok „svi“ uživaju u moru ili plavetnilu neba, „tražeći vedrinu zaborava“, lirski subjekt sa partnerom ide „ka dolje / pa još malo ispod.“  Osećanje da ljudi nastavljaju da žive normalne živote, i uživaju nadomak poprišta ratnih zločina (u konkretnom slučaju reč je o Omarskoj), u lirskom subjektu aktivira na samo sećanje na oca, nego i na pesničko „proživljavanje“ njegove sudbine – „Urlaju agresivni muškarci“ pod prozorom hotelske sobe, podstičući lirski subjekt na zebnju od odvođenja „...u tvornicu željeza“, simbol prerade, nivelisanja, zatrpavanja, nipodaštavanja žrtava i nametanja pozitivnog predznaka zločinima iz nedavne prošlosti koji nam se neprestano nameće kao model a koji je, kako to u svojim tekstovima i javnim istupima naglašava Viktor Ivančić, neraskidivo povezan s radom međunarodnog kapitala: „Dakle, sa biznisa zločina u ratu, u miru se prešlo na zločin biznisa. To je slučaj i sa Omarskom i Arcelor Mitalom“.

Karakteristični postupak u džezu da čak i deo jedne improvizacije može postati zasebna tema, srećemo i ovde. Tako „agresivni muškarci“ iz naslovne pesme u „Round Midnight“ postaju oslobođeni optuženici – ljudi sa imenom i prezimenom – za najteže zločine počinjene u ratu. Pesnički glas se ovde menja, zvuk je još mračniji i svedeniji, dodatno se povlače lirski instrumenti na čije mesto dolazi cinizam kao nepopustljiva brana zaboravu, negiranju i nipodaštavalačkom odnosu vlasti prema žrtvama i ratnoj traumi:  

Danas su oslobođene ubojice mog oca.

Ja pijem s Gogom, Petrom, Juditom, Meri,

Sanjom, Izabelom i Ilijom.

Smijem se kao da nije ništa,

Kao da izvršenje zatvorske kazne od dvadeset godina

Nije obustavljeno Saši, Đorđu, Miroslavu,

Miroljubu, Stanku i Predragu

iz formalno procesnih razloga...

Motiv smeha koji srećemo u ovoj pesmi, ideja da se smeju i oslobođeni od optužbi i unesrećeni članovi porodice, koji ne mogu dostojno da oplakuju bližnjeg jer se ne zna gde je njegov leš zakopan, pesnikinju na suštinski način povezuje sa džez idiomom. Osmeh džez muzičara, tako karakterističan (Luis Armstrong, Djuk Elington...), jeste osmeh poniženog, marginalizovanog. Iza njega nalazimo srce zastrašene životinje koja oseća da je lovina, barem je tako mislio Čarls Mingas (“reč džez znači čamuga, diskriminacija, državljanstvo drugog reda, zadnje mesto u prevozu”). Stepen pretrpljenog poniženja u slučaju ženske postratne traume tolikog je intenziteta da žena koja ga nosi više ne može uspostaviti bliži odnos ni sa neposrednom okolinom niti s društvom. Ona neprestano trči „u smjeru suprotnom od gomile“ („Isus me ljubi“), ona se boji „prestati se bojati“. Trauma oblikuje svakodnevicu, narušava intimne odnose, razara lični prostor, pravi nepremostivi jaz među partnerima, onemogućava komunikaciju, duboko remeti majčinstvo. U pesmi “U našem krevetu IV”, žena  ne sme da siđe sa kreveta jer je uznemiruju “sitni” zvukovi (“Nešto se događa u dubini drveta / u vratima ormara ili u okviru prozora”). Zatim uzima “fotogaleriju”:

...kao da se radi o nečem lijepom

što spada u nedjelju popodne,

kad dođeš kući neću ti o tome ništa reći.

Iz ove tačke žensko pitanje se proširuje, postaje transgeneracijsko, radikalizuje se. U  pesmi „Spavam u grudnjaku“ peva se o specifičnoj vrsti vaspitanja, nametanju negativnog nomadskog modela koji ženi usađuje osećaj strepnje i opreza (jer “u slučaju da bude potres … ne možeš gole guzice na ulicu”). Osećanje straha dobija pozitivni predznak budući da obezbeđuje opstanak (pesma “Jedini”), dok senka oca  zadobija još potresnije obrise (“očevi pouzdano znaju nestati/ majke ostaju za mržnju.”).

Samo na dva mesta visoki intenzitet koji zbirka nameće od prvih stihova pada. Pesma “Swing Low Sweet Chariot” mogla je biti primer kako svakodnevni banalni problem (pokvarena vrata) odražava dublju emotivnu dramu lirskog subjekta. Međutim, prostor posvećen unutrašnjoj turbulenciji (samo poslednja strofa) kao i uopštenost (“svašta se desilo dok te nije bilo [...] zlo je vladalo svijetom”) nasuprot motivima u drugim pesmama, onemogućavaju čitaočevo snažnije vezivanje. Na drugom mestu, u pesmi s prvim stihom “praznih četrdeset litara” čitalac ostaje samo sa stihom “a tako te snažno mrzim večeras” koji treba da (iz)drži unutrašnju tenziju koja se izliva na spoljašnji svet. 

Zbirka In a sentimental mood ne računa sa formalnom konzistencijom “knjige inspirisane džezom” što bi bio lakši put. Umesto toga, ona predstavlja duboko zasecanje ličnog ženskog,  prepliće pasaže i teme tako da pred čitaocem neprestano iskrsava slika poraženog življenja trajno obeleženog postratnom traumom. Iznova i neumorno razigravajući potresne motive, senčeći ih uvek drugačije, razvijajući iz njih druge, jednako snažne, brzo prelazeći sa režanja i škripanja na melanholična i setna raspoloženja (pesma “Ciklus”), ona uspostavlja upečatljiv odnos sa umetnošću džeza. Stoga ovom zbirkom Ivana Bodrožić dodatno osnažuje svoj već nesporni status u hrvatskoj književnosti (svrstana je u dve antologije hrvatske poezije - Utjeha kosa Miroslava Mićanovića i Drugom stranom Damira Šodana; pored nekoliko zbirki poezije, autorka je romana Hotel Zagorje i zbirke priča 100% pamuk) kao i na regionalnoj pesničkoj sceni.

Ogoljavanje ličnog iskustva “do kosti” kao antipod drušvu/društvima koja okreću glavu, to je energija koja nosi zbirku In a sentimental mood. Malo je pesničkih knjiga s takvom temom koje deluju ovako silovito i bespoštedno.

 Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović