Savremena Rusija između prošlosti i prošlosti
Rađanje antiutopije
Ono što mnoge interesuje i dovodi u zabunu, odnosi se na čudne metamorfoze kroz koje su Rusija i njena društvena svest prošle tokom poslednjih petnaestak godina; a naročito tokom poslednje tri-četiri godine, kada je postalo nemoguće ignorisati ono što se dešava. Međutim, ne može se o tim promenama govoriti ako se ne uzme u obzir njihova šira, globalna pozadina. Ono što se dešava u Rusiji ne čini se manje grotesknim, niti regresiju koja se ogleda u svim aspektima ruskog kulturnog i društvenog života – od medicine i obrazovanja, situacije s ljudskim pravima do štampe, koja je prestala da odgovora ovom nazivu, već postala nešto što ima više veze s resorom propagande – manje silovitom. No i pored toga, ova se pozadina mora imati u vidu.
Razgovor o kraju istorije otpočeo je prilično davno. S jedne strane je shvatanje “kraja istorije”, kako to vidi Kožev, u situacijama kada je idealna država mašina koja zadovoljava građane takvom količinom mogućnosti, da istorija kao kretanje, kao napredak postaje nepotrebna. S druge strane je naše sadašnje stanje kada budućnost, u svakoj njenoj verziji, izaziva strah, napetost i nemir.
Strah i nepoverenje prema budućnosti u kulturi Novog vremena, kome pripadamo, prilično je alarmantan znak. Jedna od osnovnih ideja na kojoj se to Novo vreme gradi, predstavlja ideja sukcesivnog rada na promeni života, postepene proizvodnje “novog” kao “boljeg”, i to počev od usavršavanja pravila po kojima društvo živi, nastavljajući rad na svakom od slojeva koji čine taj život, završno s naučno-tehnološkim progresom. Zapravo, progres je ključna reč poslednja dva veka. Međutim, sada ideja izrade novog izvan njegove instrumentalne verzije, ideja novog kao orijentir, kao ono ka čemu ima smisla težiti, nestaje iz našeg neposrednog horizonta.
Negde s kraja osamdesetih, istorija čovečanstva je prvi put posle dugog vremena prestala da se shvata kao istorija progresa. Do tog momenta budućnost je, uslovno govoreći, bila viđena u optici braće Strugacki, gde prekrasni napredni ljudi, u društvu bliskom savršenstvu, rešavaju tehnološke zadatke i ispravljaju pogreške paralelnih svetova. Ali s raspadom Sovjetskog Saveza, u momentu pada Berlinskog zida, od svih mogućih varijanti budućnosti ostala je samo antiutopija koja se ne sme dozvoliti ni po koju cenu. Bilo bi interesantno pronaći tačku u kojoj se utopijsko mišljenje zamenjuje antiutopijskim – to je otprilike početak devedesetih, vreme kada se istorija ubrzala. Čime je ovo praćeno na nivou masovne kulture?
Postojala je kratka etapa u kojoj se budućnost još uvek sagledavala u ružičastom svetlu – potrošački raj, gde je ideja progresa bila povezana isključivo s promenom praktične strane života, budućnost kao “tehnološki poboljšana sadašnjost”. Izrazit primer odjeka ovih tendencija u masovnoj kulturi bila je filmska trilogija Povratak u budućnost, koja je sadašnjost, prošlost i budućnost videla identično, s tim da su u budućnosti postojali još i korisni izumi poput letećih skejtbordova. Ali skraja prošlog veka masa holivudskih filmova počinje da prikazuje budućnost kao antiutopiju u kojoj je mogućnost preživljavanja data samo malobrojnima. To je budućnost od koje čovek isključivo želi da pobegne.
Šta je to što nas plaši u perspektivi istorije, u perspektivi dospevanja u istoriju? Dvadeseti vek nam je otvoreno pokazao čime će se okončati taj progres. I željeni poredak, polazeći od činjenice da se ne predviđa ništa bolje i da dalje može biti samo još gore, pojmi se kao zaustavljanje, kao zastoj, dok se sadašnja situacija uzima kao prihvatljiva.
Stoga dolazi do zamene – sklapa se prećutni društveni sporazum: da ne bi bilo gore, spremni smo da svoju nesavršenu državu smatramo prihvatljivom. Najočigledniji primer za ovo je prećutni pakt koji je početkom milenijuma sklopilo rusko društvo sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom. Njegovi uslovi, formulisani prilično kasno, bili su prihvaćeni upravo te 2002/3. godine, kada je imalo smisla započeti s protestima. Ipak do masovnih protesta nije došlo. Oni su morali da budu odloženi za čitavu deceniju. Društvo je dalo vladi praktično punu slobodu delanja – u zamenu za slobodu privatnog života. Zapravo, bila je obavljena prostodušna razmena budućnosti za sadašnjost. I ovaj je konsenzus potrajao sve do događaja skraja 2011.
Nevidljivi zahtev društva izgleda kao zaustavljanje vremena, i to ne zato što je ono divno, već zato što očekujemo nešto još gore. U ovoj opštoj zoni strahova i predosećanja, Rusija uprkos svemu ima nešto specifično: u uslovima opšteg straha od budućnosti, rekla bih da je to još i egzistencija u devastiranoj sadašnjosti.
Vizija Aleksandra Bloka
Tokom poslednje godine, poput mnogih, pokušavala sam da se oslonim na klimave mostove istorijskih analogija i u velikoj meri sam čitala dnevnike i strastvena pisma Aleksandra Bloka, koji se iznenada pokazao kao aktuelan za razumevanje onoga što se danas događa u Rusiji. Evo citata iz pisma koje je pesnik napisao u novembru 1909. Godine, čija mi slika deluje krajnje prepoznatljivo:
Sada je definitivno i nesumnjivo u Rusiji zavladao “trajni red”, sadržan u tome što su ruke i noge žitelja Rusije čvrsto svezane – kod svakog ponaosob i kod svih zajedno. Svako aktivno kretanje (u bilo kojoj sferi) vodi samo ka tome da se nanese bol susedu, svezanom isto onako kao što sam i ja. Takvi su uslovi društvenog, državnog i ličnog života ... Sve je podjednako smrdljivo, prljavo i zagušljivo, kako je u Rusiji oduvek i bilo: istorija, umetnost, događanja i sve ostalo, što i stvara jedinstvenu osnovu za svaki život, ovde gotovo da i nisu postojali. Stoga nije za čuđenje što ne postoji ni život…
Ovaj mračni citat bi se, da nije njegove ondašnje pozadine, mogao primeniti i na sadašnju realnost. A tu pozadinu je početkom prošlog veka predstavljalo usijano napeto očekivanje promena, prizivanje bilo kakve katastrofe koja bi ubrzala nastupanje tih promena, svojevrsna usrdna molba upućena budućnosti. Ovo nije čisto blokovski siže – u to vreme Rusija je bukvalno živela od te nade: po svaku cenu promeniti sadašnjost, postojeći poredak stvari. Zato što je sadašnjost toliko loša, da će svaki preokret biti bolji od onoga što je sada dato.
Kako pokazuje naše zajedničko iskustvo sovjetske prošlosti, realnost je moguće promeniti. I ova se promena pokazuje kao strašna. U jednom tekstu koji sam nedavno pročitala, psihoanalitičar s dvadesetogodišnjim stažom, s širokim izborom analiziranih osoba, na osnovu svog iskustva slušanja snova opaža izvesnu količinu zakonomernosti. Jedan od snova, čini mi se, prilično tipičan, objašnjava mnogo toga u našoj sadašnjoj osećajnosti. Naime, devojka sanja da je donet novi zakon po kome će svi koji izgube pasoš biti streljani. Ona u snu gubi pasoš, čitava porodica je u šoku, ali joj mama kaže: “Ne brini, najverovatnije neće streljati – samo će poslati u zatočeništvo”. I zaista, po nju dolaze; mama joj, plačući, pakuje kofer; ona putuje u stočnom vagonu koji ide u Sibir, s one strane prozora promiče bela tišina – i misli: “Bože moj, ta uvek sam znala da će ovako i biti, da je čitav moj život samo privid, opsena, da nije za sva vremena. Uvek sam znala da sam rođena upravo za ovo.”
Ovo je samo jedan od stotinu sličnih snova. Dva su glavna parametra ovog sna. Najpre duboko nepoverenje prema samom tkivu realnosti, prema onome od čega se ona sastoji; realnost se doživljava kao privid i minimalan napor može da je pomeri, otkrivajući njen čudovišni realni mehanizam. I drugi – duboko nepoverenje prema majčinskoj figuri, ma kako je shvatali – bukvalno prema majci, ili prema majci otadžbini. Reklo bi se da i porodica, i rođaci, ponizno a neretko i sa izvesnim entuzijazmom, predaju jedinku ovom čudovišnom mehanizmu na varenje, što je jedan od zakona na kojima se temelji naša realnost.
Ključ za ove priče ne nalazi se u sadašnjosti, već u prošlosti; svi strahovi, sva predosećanja koja usmeravamo ka budućnosti, na ovaj ili onaj način okrenuti su zapravo ka prošlosti. To je jedini kôd pomoću kojeg možemo razumeti budućnost. Ali mi pritom ne posedujemo znanje o prošlosti. Umesto njega imamo kolekciju slika o toj prošlosti, slika koje je ilustruju.
Istorija kao teritorija revizije
Za dvadeset pet godina, koliko je protekle od raspada SSSR-a, kod nas se, rekla bih, definitivno učvrstila ideja istorije kao zone koja podleže stalnom preispitivanju. Ovde imamo nekakav zbir istorijskih objašnjenja – recimo, sovjetska istoriografija bila je shvatana kao monolog nauke, koji se konstruisao i predskazivao od strane države bukvalno tokom govora u interesima trenutka. Sovjetska istoriografija je usled tih manipulacija prilično brzo došla do zaključka o tome da je neko ko vlada istorijom, uvek pobednik. Kao posledica ovog procesa došlo je do dubokog nepoverenja u oficijelnu istoriju, sociologiju i statistiku. Paralelno s oficijelnom istorijom potekla je, gotovo nevidljiva, reka male istorije, usmene, podzemno pulsiranje porodičnih narativa, zaraćenih s oficijelnom istorijom. Početkom devedesetih su ovi narativi izbili na površinu i u tom su trenutku te dve istorije mogle da se spoje i daju nešto novo.
Međutim, dogodilo se sledeće: niti su one istisnule jedna drugu, niti su se spojile u nešto novo, već su kao i pre ostale na pozicijama paralelnog teksta. Tako je prošlost postala zona slobodne interpretacije, zona koja se može shvatati na svaki mogući način. Ovo je postalo naročito očigledno u Putinovo vreme, zahvaljujući namernom demontiranju ekspertize kao institucije. Ovo se dogodilo na mnogim nivoima, ali kao izrazit primer može da posluži način na koji se formiraju grupe spikera na federalnim kanalima. Sada kao ekspert za bilo koje pitanje može da se pojavi bilo koji ulični konspirolog, prosto zato što njegovo viđenje procesa odgovara zahtevu političkog trenutka. On istog časa postaje ekspert, ostaje na toj poziciji tokom dve nedelje, kada je ponovo moguće ražalovati u uličnog konspirologa.
Ovi paralelni, stepeništem nespojeni spratovi shvatanja istorije, faktički su dobili legitimitet, oni postoje za različite ciljne grupe. Ovaj proces rezultira time što se istorija pretvara u nešto nalik na minsko polje, na zonu stalne, veoma traumatične revizije. To znači da danas praktično nijedan od ključnih momenata naše istorije ne predstavlja tačku društvenog konsenzusa. Njega nema ni povodom Petra I, ni povodom Revolucije iz 1917. godine, ni povodom Staljina i Hruščova, čak se ni povodom Rjurika danas takođe nećeš složiti sa svima. Svaki put se bilo koji od važnih momenata naše istorije pojavljuje kao predmet žestokog sporenja.
U terminima psihoanalize, moglo bi seo našim odnosima s istorijom govoriti kao o procesu neobavljene separacije. I čini se da bi proces te separacije bilo lako inicirati jednostavnim priznavanjem onoga što nam se dogodilo. A bez tog priznanja istorijska realnost ne postoji u potpunosti, ona postaje zamenljiva – i, što je mnogo ozbiljnije, teritorija istorije u Rusiji prestaje da bude predmet egzaktne nauke i postaje predmet čiste fikcije. Suštinski, teritorija istorije u sadašnjoj Rusiji jeste teritorija literature. Posledice toga postale su jasne tek tokom poslednjih godina, posle prvog bojažljivog impulsa u pravcu budućnosti, koji su dali mitinzi na Bolotnom trgu.
Po zakonima fizike, putinovska država je na ovaj impuls odgovorila simetrično, uzvratnim impulsom u pravcu prošlosti: odmah je bila izgrađena višestepena konstrukcija koja ima za cilj očuvanje statusa quo. Putinovska država nije za sada pronašla željenu ravnotežu – ona samo pokušava da se zamrzne, ali je sve još uvek nehomogeno, raščupano, ima složenu strukturu. Svojstva ove konstrukcije moguće je opisati putem njenog paradnog, fasadnog dela – kroz jezik oficijelnog novinarstva.
Jezik Putinovih medija
Njihova glavna karakteristika pre svega je hibridnost. Jezik ruskih medija nalik je pokrivaču sačinjenom od krpica, ideološkom pačvorku koji pruža mogućnost brzog reagovanja. Odnosno, danas koristimo stilistiku sovjetskog novinarstva iz sedamdesetih, kombinujući je s pojedinim frazeologizmima, rečima i konstrukcijama iz nemačke medijske propagande tridesetih godina. A već sutradan, oficijelni mediji koriste jezik šezdesetih s umecima kalupa iz dvadesetih. Reč je o upotrebi čitavih stilskih konstrukcija. U skladu sa zahtevima trenutka, mediji su podložni beskonačnoj promenljivosti.
Druga stvar je aproprijacija tuđeg govora, koja se primenjuje bez sećanja na kontekst i prvobitno značenje. Svi znamo masu primera za ovo – “neprijatelji naroda”, “banderovci”, Putin koji sa suzama u očima citira Ljermontova. Pritom je savršeno jasno da se on ne seća organizacije teksta, ne seća se o čemu se u njemu govori. Zapravo, citat se koristi kao samostalno postojeći tekst, bez sećanja na njegov realan kontekst. Istoj vrsti pripadaju i pokušaji da se Brodski i Mandeljštam prikažu u svojstvu carskih pesnika – pokušaji nesumnjivo osuđeni na propast. Ali dugoročni uspeh nikoga i ne zanima, važno je trenutno reagovanje. To su sheme koje se brzo koriste i odbacuju.
Treće – funkcionalizam: odsustvo razgovetno iznete ideologije s bilo čije strane takođe pruža mogućnost fleksibilnog prilagođavanja okolnostima. Tako Uljana Skojbeda, novinarka Komsomolske pravde, može da se u intervalu od dva meseca nostalgično priseća Staljina, a da nešto kasnije s negodovanjem piše o tome kako liberali priželjkuju novu 1937. godinu. To, da su Staljin i 1937. godina spojeni jednom vitičastom zagradom, ne opaža se ni najmanje, zato što je u ovom slučaju istorijska realnost samo ilustracija ove ili one njene kolumne.
Četvrto – modelarstvo, oslanjanje na lažnu tradiciju, koja se prilikom bilo kakve provere pokazuje kao fikcija, isto tako smišljena za potrebe trenutka. Uslovno rečeno, sve su to “spone”, ronjenja u traganju za amforama, putovanja u Hersones i drugi slični sižei. Na isti način su organizovani novinski tekstovi, koji imitiraju pogromaške članke iz tridesetih godina, ali bez realne ubojite snage. U tim je godinama uvodni tekst u Literaturnoj gazeti s velikom dozom verovatnoće označavao hapšenje – danas takav članak ne znači ništa. To je naprosto stilski registar koji se primenjuje po sopstvenom nahođenju.
Naposletku, tu je i neočekivano svojstvo procene, strašno važno u ovoj temi. Radi se o lažima. Kada ne posedujemo precizno znanje, kada nemamo eksperte sposobne da ocene neko dešavanje, to pruža mogućnost za negiranje same realnosti. A to znači da istina i laž, dobro i zlo, crno i belo kao da i ne postoje. Oni se beskrajno mešaju i međusobno prelivaju u ciljevima koji su, u suštini, umetnički. Mnogo puta smo već opazili da se jedna od glavnih konstanti proputinovske retorike i oficijelnih medija opisuje poslovičnom izrekom “svaka ptica svome jatu leti”. Smisao nije sadržan u opravdavanju sopstvenih postupaka, već u skretanju pažnje na to da tako postupaju svi. “Nismo ni bolji, ali ni gori od drugih.” Na taj način se otklanja samo pitanje morala kao takvog, pitanje punomoćja delovanja ruske vlasti. Kada se realnost shvata kao fikcija, pojavljuje se mogućnost da se etička ocena i postojanje istine stave u zagradu, a da se čitava briga usmeri na brzi afekt, na trenutnu ubedljivost onoga što se izgovara danas. Sutrašnja istina s lakoćom zamenjuje današnju, a preksutrašnja – sutrašnju. Danas govorimo o tome da na Krimu nema ruskih vojnika, a tri meseca docnije već detaljno opisujemo kako se upravo konstruisala operacija i ko je zapravo bio u nju uključen. I ova dva iskaza u svojoj apsolutnoj nevinosti postoje u istom informativnom prostoru, ne isključujući jedan drugi i ne menjajući bilo šta.
Suštinska stvar je u tome što je jezik svih tih istina i neistina – jučerašnji. Čini me se da je to glavni problem koji trenutno stoji pred ruskim društvom, na svim njegovim nivoima i nepovezanim spratovima. On stoji i pred putinovskom državom, pred opozicijom i, s posebnim intenzitetom, pred intelektualnom zajednicom. Ukoliko vlast s orijentacijom na konzervaciju, ostaje u okvirima logike koju je sama sebi odredila, a opozicija reaguje na signal koji je odredila vlast, onda je zadatak intelektualaca da oni budu ti koji će pokušati da izađu izvan okvira ponuđenih okolnosti.
Sam jezik opisivanja, modeli kojima se obraćamo kada razgovaramo o savremenosti, sama potreba da sebe i ono što nam se događa neprekidno poredimo s primerima starim sto godina, govori o tome da je savremenost za nas u nekom smislu drugostepena, da postoji kao još samo jedan presedan u nizu drugih presedana, i da ovaj niz može biti produžen u beskonačno. To znači da savremenost ne poseduje sopstvo, niti unikatnost, što delimično znači da će ona nastupiti u onom trenutku kada se bude pojavio jezik za nju.
Jasno je da nam je u situaciji stalnog smisaonog i usmenog talasanja neophodna navigacija, način na koji ćemo se orijentisati na terenu. Ali stalan pokušaj sprovođenja istorijskih paralela jeste lažna kartografija, zato što se reljef izmenio, kao što su se izmenili i ljudi koji naseljavaju taj reljef. Ove paralele više zamagljuju sliku, potapaju nas u more konotacija zbog čega realnost postaje još manje prepoznatljiva nego ranije. Mi smo se našli “istureni” u savremenost, a da pritom nismo u stanju da je opišemo bez pribegavanja citatima i netačnim analogijama. To je glavni problem koji vapije za rešenjem. Ja to rešenje nemam. Čini mi se samo da je važno da se to konstatuje i da se naš zajednički misaoni aparat usmeri ka traganju za novim jezikom.
Takođe, postoji još jedan važan momenat. U jednom trenutku Rusija je za Ukrajinu postala tačka odskoka u nekom smislu, pravac kretanja – ono od čega želiš da odeš. I to je veliko bogatstvo – pronaći sopstvene konture, sopstveni identitet, uz pomoć moćnog akceleratora, uz pomoć želje da se “ne bude takav”. Neka bude kako bilo – loše, sirotinjski – samo ne onako kao kod vas. Rusija – i to je njen veliki problem – nema ovu mogućnost da odskoči od nečega. Ona može da beži samo od sebe, ona nema sliku nekog drugog od koga bi želela da ode. Čini mi se da bi taj drugi mogla da postane naša nesmirena, neizmirena, nesavladana prošlost koja nas stalno vraća k sebi. Da bi savremenost progovorila na svom jeziku, ovoj se prošlosti mora reći zbogom.
Prevod sa ruskog RK LINKS
Ovo je transkript predavanja koje je Marija Stepanova, glavna urednica portala Colta.ru, održala u okviru Bijenala savremene umetnosti “Kijevska škola”. Tekst prenosimo uz odobrenje autorke.
