JEDAN ČOVEK NA PROZORU O. Š. VLADISLAV RIBNIKAR
Za VII-2
Užasnut pitanjima s bezbrojno različitih odgovora, Dedinac, Milan (rođen 27. septembra 1902) beži, sklanja se pod krov svoje stare škole, koja se nekada zvala drugačije, dok je Beograd bio velik a Vračar kao bipolarni svet podeljen na Istok i Zapad. Istočnovračarska škola bila je tu gde se danas nalazi Ogledna osnovna škola Vladislav Ribnikar. U Ulici kralja Milutina br. 10. Na istom ovom mestu bila je njegova učionica, gde je danas kabinet za istoriju, u kom on sada, ogorčen, lud, s nakazama o vratu, bunca u groznici i, sumnjičav, vrata za sobom zatvara.
Onda staje na prozor: razapeta je koža koja se suši.
Istrošio je telo do poslednje ćelijice. Po kiši koja ga kvasi, kvasi, kvasi, kvasi ga, pa omekšava; u zavisti, u zloći ovog grada, Dedinac predoseća oluju, ali ne običnu na koju su Beograđani navikli, nakon koje oplaknuti ponovo izlaze na ulice i vesele se Suncu kao nakon velikog pomračenja 1999. Naprotiv, on predoseća da dolazi oluja koja će za sobom ostaviti samo kamen i kost. I livenog kostura u kabinetu za biologiju koji je jedini preživeo sve školske epohe.
Noge iznemogle, noge skraćene od laži u koje je utonuo ovaj grad...
Noge, velike noge koje su ga nosile kroz život!
Dao je noge drugovima u igranju fudbala.
zagubio je noge u trčanju za jednom Sofijom iz VII-2,
I zato ih više nema.
Dao ih je u davanju, otkačile su mu se u skakanju,
O, krv je iz njih u igranju školica istekla,
Oseća ih još samo u strahu
Pred strašnom olujom koja dolazi
da ih sve odnese!
Noge Majakovskog koje su ga, umesto ka Lili Brik,
odnele na drugi svet.
ČETVRT ČASA KASNIJE
Dedinac, Milan (redni broj 5 u dnevniku) stoji razapet kao pauk na prozoru, a meke kosti i koža skupljaju mu se lagano, pa se onda rastežu i stežu, i opet se stežu i rastežu, i na svetlosti se suše.
On zna taj vetar koji ne dolazi iz Panonije već iz tame i blata prošlih ratova koje nismo vodili, s jednog gnjilog i ostavljenog zgarišta u Bosni, odakle je krenuo ka njemu, i on dobro zna da mu ništa neće stati na put.
Ah, vetar!
Pluća Dedinčeva, unesrećena, znaju svaki vetar rata kako duše. Naročito onaj koji duva godinama po završetku ratova. Raspiruju ga gnevni ljudi u kafanama. Duvaju u njegove mehove političari za govornicama. Podstiču ga ugledni doktori sa sinovima u streljanama. Prizivaju ga majke genetičarke na radnim mestima.
Ta strahovito bolna, ta vapijuća pluća i rascepana, ta upala pluća upaljena, i zapaljenje pluća, i zapaljena, znaju ona sve razdrešene vetrove rata na dnu, u tami, kad se zakrste bez ikoga svoga, na ušću Save u Dunav, pod Gradom − o č a j n o s a m i.
Dedinac upozorava da poratni vetar dolazi!
Zna taj vetar svakome iz odeljenja nadimak i ime.
Zna gde se ko i kada rodio, kao da je na Googleu istražio, gde ko stanuje,
kojim ulicama dolazi u školu,
koja se nekada zvala Istočnovračarska, zatim Car Uroš, pa Vladislav Ribnikar
zato vetar dahće, i bunca, i kevće, i diše
kroz beogradske kvartove i naselja, dok se približava školi, pa zamukne i prolazi
– između dva jasna i strahovita vriska kraj stola za đačko dežurstvo
kraj večito budnog čuvara –
znaju vrata učionice kuda je sve ovaj vetar prošao koji sad tako mahnito u njih s naletom udara i ulazi
i kida
pa na usta izlazi
i dalje, sve dalje ide vetar
Ode, u polja ode
– cepa usput plakatu vadajuće partije sa zida –
vetar, ah vetar strašan, što nam se stalno vraća.
POSLE POLA ČASA BESMISLENOG STOJANJA
Ali, kakav je to, ma kakav je to dim što Dedincu na usta bije? Gustina. Ne govori, ne govori više. Para ga sumporna guši. Bljutavo. Ugalj taj! I znoj. Ta nevina krv, topla i crvena, s mrljom sunčeva sjaja na njegovom licu, oko nozdrva, ta neumorna krv, nikla krv što se puši.
Ooo!
Iskidala su mu se pluća ne od njegove
nego od dečje vriske!
O, zar je Zloduh protutnjao školom umesto oluje?
Zakasneli vetar rata!
Zašto je toliki jad za njim ostao?
To je ono našta je godinama upozoravao
Da će jednom eksplodirati u nama samima
Ono o čemu smo toliko dugo ćutali,
On ne zna više!
Istrošio je pluća od govorenja, od peska, od vetra i vatre
od jezive pustoši posle beogradske oluje
od krvi posle vikanja
od ugašenih govora posle pucanja
od lepljivog lišća što s proleća eksplozijama diše ispod ovog školskog prozora, koji će uskoro biti zazidan.
Od vriske dece, od vike nastavnika, od škripe zidova, pucanja limova, zavijajućih sirena, Dedinac se razapet grči na prozoru svoje stare škole, kao da je među senke dospeo, gazeći krvavo blato. I gleda sa ivice vidika, sve ono strašno što se oko njega dogodilo, što sada leži duž učionice i hodnika, na stepeništu, na prilazu školi, većim delom u tmini, a tek manjim na svetlu potamnelog dana. Oluja je prošla spolja ali je nastavila da besni iznutra. U ljudima. U automobilima. U haustorima. U električnim brojilima gde sevaju varnice i prete da zapale zgrade i čitav Beograd. A ovde, u kabinetu za istoriju koji to više nije, u učionici za učenje gde se više ne može naučiti ništa osim neživota, jednom davno sedeo je Dedinac u zadnjoj klupi do vrata, kada se u trećem razredu pojavio žgoljavi dečak imenom Ristić, Marko (redni broj 21 u dnevniku) i seo pored njega. Pitao ga je koliko je sati na njegovom časovniku, našta mu je Dedinac automatski dogovorio: Dvadeset i pet. Tako je počeo beogradski nadrealizam. Ali sada, nakon ove oluje, oduzeta je šansa za novu epohu, epohu koja je mogla početi upravo u toj učionici, u tom kabinetu, koji više nije škola, koji više nije život, nego sve ono što stoji životu nasuprot.
MALO DOCNIJE
Dedinac je razapet na prozoru. Gleda opustošen Beograd.
O, Društvo crno! Ono je pauk. Ono je crni pauk što grdno jede i pije. Ono je bacilo igle… To nije oganj! Ono je glatko i crno, pa je razapelo mreže po zemlji i po moru.
I Dedinac shvata da je njegov deo, dok izdiše od nesreće koja mu je prosvirala srce kao metak, i on je pauk što se klati, što se ljulja rasanjen na tim nitima od metala, na tim zracima Crnog sunca, ranjav i krvav, i prazan, razapet ovde, na poslednjem prozoru svoje stare škole, u kojoj će umreti po drugi put, 3. maja ujutro, ubrzo nakon prvog zvona za čas istorije, na ovom prozoru.
POST SCRIPTUM
Beogradski listovi su pisali:
U pucnjavi u školi ubijeno osam učenika i radnik obezbeđenja
U pucnjavi u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” ubijeno je osmoro dece i jedan radnik obezbeđenja, potvrdio je MUP Srbije. Šestoro dece i jedan nastavnik te škole su ranjeni i trenutno su zbrinuti u Urgentnom centru i Tiršovoj, prenosi Tanjug. Maloletni K. K. (14) koji je izvršio ovaj zločin učenik je te škole i on je pronađen i uhapšen u dvorištu škole.(Фото Марко Лакић)
(Politika Online, od srede, 3. maja 2023)
Deseta žrtva masakra iz “Ribnikara”
Devojčica koja je 3, maja bila teško povređena u masakru u OOŠ „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru u Beogradu, preminula je posla 12 dana borbe za život.
Ona je deseta žrtva trinaestogodišnjeg ubice, devet njih su deca.
Nesrećna devojčica imala je teške povrede glave, zbog čega prethodnih dana lekari nisu smeli da daju bilo kakve prognoze. Posle nadljudskih napora lekara, devojčica je nažalost podlegla povredama.
Ministarstvo zdravlja je saopštilo da je povređena učenica OOŠ „Vladislav Ribnikar“ preminula.
(Vreme Online, od srede, 15. maja 2023)
Tekst je napisan za zbornik Javni Dedinac: stogodišnjica nadrealizma, ur. Dragan Bošković, Mirko Demić, Kragujevac: FILUM, Narodna biblioteka Vuk Karadžić, 2024.
.
Fotografija: Komunalinks.com
