Mi, neki drugi

Nije lako napisati knjigu o usamljenosti. Opasnosti vrebaju sa mnogih strana. Tema je nezahvalna zbog svoje rabljenosti, te iskliznuća u opšta mesta deluju neminovno. Formatirana čitalačka očekivanja na njen spomen biće skeptična spram potencijalnog plačevnog sentimenta od kojeg počesto boluje ili će ga možda i priželjkivati. Zbirka priča Ljiljane Ćuk Neki drugi izneverava obe pretpostavke. Ne dotičući opšta mesta ni jednim svojim narativnim rešenjem, autorka uspeva da se na svedenom prostoru, svedenim žanrovskim i jezičkim postavkama, lucidno uhvati u koštac sa protejskim licima usamljenosti. Savremeni fenomen usamljenosti se u zbirci ogoljava poetičkim sadejstvom intimističkog i političkog diskursa. U tome leži inovativnost autorkinog pristupa temi, ali i interpretativni izazovi koje postavlja pred čitaoce.

Devet mikrosvetova zbirke narativno se konfigurišu na srodnim principima. Jedan lik je narativno povlašćen, psihološki istaknutiji. Međutim, likovi sa kojima stupa u suodnos, iako narativno marginalizovani, važni su semantički i simbolički činioci priče. Jer, na  deprivilegovanoj narativnoj poziciji naći će se uvek drugost koja je preteća po poredak (pseudo)smisla glavnog lika: drugi koji vapi za zajedništvom, drugi koji nastoji da prodre solipsizam svesti ili drugi koji je obezglašena žrtva hipertrofije egocentričnosti. Neretko, tu poziciju zauzimaju i sablasti ekonomskog sistema i društvene moći sveta u kom živimo. Odnos gospodar-rob, magistralna tematsko-idejna linija zbirke, biva na taj način osvetljen sa različitih pozicija, dinamično, ali ne i dijalektično, shodno posthumanističkoj viziji koja se oblikuje na metanarativnoj ravni zbirke.

Naglašena jezičko-stilska koherentnost i jednostavnost kazivanja pregnantno su mobilisani radi isticanja diskrepancije između onoga čemu svedočimo (kako u fikciji, tako i u stvarnosti), dezintegraciji ljudskog, i jezika kao prividnog pribežišta smisla, logike i reda kojim se samozavaravamo. Ova svedenost (ali ne i minimalizam) i narativna prohodnost najefektnije se oneobičava napetošću koja sadrži vanredni kvalitet neugodnog, nesigurnog i pretećeg.

Iskustvo svih likova, iskustvo sebe i drugih, iskustvo je radikalne ne-bliskosti i nepripadanja, radikalne perverzije temeljnih pretpostavki svake (inter)subjektivnosti. Polazeći od fragmentiranih iskustava likova iščašenih u svojim mikrosvetovima, autorka nam nudi fantazmagorični kolaž naše savremenosti. Preciznije, dekolaž, jer u pričama dekomponuje savremene mitove  razjarenog kapitalizma, potrošačkog imperativa, tehnofilije, korporativne fetišizacije, medikalizacije ranjenje svesti i suštinski (sa pozicije revolucionarnosti ljubavi)  postvarenih intimnih odnosa.

Iako polazi od fragmentarnih i intimnih doživljaja, svaka priča sadrži i narativ koji prevazilazi pojedinačna iskustva, markirajući duboke useke sistema u čijem žrvnju je pojedinac. „Life“ je priča o ekonomisanju i upravljanju vremenom, o opsesiji pojedinca koji biva indoktriniran mantrama poslovnih i životnih stilova u trendu. To je priča i o nesposobnosti da se preuzme odgovornost za sopstveni život, koji potom postaje simulacija, što je jedna od tematskih okosnica čitave zbirke. Intimnu priču bračnih parova preseca i priča o biopolitici našeg vremena, o opsednutošću aplikacionim gadžetima koji postaju važniji od autentičnih iskustava (sebe i drugog) i njenim reperkusijama na individualnim planovima. Odustajanje od (novog) života u ime Lajfa se u burlesknom pripovednom finalu ogoljava u svom svom apsurdu, te se egzistencijalna metaforika dosledno realizuje.

Tematski srodna pripovetka „Čovek bez plana“ pomaknuta je u kontekst brutalnosti korporativnog sveta. Narativno stapanje dva lika koja su na dijametralno suprotnim pozicijama filozofije poslovne efikasnosti dovodi u pitanje sve podele na pobednike i gubitnike. Lik „pobunjenog“ radnika je psihološki nijansiraniji. Njegova perspektiva surova je kritika korporativnog izrabljivanja zaposlenih, ali ta kritika je neartikulisani, internalizovan, samoizjedajući i stoga neproduktivan bunt. Nadređeni je prikazan u punoj snazi svoje opsesivno-kompulsivne posvećenosti poslu čija apsurdnost efektno biva potcrtana još apsurdnijim pripovednim finalom koje otvara novu perspektivu njegovog psihološkog profila. Minimalnim jezičko-stilskim sredstvima se raskriljuje čitav spektar traumatizovane svesti, osećanja i seksualnosti korporativnog robota. Natuknice te vrste interpretativno su podsticajni narativni šavovi u prozi Nekih drugih.

Polazeći od činjenice da sistem mobilizuje psihološko-emocionalne disfunkcionalnosti za potrebe akumulacije kapitala i nejednakosti, postavlja se, međutim, pitanje da li ih sistem proizvodi ili su oni već proizvedeni za sistem. Jedan od konstitutivnih predložaka u zbirci jeste i politika seksualnosti obeležena potpunom komodifikacijom libida i frustracija, ogoljenom željom za dominacijom i manipulacijom bez ikakvog korektiva. Tako, na primer, „Sublimacija 1“ pripovedno privileguje svest korporativno uspešne žene, ambiciozne i potpuno posvećene poslu. Njen poslovni uspeh prati odricanje od svega što nije u službi novca i moći. Reč je o vrlo provokativnom ženskom Bildungs narativu jer žensku libidalnu energiju, zadovoljstvo i ambiciju potencira u maskulinističkom kontekstu, ali ne u smislu (prinudnog ili taktičkog) prihvatanja pravila igre već kao autentičan razvojni put. Priča se ne svodi na pojednostavljujuće retoričko pitanje da li žena može da uspe u poslovnom svetu jedino ako ima muda (metafora se vrlo efektno realizuje u tekstu), već do koje je mere (i ima li je uopšte) pojedinac spreman da čini različite oblike nasilje nad drugima radi sopstvenog užitka i prividnog samorazumevanja.

Komodifikacija fantazija i seksualnih fetiša u podtekstu je i pripovetke „U krevetu“ koja radikalno, sa stanovišta muškocentričnog pornografskog režima mejnstrim kulture, invertuje lezbejski odnos. Preciznije, odsustvo odnosa, jer su i u ovoj pripoveci međuljudski odnosi korumpirani utilitarističkim moralom. Etika dužnosti je pregažena u svetu predatorskih relacija dominacije, potčinjavanja i ispijanja. Baš kao što je i telo junakinje slomljeno i sažeženo željom koja se manifestuje u svojoj neutaživoj nepodnošljivosti. „Bunt, feminizam, hrabrost“ se pokazuju u svojoj društvenoj isplativosti, bez politički subverzivnog punjenja. Jedno od pitanja koje iskrsava na marginama pripovedaka jeste i kako (danas) misliti radikalnu praksu i zajedništvo, gde leži mogućnost kritičkih intervencija.

Izazovnim temama feminističke politike teksta autorka posvećuje pažnju i u priči „Time Management“, usredsređujući se na majstorski psihološki iznijansiran, perverzni odnos majke i ćerke, gospodarice i ropkinje. On se na planu čitave zbirke smešta u širu mrežu savremenih pseudohumanih patronata čiji je cilj kolonizacija bunta i anesteziranje svesti. U pričama su to distopijske tehnološke inovacije („Mi, deca sa boravišnom dozvolom), institucionalna psihijatrija (pomenuta priča i „Svedok broj osam“), ali i privatni režimi represije, poput figure majke u priči „Time Management“. U podtekstu psihograma anksioznih, depresivnih i izolovanih pojedinaca ili traumatizovane svesti (uslovljene konstelacijom porodičnih odnosa, nasiljem ili ekonomskom migracijom) leži istina o potpunoj nezaštićenosti ranjivih i slabih, nepripadajućih. Etika dužnosti još jednom pokazuje svu svoju ispražnjenost u savremenom svetu, naročito na njegovim obodima gde obitavaju najranjiviji sa svojim raspuklim životima.

Distribucija pripovednog glasa u zbirci važan je poetički gest. Pripovedni glas dominantno zauzima poziciju svojevrsne prisne distance. Sa sveznajuće pozicije britko se fokalizuju svesti i psihološki privileguju pojedine perspektive koje se smenjuju: katkad je to pozicija žrtve, katkad – perspektiva tlačitelja. Međutim, svi likovi, bez obzira na klasnu dimenziju, moć ili status koji imaju, psihološku poziciju koju zauzimaju u intimnim odnosima, bivaju u krajnjem ishodu žrtve – sebe, drugog, obezličenog mehanizma čija kapilarno ustrojena moć prodire u sve pore društvenosti i privatnosti. Pripovedni glas je tu da skenira i konstatuje, sa provokativnom smirenošću. Jer, lišavajući nas sopstvene manifestne i glasne kritičnosti, onemogućava nam da se sa njom lagodno poistovetimo i uljuljkamo se u fantazam sopstvene ispravnosti i ukorenjenosti.

U dve priče se pak narativna perspektiva menja. Perspektiva prvog lica u priči „Mi, deca sa boravišnom dozvolom“ je upečatljiv narativni gest kojim se urušava autorefleksivnost kroz suočavanje sa sopstvenim otelotvorenim alter egom, razgolićujući našu bolnu i (auto)destruktivnu nesposobnost življenja sa sobom koje drugima samouvereno i bespoštedno izručujemo. U priči „Draga moja Nataša“ pripoveda se u drugom licu – psihopatica se obraća predmetu svoje opsesije. Mesto tog pripovednog ti prazna je linija na koju su čitaoci najdirektnije pozvani da se upišu, iako suptilno bivamo uvučeni u priče od prve reči. Kako pak odgovoriti? Možda za početak prihvatanjem činjenice da to ti, odnosno oni zbirke i stvarnosti koju živimo manje ili više usamljeni nisu neki drugi, već mi sami. Zvuči banalno, ali nikako da se (bar) suočimo sa tim, ako ne već i da prihvatimo.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović