Zašto se (ne) sećamo devedesetih
Ciklus O zaboravu i zaboravljenima
Kada govorimo o suočavanju sa istinom, te o zaboravu ili sećanju u vezi sa masovnim zločinima koje je izvršila srpska strana u postjugoslovenskim ratovima, često nailazimo na analogije koje se vuku između ponašanja pojedinca i kolektiva, to jest političke zajednice. Na prvi pogled, te analogije deluju opravdano, jer nam je jasno šta bi to moglo da znači sećanje ili zaborav kada govorimo o pojedincu, pa se uzima zdravo za gotovo da bi to isto značenje moglo da važi i kada je reč o kolektivu. Ovde trvdim da ta analogija ne može da se odbrani, a da nas sećanje i zaborav odvlače na krivi trag kada govorimo o političkim zajednicama. Umesto sećanja i zaborava, treba koristiti kategorije političke borbe i raznih, sukobljenih partikularnih interesa.
1.
Na to šta podrazumevamo pod zaboravom i sećanjem najviše utiče upotreba te dve reči u svakodnevnom govoru. Kada govorimo o zaboravu i sećanju, najčešće mislimo na pojedinca koji se nečega seća ili je nešto zaboravio. Recimo, kažemo da smo zaboravili neki datum, ili da se jasno sećamo događaja koji je ostavio jak utisak na nas. Možemo zaboraviti lik neke osobe ili situaciju u kojoj smo je upoznali. Jednako tako imamo običaj da kažemo da ćemo neku ličnost ili događaj pamtiti zauvek.
Naravno, zdravorazumski smo spremni da tvrdimo kako se sećamo, ili se trudimo da zapamtimo, važne stvari, a zaboravljamo nebitno. Razlika između sećanja i pamćenja tu podrazumeva da je pamćenje voljno, a sećanje nešto što ne zavisi od naše volje. Nešto hoćemo i trudimo se da zapamtimo, dok se nečega sećamo jer to naprosto ne možemo da zaboravimo. Odluka o tome šta zavređuje da se pamti utiče i na to šta ćemo zaboraviti, pa tako i zaborav može biti stvar volje, to jest svesne odluke.
Međutim, ima događaja koji su izuzetno važni, a koje ipak pokušavamo da zaboravimo naprosto zato što su isuviše neprijatni da bismo ih se sećali. Sećanje na te događaje se potiskuje, ponekad uspešno, a ponekad tako da to vodi ka poremećaju našeg ponašanja. Takvi poremećaji razumeju se kao povrede ili traume u našoj svesti. Događaj je suviše važan, u stvari formativan za našu ličnost, ali istovremeno i jednako neprijatan jer narušava sliku koju bismo voleli da imamo o sebi, pa sećanje na njega ostaje delatno, ali ne više u formi pamćenja, nego kao niz simptoma koji ukazuju da postoji nešto što izbegavamo da prizovemo u našu svest.
Simptomi nastali kao posledica potiskivanja narušavaju naše „normalno“ ponašanje i mogu se otkloniti tek kada se do kraja vrati u svest sećanje na potisnuti događaj. Tek kada dospemo do tačke u kojoj smo u stanju da do kraja ispričamo šta se dogodilo, ti simptomi nestaju, a naše „ja“ ponovo postaje celovito – trauma je dakle otklonjena, to jest povreda je zalečena.
Vidimo dakle da sećanje i zaborav delimično zavise od naše volje, a delimično se tiču procesa koje ne možemo do kraja kontrolisati. I u jednom i u drugom slučaju, sećanje i zaborav tiču se našega „ja“ – „ja“ pamti, seća se ili zaboravlja, a od obrazaca prema kojima se to odvija (merila na osnovu kojih sudimo o tome da li ćemo nešto pamtiti ili zaboraviti, na primer), kao i samog sadržaja sećanja (i zaborava) sastoji se identitet tog „ja“.
2.
Ova krajnje pojednostavljena priča o sećanju, zaboravu i identitetu ovde naravno ne pretenduje na sveobuhvatno određenje ta tri pojma. Ona u stvari samo skreće pažnju na ona značenja sećanja, zaborava i identiteta koja se po analogiji između pojedinca i kolektiva prenose i na kolektivno sećanje, zaborav i identitet. Kolektivni identitet tako se sastoji od onoga čega se kolektiv seća. Kolektiv se seća važnih, formativnih događaja u svom postojanju, a zaboravlja ono što je nebitno. O tome šta je bitno a šta nebitno kolektiv sudi prema vrednostima i obrascima kojima je privržen.
Postoje naravno i događaji koji su tako neprijatni i na bitan način kvare sliku koju kolektiv želi da ima o sebi, pa se oni potiskuju i zaboravljaju, pa smo, opet po analogiji, skloni da to nazovemo kolektivnim traumama. Jedna takva kolektivna trauma, na primer, jesu ratni zločini koje je srpska strana počinila u ratovima iz devedesetih godina 20. veka. Pošto je nepodnošljiva slika kolektiva koji stoji iza masovnih zločina – glasi argument – „Srbi“ nisu spremni da je prihvate i zato je poriču, potiskuju ili ublažavaju, braneći se tako od identitetske traume.
Treba odmah reći, ovo je sasvim pogrešan pristup razumevanju sećanja i zaborava kada govorimo o kolektivima, a pogotovo kada je reč o političkim zajednicama. Analogija između pojedinca i političke zajednice ne može se povući, pogotovo kada se radi o sećanju i zaboravu. Ne postoji kolektivna svest, koja priziva događaje kojih želi da se seća, ili zaboravlja nebitne ili neprijatne događaje. Umesto kolektivne svesti, politička zajednica raspolaže institucijama sećanja (kolektivna svest mogla bi biti tek slaba metafora za te ustanove). Te institucije su muzeji, spomenici, nazivi ulica, državni praznici, škole, pravni akti, mediji.
Ne može se uspostaviti analogija između rada tih institucija i rada individualne svesti. Ne može se reći da su te ustanove nešto zaboravile ili zapamtile mimo svoje volje. Tu imamo posla sa svesnim i racionalnim procesom biranja šta treba da se pamti, a šta je dobro zaboraviti.
3.
Vratimo se sad na odnos prema zločinima srpske strane iz devedesetih. Pokušaj da se oni poreknu ili relativizuju nije posledica nikakve traume. U tom smislu, sećanje na te događaje nije potisnuto iz kolektivne svesti, izuzev ako kolektivnu svest ne poistovetimo sa institucijama sećanja. Ali, nije jasno šta bi onda trebalo da odgovara kolektivnom nesvesnom. Znanje o tim zločinima jeste prisutno u javnosti. Štaviše, najveći broj građana Srbije zna da su se ti zločini dogodili i da ih je izvršila srpska strana. To znanje je dostupno u javnom prostoru.
Ali, na nivou reprezentativnih tela u društvu doneta je odluka da ti događaji ne zaslužuju da postanu deo sadržaja koji oblikuju institucije sećanja. To je svesna odluka. Ta odluka proistekla je iz odluke da se odbaci odgovornost za te događaje: smatra se da ti zločini Srbiju ne obavezuju ni na šta. Takva odluka je sasvim racionalna. Do danas se u državnim i reprezentativnim političkim telima u Srbiji nalaze osobe koje su neposredno ili posredno odgovorne za te zločine. U njihovom ličnom interesu je da se masovni zločini izbace iz institucija kolektivnog sećanja.
Svoje lične interese oni legitimišu pozivanjem na kolektivni identitet. Ako se prihvati istina o zločinima, „Srbi“ će biti stigmatizovani kao „genocidni narod“ – glasi njihov argument. Na taj način, pošto su počinili zločin navodno braneći kolektiv od neprijatelja, oni danas sebe ponovo predstavljaju kao zaštitnike kolektiva, ovaj put – poželjne slike kolektivnog identiteta. Već više decenija, institucije sećanja u Srbiji rade u prilog jedne takve slike. Dakle, nije reč ni o kakvim nesvesnim procesima, reč je o jasno izraženoj volji iza koje stoje konkretni, partikularni interesi.
4.
Kolektivni identitet obično se zasniva na jednoj izabranoj tradiciji. Kolektivni identitet jedne političke zajednice institucionalizuje se kroz sadržaje koje oblikuju ustanove sećanja. Ali, nijedan institucionalizovani kolektivni identitet ne može izbrisati sve druge tradicije niti sećanja na događaje koje taj identitet nije obuhvatio. To praktično znači da negiranje zločina iz devedesetih ne može izbrisati te zločine iz „srpskog“ nasleđa.
Ono što nam se danas predstavlja kao „zaborav“ devedesetih naprosto je deo jedne politike koja na raspolaganju ima poluge za oblikovanje sadržaja ustanova sećenja. Zato ti zločini nisu obeleženi i nema ih u sadržajima školskih programa, na primer.
Ali to ne znači da su ti zločini zaboravljeni. Savremene političke zajednice isuviše su komplikovne da bi ih se moglo lako oblikovati prema jednom kalupu. S jedne strane, unutar tih zajednica postoje različite grupe čiji se interesi ne poklapaju, kao što postoje i pojedinci privrženi istini i univerzalnim vrednostima (kakva je ljudski život, na primer). S druge strane, izvan političke zajednice postoje s njom povezane druge političke zajednice, sa svojim institucijama sećanja.
Srbija se graniči sa državama čije institucije sećanja sadrže istinu o srpskim zločinima. Reč je dakle o svesnom izboru da li ćemo „sećanje“ koristiti kao povod za nove sukobe ili ćemo se truditi da svoja „sećanja“ uskladimo sa „sećanjima“ svojih suseda.
Za sada, zvanična Srbija bira sukob umesto inkluzivnog sećanja. Takav sukob najčešće se vidi kao kulturni rat. Institucije sećanja jesu u stvari institucije kulture. One proizvode sadržaje i obrasce koji se smatraju poželjnima i obavezujućima za građane Srbije. Ali, to nisu inkluzivni obrasci jer svesno izostavljaju bitne elemente nedavne prošlosti, kao i grupe građana koje te događaje smatraju izuzetno važnim (bilo da je reč o grupama kojima pripadaju žrtve, bilo da je reč o grupama privrženim univerzalnim vrednostima). U načelu, svrha takvih obrazaca je da društvo drže na okupu. Obrasci koje svesno biraju reprezentativna tela u Srbiji umesto saglasnosti proizvode neslaganje i sukob. Tako se kulturni rat preliva u političku borbu oko istine. Ta politička borba se koristi zaboravom i sećanjem samo kao metaforama iza kojih stoje konkretni partikularni interesi koji se hoće predstaviti kao zajednički za čitavu političku zajednicu.
Stoga bi trebalo da prestanemo da govorimo o zaboravu i sećanju, da bismo pažnju skrenuli na konkretne politike i interese, pa onda i na političke borbe čiji se ishodi odražavaju i u radu institucija sećanja.
Sažetak predavanja održanog 24. novembra 2015. godine u Kući ljudskih prava i demokratije.
