Isus konceptualista i njegova deca

Objavljena tokom prve pandemijske godine, studija Goli život književnog jugoslovenstva nije doživela recepciju kakvu zaslužuje. Reč je o nesvakidašnjem izdanju, kako po sadržaju, tako i po kvalitetu dizajna i štampe. Ovaj drugi aspekt nedostajuće recepcije nadoknađen je protekle jeseni na beogradskom Sajmu knjiga, gde je monografija Dragana Đorđevića dobila nagradu Udruženja primenjenih umetnosti i dizajna za opremu knjige. Prikaz koji čitate ima stoga ambiciju da, već s izvesne vremenske distance, ukaže na teorijski i književnonaučni značaj ove studije.

Deo svoje nesvakidašnjosti ona doduše može da zahvali aktuelnom stanju književne nauke u Srbiji, koja je u svom centralnom toku i dalje u značajnoj meri zatvorena prema savremenim tokovima u humanistici, pre svega prema interdisciplinarnim i kulturološkim metodama. Stoga ne čudi da studiju poput ove, koja na teorijskoj bazi poststrukturalizma u analitički međuodnos dovodi konceptualnu umetnost i književnost, potpisuje jedan nezavisni istraživač. Granice glavnog toka naše književne teorije i istoriografije Đorđević je prethodno već opkoračio u studiji posvećenoj hip-hop kulturi Mala crna muzika (2016), kao što je predvidljivost domaće esejistike izigrao u konceptualnoj knjizi-eseju Marsel & Prust: bezgrešne ćelijske deobe (2017).

Naslovni pojam golog života autor preuzima od Agambena, ali preokreće perspektivu utoliko što teorijsku metaforu za predsubjekatsku izloženost biopolitičkoj moći transformiše u strategiju investiranja vlastitog tela i života u proces simboličke (ili stvarne) emancipacije u neoavangardnim projektima jugoslovenskog perioda. Prototipska figura tog „radikalnog idealizma“ je Isus Hrist, a drugi mogući primeri koje Đorđević uvodi u razmatranje jesu Kafkin umetnik u gladovanju ili češki student i politički aktivista Jan Palah. Njihova apsolutna posvećenost i požrtvovanost idealu predstavlja paradigmu odnosa koji konceptualisti – simbolički ili stvarno – imaju prema vlastitiom umetničkom radu.

Od konceptualne umetnosti 1960-ih i 1970-ih, kao verovatno jedine u globalnim okvirima sinhrono uporedive umetničke prakse nastale u kontekstu jugoslovenskog socijalizma, gotovo da nema podesnijeg poligona za teorijsko promišljanje tog društva, njegove ideologije i odnosa prema umetnosti. Shodno tome, Đorđević odbacuje nekritički teorijski uvoz istočnoevropskih merila – ili, njegovim rečima, „gulag konteksta“ – u proučavanje jugoslovenskog konceptualizma i neoavangarde. Razlog je jasan: pogrešno je toj umetnosti jednoznačno pripisivati antidržavni karakter, jer ona je u svom emacipacijskom idealizmu zapravo „zahtevala više socijalizma, više demokratičnosti“, odnosno posredno ukazivala na neostvarenost projektovane državne ideologije u društvenoj realnosti.

Inicijalno, autor se nadovezuje na pojam „književnog jugoslovenstva“ uobličen u kontekstu novosadske neoavangarde, što znači da je to primarno zajednički imenitelj različitih kontrakulturnih umetničkih praksi. Međutim, pojam jugoslovenstva ispostavlja se donekle kao Ahilova peta studije, gotovo njena tragička krivica. On je, naime, autorov aktivni saputnik samo u prvoj trećini studije, da bi potom (p)ostao praktično ne više od geopolitičkog i hronološkog atributa: upućivanje na umetnost nastalu u socijalističkoj Jugoslaviji. Tako je, na primer, stanovište Vojislava Despotova o transistorijskom (i transideološkom?) karakteru jugoslovenstva kao „moguće ciklične pojave“ ostao teorijski nerazrađen, premda je teško oteti se utisku da je upravo taj pojam mogao produktivno da se analitički provuče kroz autorske opuse obuhvaćene studijom.

Osim autora i autorki novosadskog kruga – Despotov, Vujica Rešin Tucić, Judita Šalgo, Kopicl – neoavangardnom krilu književnog korpusa obuhvaćenog studijom pripadaju još Bora Ćosić (u prvom redu Mixed Media), književna i građanska figura Branka Vučićevića, autofikcijska proza Slobodana Tišme i književne „autografije“ Žarka Radakovića. Druga linija studije obuhvata književnost postmoderne, gde su u prvom planu rane knjige Basare i Ugričića.

S obzirom na to da je u ovdašnjem glavnom književnonaučnom toku postmoderna ostala zatvorena u okvire uže shvaćene metafikcije i metaistoriografske proze, dragoceni novum studije je ukazivanje na konceptualističko i (neo)avangardno poreklo srpske postmoderne književnosti. Ključno mesto u autorovoj argumentaciji dobija projekat časopisa Vidici iz 1981. godine Rečnik tehnologije. Njega Đorđević vidi kao produkt novotalasnog senzibiliteta, a istovremeno kao rodno mesto književnog neoromantizma, što je prva – i kako će autor zaključiti – jedina autentična i istinski subverzivna faza ovdašnje postmoderne. Prema tom tumačenju, rane knjige Basare i Ugričića imale su kontrakulturni potencijal koji će usled birokratizacije i volje za moć potonjih ključnih nosilaca postmoderne biti pacifikovan i izgubljen.

I metodologija Đorđevićevog rada duguje konceptualizmu: neka budu pomenuti „nevidljivo“ poglavlje o Miroslavu Mandiću ili teorijska poema-esej štampana kao „mixed-medijalni“ dodatak knjizi. Studija je pisana u nadahnutom tonu, živim i kreativnim stilom, što je izdvaja iz bezličnosti pretežnog dela aktuelne teorijske konfekcije. Iako opsesija vlastitim tekstom i teorijskim žargonom ponekad dolazi do granica automanirizma, do tačke nakon koje počinje smisaona entropija izlaganja, autor tu liniju ipak ne prekoračuje.

Polemički duh i zaključci studije ono su što će je u budućnosti činiti nazaobilaznom referencom, uprkos tome što se pojedini vrednosni stavovi autora mogu učiniti reduktivnim i samo uslovno održivim. Primer za to je poglavlje o Mišku Šuvakoviću, koji je za Đorđevića paradigma samosvrhovite i pomodne teorijske produkcije. Problem s tako drastičnim odbacivanjem Šuvakovićevog dela – kao što, uostalom, i sam Đorđević dopušta na jednom mestu – jeste u činjenici da je reč o teoretičaru koji je u našu humanistiku 1990-ih, u vreme kada je u njoj vladao anahroni nacionalni romantizam, uveo relevantne kulturološke pristupe i metodologiju koja umetnost sagledava unutar društvenog konteksta.

Esej o Šuvakoviću, kojem je dodeljeno povlašćeno mesto epiloškog poglavlja, u krajnjem efektu šteti prethodno izgrađenom teorijskom profilu i kapitalu studije. Tamo gde je trebalo vratiti se pojmovima konceptualnog i/ili jugoslovenskog i u zaključnom duktusu ponovo biti teorijski prisutan – autor izliva tekst u partikularno polemičko razračunavanje s Radakovićem i Šuvakovićem. S druge strane, to se može shvatiti i kao konceptualna odluka da se gola teorija investira u pokušaj nadvladavanja onoga što je s više ili manje valjanim razlozima prepoznato kao simulakrum konceptualizma i impotentni avangardizam. Đorđević je uverljiviji kada polemiše, na primer, sa studijama Negrišorca o Despotovu, zatim kada ukazuje na neodmerenu privatizaciju i mitologizaciju Rečnika tehnologije u radovima Aleksandra Petrovića, ili na aktuelne neutemeljene levo-liberalne mitologizacije novog talasa. To je polemički zasek njegove studije koji bi trebalo upamtiti.

Postavivši sebi za cilj da prati linije i oblike uticaja konceptualne umetnosti na književnost, autor je nesumnjivo otvorio nove mogućnosti za tumačenje književne neoavangarde i postmodernizma na jugoslovenskim prostorima. Kada se podvuče crta, retke su kod nas uzbudljive, kreativne i s takvom energijom izvedene teorijske knjige kao što je to studija Dragana Đorđevića.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović