Šume imaju oči
Nedavno je završena još jedna regionalna književna utrka za osvajanje Nagrade “Meša Selimović”, koja se svake godine dodeljuje u Tuzli. U najužem izboru bio je i roman Sjećanje šume Damira Karakaša. Međutim, takve knjige ne dobijaju nagrade, iako je svaki Karakašev naslov bio događaj u književnosti ali ne i na književnoj sceni. Možda bi se situacija mogla uporediti sa slučajem izvanredne knjige eseja Bože Koprivice Luđak je vječno dijete, koja po odluci žirija Nagrade “Mirko Kovač” nije zaslužila to priznanje, iako niko nikada još nije napisao onakve redove o Kovačevoj literaturi kao što je to učinio Koprivica. No ostavimo to nekim visprenijim umovima. Oni koji se u književnost imalo razumeju, dobro znaju da između sjećanja i ludila postoji poveznica koja se može naći u detinjstvu, naposletku u igri, pa i u loptanju. Jedan okretaj mnemoničkog točka može nas izbaciti iz ravnoteže, ili nas može naprosto vratiti u ono vreme kada su sve stvari bile još uvek žive, a svaki naš pokret višestruko posredovan viđenjem odraslih, ali i onog nepomičnog sveta kuće, dvorišta i drveća koji su jednom davno predstavljali granice naših spoznaja. Svet koji je Damir Karakaš izneo na svetlo dana svojim novim romanom, iako se po ko zna koji put vratio u ličko mesto svog odrastanja, ovoga puta posredovan je ambivalentnim prostorom šume, koji ovde funckioniše kao korektiv, motivacija i beskrajni rezervoar memorije u koji pripovedač poseže tražeći davno odložene fotografije iz prošlosti.
Karakašev roman je tako i komponovan, kao niz od trideset i tri crno bele fotografije, koje poput onog mitskog televizora “ambasador”, čiji ekran pripovedačev otac obloži plavom folijom, povremeno zaiskre bojom. U Karakaševom surovom književnom svetu, boja je privilegija i po pravilu je obezbeđena samo za retke intimne trenutke: za dečaka pripovedača i za nepoznati svet naspram njega – šumu koja ga okružuje. Između dečaka i šume postoji prećutni savez isto kao što između sina i oca traje permanenti sukob. Ovaj antagonizam u romanu dosledno je sproveden na svim razinama. Kuća i svet, selo i grad, zdravlje i bolest, živi i mrtvi, ustaše i partizani (koji su u ovom romanu za razliku od prethodnog - Blue Moon, potisnuti u dubinu šume, odnosno pripovedne memorije), kultura i nekultura, klavir i govno. Dečakovo odrstanje uslovljeno je upravo ovakvim binarnim sistemom gde je govno uvek jače od klavira, i u toj negativnoj dijalektici, mlado biće traga za prostorom slobode u kome će smeti da pronađe i izrazi svoje sopstvo.
Nijedno odrastanje nije lako, ali ovo karakaševsko je višestruko otežano mestom, povešću i porodičnom tradicijom koja je jača od bilo kakve modernizacije koja prolazi mimo ličkih brda. U tom svetu jedino deca su otvorena za novo, dok stariji funkcionišu kao nemilosrdni čuvari agrarnog patrijarhalnog poretka čije su zapovesti uglavnom izražene u formi starozavetnih zabrana: ne sme se dangubiti, ne sme se gledati TV mimo dnevnika u pola osam, ne sme se ukrasti pinkalo, ne sme se loptati, ne sme se naposletku biti ni bolestan („Šta Bog stvara ono što ni za živit?!“). A glavni junak romana ima problem sa srcem, što je izraz nedopustive slabosti. Otuda je srce tačka simboličke distinkcije između pripovedača i muških članova porodice, oca kao i babe koja uglavnom govori glasom pokojnog dede, inače bivšeg pripadnika ustaškog pokreta. Stoga višestruko ironično deluju one scene u kojima dečak prilježno čita armijski glasnik Front, maštajući o tome da se jednog dana prijavi u vojnu školu, ne bi li postao jedan od oficira JNA, koji su institucionalno potvrđeni kao najzdraviji članovi društva.
U Sjećanju šume, pripovedačev svet je sveden na rubne zone slobode a one se nalaze na obodu šume, na ulazu u nju, na rastanku sa šumom ili u meditaciji nad utišanim svetom drveća. Tu se u potrazi za medom nabasa na ose, nedaleko odatle se dečaci loptaju pazeći da ne naiđe arhineprijatelj svega modernog – otac. U improvizovani bazen upadnu krave po povratku sa ispaše i ostave balegu. U šumi je predator – medved s kojim se treba obračunati. U dubokoj šumi, jednom u životu, sin leži blizu oca dok ovaj nišani u zelenu životinju, za koju će se kasnije ispostaviti da je bila jazavac. Naposletku, šuma dospeva u kuću, u duše junaka, prati ih do škole, osluškuje njihove strahove i nadanja, vodi ih na drugi svet. Ona dospeva i do Zagreba, u džaku lešnika koje dečak nosi sa tetkom u fabriku čokolade “Kraš”. U antologijskoj sceni sa sitom koje služi za klasifikaciju lešnika, dečak ispunjen zebnjom prati ispadanje sitnih plodova kroz rupe sve dok naposletku ne ostane samo jedan lešnik, koji se na kraju skotrlja među ostali škart. Šumski plodovi nestaju u mašini za trijažu kao što otac buši fudbalske lopte vilama. Na koncu, nabada u bundeve za slučaj da neka nije preživela. Ništa ne može preživeti u tom okruženju što bi dečaku pričinilo radost. Zato on svesno bira šumu i noć, zaklonjena mesta da bi smeo biti ono što jeste. Scena noćnog igranja basketa, pod nebom bez zvezda, možda je najupečatljiviji trenutak ovog romana. Junak je sam kao i uvek, oko njega je potpuni mrak, a on igra na sluh i tačno zna kada pogodi koš. Njegovu igru čuje samo obližnja šuma koja pulsira u svakoj rečenici romana kao bolesno dečakovo srce.
Karakaševa rečenica nije duga, mađarska, već naprotiv, kratka je, isprekidana, kao dah noćnog košarkaša, ona je rockabilly, jugoslovenska. Ona je izraz principa nade koji je već u svom temelju inficiran skepsom, tako da se lopta igra uprkos vilama, basket uprkos totalnom mraku, živi se uprkos blizini smrti. Luđak je vječno dijete, rekao bi Božo Korpivica u svom eseju na čijem početku pravi ATP listu Kovačevih dela. Sledeći ovu nit elegije i (pr)ocene, moglo bi se ustvrditi da je Damir Karakaš jedan sa top five liste pisaca srednje generacije postjugoslovenske literature.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović
