Jugoslavija: zavičaj kao utopija

„Svaki grad”, napisao je engleski pisac John Berger, „ima rod i dob koji nemaju veze s demografijom. Rim je žena. Pariz je muškarac u dvadesetima, zaljubljen u stariju damu.”

            Heidelberg je dječak iz Bosne, kojega u vinogradima na Emmertsgrundu jedna djevojčica podučava njemački. Koji će tek puno kasnije postati svjestan slučajnosti da je postao baš heidelberški dječak. Koji taj slučaj zove sretnim, a ovaj grad: moj Heidelberg.

U ovom odlomku romana Porijeklo Saše Stanišića stiču se njegovi glavni motivsko-tematski tokovi: detinjstvo, odlazak, gubitak doma, ponovno sticanje pripadnosti, uz, međutim, transsupstancijaciju tog osećanja – svest o slučajnosti, proizvoljnosti pripadanja. Dečak se preobražava u muškarca osvešćujući arbitrarnost ne samo porekla nego i jezika, i dalje – osvešćujući položaj svojih roditelja, a potom i sebe, kao pripadnika proletarijata, odnosno prekarijata. Otuda je, kao interpretativno-referentni okvir, uputno imati na umu znamenito delo Sedmi čovek, knjigu u slikama i rečima Džona Berdžera, Žana Mora i Svena Blomberga o iskustvu stranih radnika u Evropi. Izbegličko i radničko iskustvo, klasa i progonstvo, u romanu Saše Stanišića jezički se, umetnički i politički oblikuju u svesnost otuđenja.

Pisao sam uredu za strance, saopštava nam pri početku pripovedač, i utoliko se Porijeklo može čitati kao, u isti mah, pismo tom uredu i apokrifna zbirka priča koje su iz tog pisma izostavljene da ne bi budile sumnju: Nijemci vole tablice. Napravio sam tablicu. No u tom starozavetno tabelarnom kanonu Jugoslavija je inkriminisana: Napisao sam Uredu za strance: ja jesam iz Juge, ali nikad ništa nisam ukrao u Njemačkoj, izuzmemo li par knjiga na Frankfurtskom sajmu. I u Heidelbergu sam jednom vozio kanu po plivalištu. Izbrisao sam i jedno i drugo jer moguće da kaznena djela ne zastarijevaju. Pripovedački glas, koji čitamo u prevodu sa nemačkog, artikuliše se u dva jezika, maternjem i nemačkom, a pripovedne perspektive – prvo lice koje se proizvoljno kreće po vremenskoj osi od 40 godina (1978–2018) – zadržavaju zajedničku vizuru sintaktičko-stilskim sredstvima. Tko pripovijeda? Piše: tridesetdevetogodišnjak u Višegradu, Zürichu, Splitu. Piše četrdesetogodišnjak na balkonu u Hamburgu. Proljeće je, ljeto, jesen, zima. Datum je. Pripovedač ni u odraslosti programski ne napušta detinju sklonost da osmatra pre nego da objašnjava, da doživljava umesto da interpretira; otuda su njegove rečenice izjavne, eliptične, a ton suspregnut. Eliptično, nekićeno, poanta na kraju. Njemački našpikan materinjim jezikom, stvarno lijepo. Njime se ne nagovara, već izveštava i nagoveštava. Prezent i perfekat javljaju se jednako i u reminiscencijama i u trenutku pripovedanja, čime se sadašnjost uspostavlja kao dimenzija u kojoj se uvek iznova detinje čudimo svetu i osvešćujemo otuđenost od njega.

Višegradskog dečaka je kao pripovedača prva prepoznala njegova baka: Nekoć je baka govorila – tada sam imao deset ili pet ili sedam godina – da ja nikad neću varati ni lagati, nego samo pretjerivati i izmišljati. Uz pridavanje pripovedačke moći, tako, proizvoljnost se predskazuje kao poetičko načelo. No baka Kristina nije samo proglasila pripovedača, već ga je i podstakla na priču sopstvenim, postepenim ali neumitnim, gubitkom sećanja. Ona ga je, uz to, 2009. godine povela u Oskorušu, njegov zavičaj po ocu, i utoliko ga navela na propitivanje porekla: Priča je počela s nestankom sjećanja i sa selom koje će uskoro nestati. U figuri bake utelovljena je jukstapozicija porekla i proizvoljnosti, i upravo je ukidanje suprotstavljenosti među tim pojmovima poetička i politička akcija ovog romana. Unuk koji o prošlosti govori u prezentu i baka koja, usled gubitka pamćenja, na mahove živi u prošlosti kao da se u suprotnim smerovima kreću po sinhronijskoj i dijahronijskoj osi, tvoreći proizvoljan i pomičan, fragmentaran sistem sećanja kao narativnu strukturu. Stoga će pripovedač, ponukan evokacijama, ali i empatijom, sa sinhronijske ravni propadati u prošlost, pa se iz nje vraćati uvek iznova svestan nasumičnosti svog kretanja.

Zmija nam je prešla preko puta. [...] Uzmaknuo sam korak, i bilo je kao da sam zakoračio natrag u vremenu, u vreo dan nalik ovomu, u Višegradu prije mnogo godina. [...] Na groblju u Oskoruši skamenio sam se od slika što su iznikle iz nečuvene riječi. Reč koja raskiva sećanje i ukida nemuštost arhetipskih predstava u nama jeste poskok – izgovorena i mišljena na maternjem jeziku, a evocirana uspomena je: otac mu čita vest u kojoj se pominje dečaku nepoznata reč memorandum, otac i majka plešu, otac ubija poskoka. No otac, važnije, izgovara reč poskok i u dečaku se s tom rečju ukorenjuje strah: Gotovo kao da je otac suučesnik onoga što ta riječ u djetetu, u meni, izaziva. Bojim se te riječi i za životinju i s ocem. Zmija je u jezičko-simboličkoj i motivskoj vezi sa zmajem iz legende o dolasku Stanišića u Oskorušu te sa aždajom koju ubija Sveti Đorđe, zaštitnik tog sela. Međutim, epski poredak, ratnička tradicija, podriva se otkrićem da je sin jedini koji se seća očevog ubistva zmije: otac, naime, odraslom sinu govori da se to nije dogodilo. I ne samo da se nije dogodilo nego se i nije moglo dogoditi jer i on sam od detinjstva nosi strah od poskoka: „Strah je i danas tu”, kaže otac. Umesto patrijarhalnog mitotvorstva iz sukoba oca i sina, otac i sin saosećaju jedan s drugim u zajedničkom strahu. Otkriće da je sećanje nepouzdano i proizvoljno, te da njegova verodostojnost ne počiva na potvrdi s pozicije moći izvana, sižejna je, narativna i politička subverzija. A ona zmija koja im je preprečila put i evocirala uspomenu u nekadašnjem višegradskom dečaku nije se uplela u patrijarhalnu ikonografiju u kojoj ratnik ubija zmaja, već se popela na drvo – iskonska, biblijska predstava, ali u ovom tekstu preinačena u napredak ka spoznaji: Činilo se da ona nije ništa više od umišljaja, da je čisti jezik.

Višegradski dečak ulazi u hajdelberški vrt: Onda si uzeo jednu jabuku iz zdjele na stolu, i vratio si se u Ulicu Ortenauer. U fragmentarno-apokrifnoj obradi biblijskih motiva, ta jabuka postaje simbol i simptom ovladavanja nemačkim jezikom; nju je, možemo reći, dečaku ponudila zmija iz Oskoruše. Arbitrarnost u čitanju kanonskog biblijskog teksta i svesno odstupanje od njega signal je i sretnog slučaja postanka hajdelberškim dečakom. Upravo stoga je i moguće da reč zavičaj za tog dečaka znači ljubaznost dr Heimata, suseda zubara, oca njegove prve amalgamske plombe. Na drugom mestu u romanu zavičaj je mjesto gdje si slobodan od svih moranja; sloboda da sam odlučuješ o tome šta reči za tebe znače, zaključujemo, stanje je u kojem smo najbliže sebi, u kome pripadamo svojim sretnim i nesretnim slučajevima.

Dečakova saveznica u tišini nepoznatog jezika njegova je majka, s kojom je 24. avgusta 1992. došao u Hajdelberg (otac će im se pridružiti kasnije): Tumarali smo bez cilja kroz svijet u kojemu još ništa nije imalo ime: ulice, rijeke, nas dvoje. Oni dele došljačku čežnju da steknu jezik, sklonost da ustuknu pred propisanim poreklom (kao sin pred zmijom, majka ustukne kad neko u rodnom gradu poviče njeno nepodobno ime), osoben doživljaj odlaska i putovanja. Majka se putovanjima raduje jer je netko koga ona voli nekamo stigao. U sinu se to osećanje varira u poetičko opredeljenje: Gotovo nijedan od mojih likova ne ostaje. Malo ih dospije tamo kamo su izvorno krenuli. Rijetko su sretni na jednom mjestu. Bježe pred nečim nekad manje, nekad više egzistencijalnim. Autobiografija se osvešćuje u autopoetiku; i majka i sin, potom i otac, pobegli su pred nečim egzistencijalnim iz Višegrada u Hajdelberg. No taj beg je, u roditeljskom iskustvu stranih radnika u Nemačkoj te u sinovljevom odrastanju s tim, egzistencijalni strah učinio klasnim osećanjem. To osećanje se u ovom romanu manifestuje i tako što se kalendarska slučajnost bira za politički i poetički stav: 24. avgust 1992, dan dolaska majke i sina u Nemačku, jeste dan kada neonacisti bacaju molotovljeve koktele na dom u kojem su u Rostocku smješteni sezonski radnici iz Vijetnama. Izbeglice sa Balkana i same će postati strani radnici, no već se u vremenskoj podudarnosti iskustvo drugosti, progona i izrabljivanja može misliti kao anticipacija klasne solidarnosti.

U knjizi Sedmi čovek Džon Berdžer prepoznaje dve vrste tišine u iskustvu stranih radnika. Prva je tišina nerazumevanja nepoznatog jezika: Tišina je njegova. Šta god da oni kažu, on će klimati glavom u kojoj su nečujni zvuci. Druga vrsta tišine je osobenija, to je pounutrena buka fabrike: Kad buka popusti ili kad on izađe iz radionice, ne nastupi tišina, jer su isti uporni, amputirani ritmovi i dalje prisutni u njegovoj glavi i, pošto ih oseća a ne može ništa da čuje, čini mu se da je ogluveo. Tišina je ovde gluvoća.

Transformativnim dejstvom najamnog rada stranac stiče novo iskustvo tišine i postaje strani radnik. To se dogodilo i roditeljima u Porijeklu. Kao marksistkinja, majka je zapravo stručnjakinja za izrabljivanje, a sada nju izrabljuju. Njoj se u praonici skuhalo srce, otac je na baušteli skršio kičmu. Sin uzima na sebe da ocu pri traženju posla pomogne kao tumač, a onda i sam prolazi kroz iskustvo nesigurnog, potplaćenog rada, budući da mu dozvola boravka istječe s prestankom samostalne djelatnosti književnika i srodnih aktivnosti. Podeljenim doživljajem potlačenosti, među članovima porodice uspostavlja se nova osećajnost, preskriptivnost porekla preobražava se u srodnost po solidarnosti, a iz patrijarhalnog poretka iskoračuje se u proleterski.

Taj se iskorak odigrava na sinhronijskoj osi, prepoznavanjem rasutih tačaka izrabljivanja, a onda i spajanjem tih tačaka u mrežu subverzivnog zajedničkog iskustva. Dijahronija krvnog srodstva tek je od drugostepenog značaja u odnosu na istovremenost i istovrsnost izabranog zajedništva; rodoslovne tablice znače sve manje u apokrifnom palimpsestu pisanom sa margine. No i pre svesnog istupanja iz rodoslovlja, u stranom radniku javlja se nov doživljaj vremena. Džon Berdžer piše: Stranom radniku sadašnjost je tuđa, ona mu je potrošna roba. [...] Mimo sadašnjice rada i njegovog naprezanja, njegov život je sveden na niz nepokretnih slika povezanih s prošlošću i budućnošću, s njegovim vrednostima i nadama. Te slike su međaši njegovog života, ali ostaju statične, ne razvijaju se.

U Porijeklu Saše Stanišića, pripovedački prezent najzačudniji je upravo u imejlu u kojem otac opisuje sinu sopstveno iskustvo stranog radnika: Mail je bio skroz-naskroz neobičan. „Stanujem u bivšoj kasarni, s još dvojicom u sobi”, pisao je otac, u prezentu. Kao da mi je stiglo pismo koje mi je poslao 1993. Ili kao da je on i sad tamo. „U blizini je telefonska govornica, navečer nazovem da čujem kako ste, gdje si ti i što radiš.” Otac piše u prezentu jer je otuđenost od sopstvene sadašnjosti u njemu ne samo aktuelna nego i permanentna. On je i sad tamo, ali da li su slike koje je 1993. video kao svoju budućnost i dalje statične?

Odgovor na to pitanje možemo potražiti u konačnoj, krajnjoj proizvoljnosti kao poetičkog načela Saše Stanišića: 1991. otkrio sam novi žanr: odaberi svoju avanturu. Čitatelj sam odlučuje o nastavku priče. [...] Nekoliko ću puta započeti i pronaći više krajeva, znam sebe. Bez skretanja s teme moje priče uopće ne bi bile moje. Udaljavanja su način moga pisanja. Moja vlastita avantura. I ovaj roman pripada tom žanru otkrivenom 1991. Svako od nas će, čitajući ga, odabrati svoju avanturu i pročitati odabrani kraj. Godine 1991. Jugoslavija je počela da nestaje. Iz stanja bezizlaznosti višegradski dečak poneo je, makar literarnu, mogućnost izbora. Literatura je slabo ljepilo, kaže nam pripovedač, a svijet je pun fragmenata Jugoslavije. Uprkos tome, projekciji nove društvenosti, koja se iz ovog romana može naslutiti, ne manjka celovitosti: bila bi to dinamična mreža solidarnosti među ljudima u najvećoj meri slobodnim da biraju. Time se, u korpusu dela koja tematiziraju raspad Jugoslavije i izbegličko iskustvo, ističe Porijeklo Saše Stanišića: njegova Jugoslavija nije više samo izgubljena domovina, omeđena, statična uspomena, već može biti ime nove, buduće zajednice kakvoj se nadamo, u kojoj smo slobodni od svih moranja. Slike koje je otac 1993. zamišljao kao svoju budućnost pokretne su onoliko koliko je pokretan utopijski horizont. Pokretne su, zatim, onoliko koliko s njim možemo reći: Mi smo Jugoslaveni. To je naše porijeklo. I naša budućnost.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović