S riječi na tijela

Apr 29

Apr 29 S riječi na tijela

Knjiga Iza sedam logora. Od zločina kulture do kulture zločina Viktora Ivančića, Hrvoja Polana i Nemanje Stjepanovića počinje in medias res – iskazom zaštićenog svedoka br. 1 na suđenju za ratne zločine počinjene u lipnju 1992. u Domu kulture u Čelopeku: Jednom prilikom Repić ih je terao da pevaju „Nad Kraljevom živa vatra seva” i naredili su Mehi Bikiću da diriguje [...] Pufta je namerno govorio pogrešno i kad bi oni to ponovili tukli su ih letvama. Pitali su Mehu kakav je on to dirigent, a on je rekao da nije dirigent nego vodoinstalater...

In medias res ovde nije samo pripovedački postupak, već i autorski stav: o zločinima počinjenim u prostorima kulture, u ime kulture, govoriće se izravno, beskompromisno i bespoštedno. Knjiga je komponovana u dva dela (Spomenici razbratnosti Viktora Ivančića i Kulturologorski vodič Nemanje Stjepanovića), pri čemu su i jedan i drugi tekst prožeti fotografijama Hrvoja Polana, no, iako navedeni odlomak otvara poglavlje Viktora Ivančića, in medias res se, kao postupak i geslo, jednako može pripisati svoj trojici autora. Pogledajmo, stoga, kako o Domu kulture u Čelopeku piše Nemanja Stjepanović: Predratni Dom kulture Čelopek nalazio se u industrijskoj zoni na periferiji grada Zvornika. Kada su združene snage JNA, lokalne Teritorijalne odbrane, arkanovaca, šešeljevaca, Belih orlova, Žutih osa i drugih dobrovoljačkih jedinica iz Srbije u maju 1992. godine osvojile Zvornik i u njemu instalirale srpsku vlast, Dom kulture Čelopek pretvoren je u zatočenički centar, jedan od desetak za bošnjačke civile, koliko ih je u proleće 1992. godine bilo oformljeno u opštini Zvornik. Na fotografiji Hrvoja Polana vidi se zgrada podignuta na mestu srušenog doma kulture, uz put na kojem je ispisano upozorenje ШКОЛА; na fotografiji je dan, nema ljudi, ispred zgrade je pas.

Iza sedam logora katalog je i zbirka fotografija 24 objekta (domovi kulture, prostori namenjeni kulturi i zaštićeni spomenici kulture u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu) koja su u ratovima u Jugoslaviji služila kao logori, ali i tekst kojim se konstrukt nacionalne kulture razobličava kao ideološka praksa podsticanja, pripreme, činjenja zločina, a potom i njihovog poricanja. Tu je praksu Viktor Ivančić označio kao prelazak s riječi na tijela od doma kulture do doma kulture.

Svim prostorima kulture preobraženim u logore zajedničko je i to što ni na jednom od njih danas ne postoji ploča kojom bi se to mesto obeležilo kao mesto stradanja i smrti, te je ova knjiga i odgovor na muzealizaciju poricanja – dokument i spomenik žrtvama, ljudima koji su ponižavani, tučeni, izgladnjivani, silovani, ubijeni pošto ih je kultura, kao skup praksi isključivanja i otuđivanja, odstranila kao nepoželjne druge. Pojam kulture višeznačan je i kompleksan, no Viktor Ivančić pre svega uspostavlja kontrast između dva značenja tog pojma i, sledstveno, dve ideološki suprotstavljene prakse: između kulture koja je i sredstvo i cilj socijalističke emancipacije i internacionalizacije (opredmećene domom kulture kao prostorom opismenjavanja, naobrazbe i zabave) i, dakle, kulture kao gospodarice i sluškinje nacije, to jest proizvodnje mitova (mitomanije) o čistoti jezika, nacionalnim herojima i zlatnom dobu, koje se da ponovo proživeti odstranjivanjem nepoželjnih, čemu je nužno prethodilo njihovo postranjivanje, pretvaranje u strance. Proizvodnja mitova, prema tome, odvija se neodvojivo od proizvodnje stranaca.

Uspostavivši odnos antonimije između kulture i kulture, Ivančić za potonju pozajmljuje termin Ivana Čolovića – krvtura; uz to, citira Terija Igltona: U Bosni ili Belfastu, za kulturu se još ne može reći da je naprosto ono što ulažemo u kazetofon, nego je ona to za što ubijamo. Upravo Iglton u knjizi Kultura upućuje na etimološku srodnost naslovne reči s rečju kult; parafrazirajući Marksa, kulturu naziva opijumom inteligencije, a romantičarski nacionalizam opisuje kao sekularnu verziju religije. U rečenici koja rezonira sa Ivančićevom antonimijom kulture, Iglton kaže: Samo su ozbiljno čudni ljudi spremni da ubiju zbog Balzaka ili Berlioza, ali veliki broj muškaraca i žena će klati ili umreti mučeničkom smrću, zarad kulture u smislu etničkog, verskog ili nacionalnog identiteta.

U kulturi/krvturi, mitomanskoj praksi kojom se s riječi prelazi na tijela, Viktor Ivančić usredsređuje se na tri oblika proizvodnje: na kult, jezik i literatorturu. Kult se očituje u tome što su ubice u nekim kulturologorima imale na umu prvobitnu namenu prostora, pa su zatočenici pre pogubljenja izvođeni na binu, a na njih su pucali i kroz otvor za kino-projektor. O tome, u odrednici Muzička škola u Zenici, piše i Nemanja Stjepanović: Islednici su izgleda vodili računa o predratnoj nameni zgrade, pa su pretili zarobljenicima da će ih voditi na „pevanje”, što je značilo da će usled batina vrištati od bolova. Što se pak jezika tiče, poticanje na zločine, pokazuje Ivančić, proizvodi se arhaizacijom i purizmom (na primer, Franjo Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti), te dvostrukim diskursom (kodiranim govorom kojim se govori jedno, a podrazumeva drugo, prećutano; na primer, kad kaže: „Niko ne sme da vas bije!”, Slobodan Milošević zapravo saopštava: „Moramo početi da bijemo!”). Potom se, počinjeni, zločini poriču eufemizmima (na primer, sintagmom „otpis materijala”, kojom je ravnatelj Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža” opisao uništavanje celog tiraža Enciklopedije Jugoslavije. Najzad, literatortura se groteskno manifestuje u činjenici da je Tanja Belobrajdić, kao pripadnica 72. bojne Vojne policije, zlostavljala zatočenike u Lori, a dve decenije kasnije napisala roman o zlostavljanju hrvatskog vojnika u srpskom logoru, za taj roman dobila nagradu i preobrazila se u pripadnicu hrvatskog kulturnog establišmenta.

Poricanje se izvodi i normalizacijom logora, to jest kretanjem po mestu zločina kao da se zločin tu nije dogodio, nasilnim koliko neizvodljivim pokušajem da se mesto apstrahuje od zločina kojem je dalo prostornu dimenziju (tog zločina ne bi bilo da tog mesta nije bilo), što je učinio Srđan Dragojević, koji je u Omarskoj snimao film Sveti Georgije ubiva aždahu i rekao da to... nema nikakve veze s našim filmom. Učinio je to i Emir Kusturica, podigavši mitomansko-megalomanski kompleks Andrićgrad s pogledom na Stari most u Višegradu, na kojem su Milan Lukić i pripadnici njegove grupe pljačkali i ubijali višegradske Bošnjake, a potom njihova tela bacali u Drinu. O Andrićgradu je Emir Kusturica kazao: Ovo je moj najveći film, a Viktor Ivančić, u izmišljenom pismu Milana Lukića Emiru Kusturici, Kusturičinu megalomaniju razobličava kao strategiju poricanja: to je mramorna duhovna nadgradnja za krvavu materijalnu bazu. Parafrazirajući Hanu Arent, Ivančić normalizaciju logora opisuje i sintagmom banalnost tla. Banalizujući mesto zločina, banalizujemo zločin. Mesto zločina nikad više ne može i ne sme biti samo mesto. Rečima Viktora Ivančića: Silujući žrtvu, siluješ i mjesto na kojem je siluješ.

Ta silovana mesta Hrvoje Polan fotografisao je upravo kao mesta neopozivo izmenjena zločinom, jer ta su mesta na ovim fotografijama obeležena odsustvom ljudi. Građevine čas kao da odudaraju spram dnevnog ili večernjeg, vedrog ili oblačnog neba, asfalta ili šume, čas kao da se s tim okruženjem stapaju, čime se odnos prirode i kulture problematizuje i usložnjava. Dvorac Kerestinec kao da, pod punim mesecom, srasta s rastinjem, a Stari most u Višegradu snimljen je odozdo, iz položaja davljenika. Zamućenost fotografije podudara se s mutnim zelenilom Drine. U tekstu „Sudnji dan”, Đorđo Agamben je ustvrdio: Čak i ako je osoba na fotografiji danas potpuno zaboravljena, čak i ako je njeno ime potpuno izbrisano iz ljudskog sećanja, uprkos tome – štaviše, upravo zbog toga – ta osoba i taj lik zahtevaju svoje ime, zahtevaju da ne budu zaboravljeni. Hrvoje Polan je svojim fotografijama taj zahtev radikalizovao: pokazujući nam odsustvo ubijenih, on od nas zahteva da tim ljudima damo ime i da ih ne zaboravimo.

Meho Bikić, koji će uzalud nastojati uvjeriti zločince da umjesto kulturnoga uzmu u obzir njegov ljudski integritet, naime – da on „nije dirigent nego vodoinstalater”.

Od početnog in medias res gesta do završnog popisa kulturologora, namera ove knjige je kontrafikcijska. Na to upućuje i sam naslov: formula kojom u zajedničkom jeziku počinju bajke oneobičena je da raščini izmeštanje mesta zločina u fikciju ili falsifikat. Tokom rata, domovi kulture preinačeni u logore mahom su prenebregavani kao da se nalaze iza sedam gora; posle rata, lišeni obeležja, vraćeni prethodnoj nameni ili srušeni, dakle falsifikovani, služe falsifikaciji i normalizaciji zločina. Iako se u tekstu ističe da su neki domovi kulture pretvoreni u logore iz banalnog pragmatizma, Iza sedam logora poduhvat je kojim se, s jedne strane, ispisuje spomenik žrtvama, a s druge, u državama i društvima nacionalističkih kultura, u kojima zajednički jezik nije zvanični i u kojima se takozvana visoka kultura ne prepoznaje kao ideološko diskurzivno polje, upozorava na to da je nasilje ideološki najprisutnije i najpotentnije tamo gde ga najmanje primećujemo. Na budnost u kulturi Viktor Ivančić nas opominje i rečima kojima Alen Badiju definiše savremeni fašizam: to je, naime, nagon za smrću artikuliran u identitetskom jeziku.