Naranča i pankerska gesta

Iako već skoro deset godina funkcioniše van književnog mejnstrima, kako u domovini (o problematičnom korenu će biti posebno reči u ovom tekstu) tako i u regionu, pre svega u Srbiji, hrvatski pesnik s adresom u Beču, Marko Pogačar, uživa status najvažnijeg pesnika mlađe generacije (rođen je 1984) na prostoru koji je nekada obuhvatao zajedničku državu. Međutim, ta pozicija se ne da objasniti pozivanjem na kvalitet formalnih elemenata njegove poezije ili na njegovu erudiciju. Razlog pre treba tražiti na drugoj strani, u njegovoj literarnoj biografiji (odnosno, nepesničkim knjigama) budući da je reč o jednom specifičnom iskustvu, odakle se peva, što je u tesnoj vezi s nedavno objavljenom zbirkom Zemlja zemlja.

Osećanje nepripadanja, karakteristično za generacije koje na prostoru bivše Jugoslavije čitaju i posećuju alternativne književne smotre, funkcionišući u jednom samoorganizovanom mikrokosmosu daleko od zvaničnih kulturnih poliltika novonastalih država, koje bi se mogle odrediti kao sabijanje u nacionalni tor, u pesniku je duboko usađeno još u detinjstvu proživljenom u Splitu. U “muzičkoj autobiografiji” pod nazivom Jugoton GORI! (2013), u eseju o pesmi “Uživaj” Discipline Kičme, Pogačar u prvom pasusu naglo baca čitaoca u kolotečinu “betonskih rajeva srednje klase, u mom slučaju splitskih Blatina 46, adrese koja odavno ne postoji”, formulacija koja svojom britkošću i proživljenošću predstavlja kontrast najpre u odnosu na ostatak teksta, a zatim i u odnosu na većinu drugih zapisa na sličnu temu, koji podbacuju usled preigranosti erudicije ili pokušaja “objektivnog” tumačenja.

Slika raspolućenog grada u kom se pretapaju sivilo socijalističkog predgrađa i mediteranski pejzaž, gde se rvu huk mora i brujanje sa gradilišta i fabrika, važna je za razumevanje Pogačareve poezije koju nalazimo u njegove prve četiri zbirke (Pijavice nad Santa Cruzom, 2006; Poslanice običnim ljudima, 2007; Predmeti, 2009; Crna pokrajina, 2013). Ipak, priroda te veze nije banalno kauzalna. Oslobađajući se mediteranske “zbrkanosti” – smese vedrine, dokolice i skučenosti – Pogačar je izgradio sopstveni svet, jednu vrstu lične “zbrke u pokretu” u kojoj se na sceni tela i njegovog neposrednog okruženja odigravaju kosmičke premetačine. Poput kakvog borhesovskog inventara, ovde se rodovi i vrste stalno komešaju, zauzimaju tuđe teritorije, premeštaju se, povlače, preinačuju, predmeti i radnje slobodno prelaze u svoje suprotnosti, intenzitet i tranzicija potiskuju logiku…

Međutim, bez svog okidača osećanje nepripadanja ostaje da lebdi u vakuumu. Stoga je, nalik situaciji u nekoj Linčovoj priči, njegovu raniju poeziju nastanjivala stalna nerazrešenost. Drugim rečima, čini se da je u njoj forma odnosila prevagu nad proživljenim makar u tom smislu što nikada nije odavala nerv tipa koji je u Splitu živeo na Bežanijskoj Kosi. U središtu ove aporije nalazi se dom, odnosno ideja svakog čvrstog, identitetskog vezivanja čoveka za stanište. U putnoj beležnici pod nazivom Slijepa karta (2016) Pogačar ustaje protiv nje (“podmukla, dvolična riječ” koja “bespoštedno razara i oštećuje”) implicirajući kako: “... ideja doma pervertira do točke u kojoj čitav proces smrdi još samo na izdaju; spremnost da se u ime te toliko željene stvari ubije”. Stoga on sklapa svoj voz kao realnu (budući da je proživljena) mogućnost nomadstva zapadnog čoveka, a zatim se obrušava na instancu koja nam ideju doma podvlači pod kožu, otvoreno je optužujući da hrani najgore porive u čoveku: “Odvraćanje od gadljive moralne lakoće i učmale intelektualne bijede patriotizma koji zaudara najgorim smradom: mekim mirisom čovjeka”.

***

Poetski pandan ovom tonu proseca pesme u novoj zbirci Zemlja zemlja. Reč je o tektonskom poremećaju koji proizvodi svega nekoliko reči. Već u prvoj pesmi indikativnog naziva “Sintaksa” blago iščašeni ritam smenjivanja romantičarskih i naturalističkih motiva (“sunce”, “nadlanice”, “jaja sa slaninom”) naglo ispada iz žljeba, uostalom kao i čitalac kada naiđe na stihove:

Vrijeme smo vezivali u sitne čvorove

Ne bi li ga na koncu, kad se jednom sve razriješi,

Imali više, ne bi li u njemu uživali kao svećenik u dječaku,

Šuma u početku kiše.

Svet ranijih Pogačarevih pesama odigravao se isključivo u intimnom neprostoru koji naseljava armija svakodnevnih sitnih titraja, izvrnutih slika, pojmova i utisaka. Čak i kada se, kao npr. u zbirci Crna pokrajina, otvore vrata za upad onog javnog i prljavog, Pogačarev poetski svet odmah apsorbuje/poetizuje ono “nepoetsko” ne dozvoljavajući mu da u punoj meri prodiše. Na primer, u pesmi “Trijem, praznina prozora” “povijest” je već u prvom stihu prevedena (strgnuti gorki list) te tako ono “vani” zapravo već jeste “unutar” poezije (u istoj pesmi opisana je atmosfera trga koji “sklapa se s mrakom u sebe kao ljiljan”). Pritom treba imati u vidu da zbirku Crna pokrajina otvara košmar (“Markov trg”) te da je, u skladu s tim, pesnik dosledno oblikovao motive poput Zagreba (“... a sve je novo, i sve je mučno / i sve u Zagrebu ...”) i Hrvatske (“svugdje je okolo Hrvatska, jedan blesavi bumerang”).

Intonacija zbirke Zemlja, zemlja je drugačija. Čitaoca poput elektro-šoka probada smrad onoga što nam se uvek protura iza konstrukata/pojmova kao što su dom i domovina a pesnik upošljava različite linije kako bi ih potpuno ogolio. Najočiglednija dolazi iz avangardne poezije, tačnije nadrealizma. U “Ispirci jedne naranče kuli babilonskoj” smenjuju se motivi govora, lapsusa i smrti. Kao neka vrsta metafizičkog odraza u svakodnevnom, pesnik odjednom “prijavljuje”: “vračare su na TV dnevniku i ustaše u ministarskim foteljama”, dok već u sledećem stihu zakoračuje na teren hip hopa:

pred poštom jedan stafford skamenjen čeka na cumshot

manekenke na mreži šmrču sušene riječi [...]

Prodor nisko-svakodnevnog u poeziju dovodi do praska, škripe, s tim što pesnik nikada ne pušta da razaranje bude i poslednji događaj pesme. Za te potrebe on poseže za motivom voća koji nalazimo i u prethodnim zbirkama, ovde s povlašćenim statusom pomorandže (“... jer ništa nije od boga / osim naranči.”). Budući da pesnik retko kada u javnim nastupima i nepesničkim delima propušta priliku da istakne nelagodu koju oseća spram prirode (npr. u Slijepoj karti: “Priroda nije predstavljala utočište, mirni, uravnoteženi kontrapunkt impliciranom kaosu i površnosti gradskog života ili što slično, nego ono što za svakog iole prisebnog znači i danas: carstvo čistog i najnižeg nagona, najtemeljitije zatiranje svega onoga teškom borbom izborenoga ljudskog”), motiv voća treba shvatiti kao kopče Pogačarevog poetskog sveta, onoga što mu omogućuje spokojstvo. Makar do sledećeg udara.

Na nekim mestima, međutim,  taj udar čak nije ni nagovešten. “Upad” političkih i ideoloških bedastoća svakodnevice nametnut je putem “naslova-kobasice” (“Odbjegla ovca godine odlaže svoje brabonjke u usta predsjedništva Hrvatskog privatizacijskog fonda” i “John Carpenter, upravo probuđen, postavlja sebi pitanja nakon što ga u snu pohode članovi Hrvatskog nacionalnog etičkog sudišta”). Čini se da je novi poredak u Pogačarevoj pesmi proizvod urođenog pankerskog gesta koji je dugo čekao da bude oslobođen te tako sada pred čitaočevim očima iskrsavaju “Slaveni u trenerkama ispred supermarketa” (“Divlji dlanovi”), Hrvati su “standardno dosadni”... međutim, u jednom od najupečatljivijih trenutaka zbirke i savremene lirike na ovim prostorima, u pesmi “Vetrenjačama”, profano i uzvišeno se združuju proizvodeći kod čitaoca jezu (“i obijeni su bili svi kiosci: / nalik pahuljama topole”). Ono što ovde impresionira nisu samo slike, asocijacije i erudicija koje smo susretali i u ranijim Pogačarevim zbirkama, već drskost pesničkog genija koji na emotivnom vrhuncu može da ustvrdi:

pa ipak ponekad zatrpan patriotizmom i katolicizmom

kao izmetom, ponekad poželim da ti pošaljem poruku.

***

U prethodnoj zbirci Crna pokrajina, Pogačar je pohranio ključ za razumevanje onoga što će u njegovoj poeziji tek doći. U pesmi “Srpanj, nedovršeno” jasno je da i direktnost spočetka ostaje u koordinatama poezije i poetskog:

 Ovo ovdje je grad,

Pladanj kojemu noć suviše sporo prilazi

Plameni pladanj, ali noć ipak pada

 Ono “nedovršeno” iz naslova razrešava se pred čitaočevim očima u pesmi “No” u novoj zbirci. Reč je o odbijanju i razbijanju ideje o pesmi samo kao intimnom prostoru koji odbija političko iskustvo ili niskost svakodnevice. Pesnik štaviše sebi dopušta da “izvrne kožu” poeziji:

ovo ovjde je pjesma, sve ovo ovdje: vani se živi drukčije.

tresu se tepisi, peku se paprike, majke biju boga u djeci.

federalna jedinica srca zasjeda, kad neko prokaže policajci

pjevaju pendrecima, svjetlosni šinteri skupljaju svoje pse.

kada je unutra to je jebanje; pjesma je ono izvan.

Tako je osećanje nepripadanja iniciralo posebnu reakciju. Umesto nastavka povlačenja ka unutra, zatvaranje u poetsko, zarežalo se ka “vani”, čime je, naizgled paradoksalno, pesma dobila svoju punoću. Samo naizgled, ipak se radi o temperamentu odnegovanom u socijalističkoj betonjerci.   

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović