I konji ubijaju, zar ne?

Iako živimo u hiperdigitalizovanom svetu, naslov novog romana Bojana Babića nema nikakve direktne veze sa poznatim web pretraživačem, i svim pažljivijim čitaocima školske lektire to je jasna referenca na irskog jetkog satiričara i ogorčenog mizantropa Džonatana Svifta. Jer, prisetimo se, u poslednjem tomu Guliverovih putovanja glavni junak obreo se u čudnovatoj zemlji koju naseljavaju dve vrste (čitaj: klase ili rase) konja – huinhmi i jahui. Prvi su, barem po Guliverovim utiscima, uzvišena bića u svemu rukovođena principom razuma, dok su drugi bestidne, prljave i zle humanoidne zveri dostojne prezira i gađenja. Ako se i može pronaći neka veza između savremenog kapitalističkog giganta i Sviftovih ljudskih, suviše ljudskih životinja, onda je ona u gorkoj poenti da u današnjem svetu Yahoo i ne služi ničemu drugom sem da poveže i umreži jahue svih zemalja u distopičnu virtuelnu zajednicu.

 Ovim naslovnim aluzijama dat je i najvažniji ključ za čitanje Babićevog romana, koji od početka do kraja prati pokušaje glavnog junaka, ujedno i pripovedača – talentovanog novinara izmišljenog beogradskog opozicionog nedeljnika sa spisateljskim pretenzijama – da prevaziđe životnu prekretnicu na kojoj se nalazi. S jedne strane, reč je o individualnom problemu: glavni lik preispituje svoj poziv zato što se muči sa sastavljanjem (novinskih) priča i sve manje mu polazi za rukom da iz mnoštva svakodnevnih “sitnica” načini smislen i koherentan narativ, dok istovremeno iskrsavaju razne porodične i partnerske nesuglasice, posebno sa ženama (partnerkom, majkom, usputnom ljubavnicom). S druge strane, pak, radi se o generacijskom problemu, jer se i on i njegova najbliža okolina – intelektualci i umetnici u kasnim 30-im i ranim 40-im, na pragu “krize srednjih godina” – suočavaju sa novim telesnim i duhovnim iskušenjima starenja: polako ali sigurno napušta ih mladalački entuzijazam i obuzima ciničniji i ravnodušniji stav prema svetu, kao i odustajanje od međusobne bliskosti. Roman, zbog toga, odiše antropološkim pesimizmom i atmosferom umora i tronutosti, ali u tim pasažima često postaje dosadan i predvidljiv. Babićevi junaci upadaju u kolotečinu koja najčešće završava u šundu i pristanku na malograđanštinu, ne uspevajući da pronađu autentično vitalan odgovor na večno vraćanje istog koje ih pohodi.

Osim naslova, roman je prepun drugih kulturnih i književnih aluzija – od Homera i Ovidija, preko Đakometija, do Dalija i Majlsa Dejvisa – koje mahom služe kao etikete društveno-intelektualnog statusa junaka. Ali naročito je zanimljivo što one takođe funkcionišu kao pozadina u odnosu na koju se odigravaju i sa kojom se sameravaju doživljaji i dogodovštine glavnog lika, pri čemu je najuspelije izokretanje Prusta: ovog puta, ukus madlene neće volšebno otvoriti vrata u magični svet detinjstva, kao što ni majka neće uspavati i umiriti sina svojim prisustvom nego lekom koji mu je na prevaru podmetnula u čaj. Pored toga, Babićev roman je poetički izrazito samosvesni tekst, preokupiran razmatranjima o sopstvenoj tekstualnosti. Autoru je, izgleda, naročito stalo do pitoresknih samooznačavanja vlastitog rada, pošto ih svako malo varira: “isprdak imaginacije”, “ono kao duhovito a ozbiljno”, “zabeleške besciljnog mentalnog meandriranja”, “tromo silovanje jezika”, “dokumentarna proza”, “bildungs limunada” itd. Tekst nam se, prema tome, nudi kao besciljno ad hoc pisanije koje nije namenjeno budućem čitanju, a kamoli zamišljeno kao roman, tj. kao književnost, što je i inače slučaj sa Babićevom prozom. Međutim, ovakve samoironične opaske odavno su prestale da budu inovativna literarna igra i pretvorile se u izlizani postmodernistički manir. Istina je da je, primera radi, još Bahtin smatrao da roman kao žanr može sobom da obuhvati maltene sve, ali to i dalje ne znači da sve može da prođe kao dobar roman. Babić, kao i njegov junak, ima poteškoća sa poetizacijom sveta, i ma koliko se trudio da poglavlja romana objedini poput rasutih slika iz svakodnevnog života,  posle čitanja ostaje utisak rasplinutosti i nepovezanosti.

 Ipak, dva centralna lajtmotiva romana, konji i sloboda, o kojima glavni junak neprestano i opsesivno razmišlja – bilo da su to rastrčani konji u Čortanovcima ili refleksije o Hamletovom ludilu, borhesovskoj vavilonskoj biblioteci i detinjem šaranju po kućnim zidovima – funkcionišu kao tačka u kojoj se koncentriše bazična napetost knjige, ona između socijalnog i animalnog, i, uslovno rečeno, radnja romana kreće se od prvog ka potonjem polu. Utoliko njegov centralni deo jeste osamljeni boravak na Krčedinskoj adi kao prilika za lični preobražaj i prevladavanje civilizacijskog cinizma. Međutim, ova guliverovska robinzonijada na ostrvu sa samo jednim bračnim parom i, posle njihovog odlaska, sa konjima ostavljenim da tamo provedu jesen i zimu, donosi traumatično iskustvo potpune ogoljenosti usred nemilosrdno surove prirode. Pri tom, i pored iscrpljujuće borbe za goli opstanak, kulminaciju sunovrata i poraza predstavlja scena u kojoj krdo konja – kojima se junak divio kao plemenitim huinhmima – bez razloga na smrt ranjava onog koji nije deo njihove grupe. Ali upravo zbog tako intenzivne izloženosti vlastitoj ranjivosti, na kraju ovog boravka nastupa trenutak potencijalnog otvaranja za druge, kada junak prvi put uspeva da oseti i izgovori ljubav.

Džorž Orvel je povodom Guliverovih putovanja napisao da je tobože uzvišeno načelo razuma kod huinhma samo prikrivena želja za smrću i odbijanje istinske životnosti – ljubavi, saosećanja, strasti, straha, besa, patnje… Drugim rečima: nije mizantropno smatrati čoveka jahuom, kao što je mislio Svift, već naprotiv, želeti da on bude nalik huinhmima. Babićev junak na kraju, prihvatanjem ranjivosti i ljubavi, prevladava živog mrtvaca u sebi, ali radnja se, nažalost, prekida prerano da bismo videli šta će sa svojim novim životom da uradi. Ipak, glavna nevolja sa Babićevim romanom nije u mizantropiji koju podastire pred čitaoce niti u ovom iznenadnom završetku, nego u nedovoljnoj književnoj ubedljivosti i ne do kraja uspeloj realizaciji, tim neželjenim posledicama samoskrivljene poetičke neambicioznosti.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Vera Vujošević