O zaboravljenim knjigama: Tri studije slučaja

O zaboravljenim knjigama: Tri studije slučaja


Za vreme nedavnog razgovora, dok sam objašnjavala koje su i kakve knjige tokom decenija pale u zaborav, prijateljica me je prekinula rečenicom: „Pa ako su takve, nije ni šteta što su zaboravljene!“

Ovakav apodiktičan stav u potpunosti je razumljiv: loše knjige – knjige bez književne vrednosti, prevaziđenih stavova, knjige koje čitaoca iritiraju ili ga, još gore, ostavljaju ravnodušnim – prirodno, reklo bi se, tonu u zaborav, prirodno nestaju iz kućnih i gradskih biblioteka, prirodno se prestaje sa njihovim preštampavanjem: njihov prirodni vek privodi se kraju. Ili, možda, ipak nije baš tako?

Ako se više pažnje posveti procesu zaboravljanja pojedinih dela ili čitavog opusa nekih autora, lako ćemo otkriti da nije uvek u pitanju sasvim prirodan i spontan proces depopularizacije i zaboravljanja: u igri je kompleksan skup faktora koje je danas teško u potpunosti sagledati i koji varira – od žanra do žanra, od autora do autora. Na drugačiji način se zaboravljaju i iz kolektivne svesti nestaju, recimo, slikovnice i dečje knjige, drugačije ljubavni romani a drugačije dela kriminalističkog žanra: tome mogu doprinositi najrazličitiji uslovi, od čisto materijalnih preko ekonomskih do ideoloških – ne samo oni koji su najvidljiviji, već i oni gotovo neprimetni.

U ovom izlaganju, pokušaću da ocrtam sticaje okolnosti koji su doveli do zaborava određenih dela i autora. Kao primeri odabrani su tekstovi koji nikad nisu spadali u kanon književnosti, i to dela iz tri različita žanra, bliska tzv. trivijalnoj književnosti: priče za decu Jelene Bilbije, kriminalistički romani Milana Nikolića i roman Jednospratne kuće Ljubice Radoičić.

 

Književnost za decu: Jelena Bilbija

Knjige za decu, po prirodi stvari, padaju u zaborav brže nego knjige za odrasle: u roku od deset do dvadeset godina posle objavljivanja, više se ne može računati na mlade čitaoce ako se ne pojave nova izdanja nekog dela. Ovo naročito važi kada su u pitanju slikovnice, koje se brže i lakše cepaju i habaju, a u našim bibliotekama se često ni ne katalogizuju kao knjige. Njihov nizak umetnički status, naročito do osamdesetih godina prošlog veka, doveo je do toga da su vrlo retka očuvana stara izdanja dečjih slikovnica i dečjih knjiga. Nipodaštavanje ilustracije za decu kao posebne umetničke forme, zajedno sa težnjom da se za nova izdanja kreiraju nove, savremene ilustracije, doprinelo je tome da su mnogi stariji ilustratori danas gotovo zaboravljeni, njihovi radovi se ne reprodukuju čak ni kad su u pitanju značajna umetnička dela. Čak i kada su u pitanju vrlo cenjeni umetnici, poput Ljubice Cuce Sokić, Bete Vukanović ili Uroša Predića, njihov ilustratorski rad je u senci samostalnih umetničkih dela, ma koliko bio značajan – o tome svedoči sudbina kolaža Dušana Matića rađenih za Pet petlića.

Nagli procesi kanonizacije i dekanonizacije određenih književnih dela pratili su korenite promene jugoslovenskog društva[2]. Iako su njihovi mehanizmi bili vidljiviji prilikom dekanonizacije i ponovne kanonizacije autora poput Miloša Crnjanskog, bili su mnogo dalekosežniji i dugotrajniji prilikom prećutne dekanonizacije dela za decu stvaranih između dva svetska rata. Njihova radikalnost i odsustvo naknadne rekanonizacije može se objasniti problematičnom pozicijom dečje književnosti koja se ne smatra delom zvaničnog kanona, i odriče joj se svaka vrednost osim pedagoške; tako na oblikovanje neformalnog kanona književnosti za decu lakše utiču vanestetski faktori. Kada su, decenijama kasnije, ta dela iznova postala ideološki prihvatljiva, već je došlo do njihove beznadežne zastarelosti na stilsko-jezičkom nivou.

I tako stižemo do Jelene Bilbije, autorke sa vrlo raznolikom i bogatom karijerom, od pisca za decu, preko urednice najvažnijih posleratnih dečjih časopisa, do spikerke Radio Beograda. [3] Iako značajna i kao pisac i kao urednik (dovoljno je podsetiti na to da je ona otkrila Dušana Radovića), ipak je pala u zasenak generacije autora kojima je prokrčila put.

 

Mada je testamentarna zbirka Jelene Bilbije Jesenji putnici više puta preštampavana posle 1946, a poslednji put 1975. godine, „zagubljena je“ jer nikad nije stekla kanonski status, odnosno nije postala deo školske lektire – njeno mesto zauzela su savremenija dela.

Njene socijalno angažovane priče i bajke, gotovo revolucionarne za međuratni period po umetnički uspešnom uklapanju različite tematike, nisu bile dovoljno primamljive za posleratnu publiku. Kritika im se nije temeljnije posvetila, iako Sima Cucić, jedan od prvih kritičara koji su se kod nas sistematski bavili književnošću za decu, pominje da su njene pripovetke najbolje objavljene kod nas pre Drugog svetskog rata. Pa ipak, sve do danas je proza iz tog perioda, sa jedinim izuzetkom ranog Ćopića i Desanke Maksimović, gotovo potpuno zapostavljena: nema ni novih izdanja niti kritičke analize tih dela i autora. Tek u najnovije vreme su se pojedini istraživači posvetili novom čitanju dela iz međuratnog razdoblja, tako da se možemo nadati revalorizaciji spisateljica poput Danice Bandić ili Milice Janković, čiji se opus za odrasle upravo iznova otkriva. [4]

Na osnovu primera Bilbijinih pripovedaka, možemo ocrtati tipičnu putanju kojom su književna dela za decu padala u zaborav. Ključni je svakako već pominjani nizak status dela za decu koji je uticao na slabiju vidljivost autora, naročito ako nisu pisali i za odrasle (što delom objašnjava pomenutu trajnu popularnost Ćopića i Desanke Maksimović); potom, činjenica da su zaboravljane pretežno autorke – autori koji su pisali za decu mogli su se nadati boljoj recepciji. Međutim, ne može se poreći ni udeo čisto estetskih faktora: pedesetih godina dvadesetog veka pojavio se niz savremenih pisaca za decu koji su u književnost na velika vrata uveli novi senzibilitet i drugačiju, modernu estetiku. Nadalje, izmenjeni uslovi života, novi socijalistički režim i izgradnja novog sistema kulture učinili su pomalo prevaziđenim socijalni angažman predratnih dela, otvarajući prostor za drugačije bavljenje društvenim temama. U novoj slici dečje književnosti nije bilo mesta za Jelenu Bilbiju, iako je upravo ona izuzetno mnogo učinila na njenom formiranju.

Kad danas pristupimo ovim pripovetkama koje su nastajale u rasponu od više decenija, njihova najprimetnija odlika je svakako toplina, emotivnost pripovedanja, uz često neposredno obraćanje čitaocima i naglašeno saučestvovanje sa likovima, koje ponekad prelazi i u sentimentalnost. Upravo ta emotivnost je, zajedno sa činjenicom da njene priče većinom spadaju u dugo omalovažavani žanr priča o manje-više antropomorfizovanim životinjama („macama i kucama“), doprinela prećutnom deklasiranju njenog opusa.

 Foto: Jovan Čekić

Foto: Jovan Čekić

 Međutim, iza na prvi pogled rutinski pisanih priča o doživljajima pasa (ciklus o Brikiju), magaraca („Cujin Jedinak“), krava („Priča o Rudovi“), krije se, zapravo, niz priča o klasnoj nejednakosti, o tegobnom siromaštvu i nepravdi koju u kapitalističkom društvu trpe radnici i seljaci. Iako ovo može zvučati odbojno i neprimereno deci, neke od tih pripovedaka su izuzetno dobre.

Tako priča „Golotrbići i kožunčić“ uz izrazito oslanjanje na folklorne modele pripovedanja pokazuje kako u jedan običan kožni prsluk unosi razdor i neslogu porodicu sa sedmoro dece. „Kaleidoskop“, jedna od najboljih pripovedaka ove autorke, opisuje neutaženu dečju želju za lepim i tajanstvenim predmetom, igračkom: „Ni najpotrebnijih stvari nije bilo u kući šumarevoj, akamoli nekog suviška ili luksuza, kao što su igračke.“ (Bilbija 1946: 161). Bilbija priču pripoveda retrospektivno, sa stanovišta odrasle žene koja u prodavnici razgleda igračke, zanemarujući podsmeh prodavačica naviknutih na imućnije i blaziranije mušterije. Pokušaji male Radunke da napravi kaleidoskop od očevog sata (sa predvidljim ishodom) lako se mogu čitati kao metafora težnje za lepšim i lakšim životom, ali i čežnje za lepotom po sebi. Priče „Lešnici“, „Čaplja“ i „Jedina“ sve kontrastiraju, na nešto jednoznačnijem planu, bogate i siromašne, njihove različite odnose prema živim bićima i predmetima. Možda najživlji i najzanimljiviji delo Bilbijinog opusa jeste ciklus pripovedaka o psu Brikiju, veseloj skitnici, koji istovremeno funkcioniše i kao niz lepršavih psećih avantura i kao duhovita kritika ljudskog odnosa prema životinjama. Iz celine odskače priča „Ni Briki nije ostao“, pisana naknadno, za vreme rata, koja sasvim drugačijim tonom, bez ikakvog humora, opisuje ratna zbivanja i drastične prizore (streljanje seljaka koji su prihvatili psa); svakako je zbog toga izostavljana u poznijim izdanjima ove zbirke. Danas, međutim, sve ove priče Jelene Bilbije, iako previše mučne i turobne prema savremenim merilima koja se primenjuju na književnost za decu, iznova stiču nimalo željenu aktuelnost. Već stoga bi trebalo razmotriti mogućnost njihovog ponovnog objavljivanja. Međutim, teškoće rekanonizacije književnih dela za decu ovde postaju očigledne. Ne samo da bi bilo neophodno izvršiti ponovnu selekciju priča i kritički uporediti verzije tekstova objavljivane pre i posle Drugog svetskog rata, te pripremiti kritički aparat koji bi bio od pomoći prilikom buduće analize Bilbijinih tekstova – ukoliko se želi preći korak koji deli akademsko od popularnog izdanja, trebalo bi naći odgovarajućeg izdavača koji bi obezbedio opremu i nove ilustracije, i, pre svega, privući pažnju čitalačke javnosti. U trenutku kad je čitalačka kompetencija u oštrom padu kod najmlađih čitalaca, a školska lektira ne samo svedena već i gotovo u potpunosti lišena novijih dela, dodatno „opterećenje“ Bilbijinim pripovetkama malo je verovatno.

  

Kriminalistički roman: Milan Nikolić

 

„ – To – reče gospodin Tausig – nije bio loš slučaj, ali ima jedan veliki nedostatak: nije se desio u Pragu. Znate, i u krivičnim stvarima čovek treba da ima obzira prema domovini. Molim vas, šta me se tiče neki slučaj u Palermu ili negde uđavola? To za nas ne znači ništa. Ali kad se uspešno izvrši neki bolji zločin u Pragu, onda mi to, gospodo, nekako godi: kažem sam sebi, sad se o nama govori po celom svetu; znate, to tako greje. A posle, jasno, u takvom mestu gde može da uspe dobra kriminalna stvar, može i trgovina da ima uspeha; to je dokaz neograničenih mogućnosti, zar ne, i uopšte budi poverenje.“ (Karel Čapek, Nestanak gospodina Hirša)

 

Zdravim načelom gospodina Tausiga rukovodio se i Milan Nikolić pišući svoje kriminalističke romane: oni su odreda smešteni u jugoslovensko okruženje, često u jasno određene gradove (Rijeka figurira u više romana kao mesto događanja) i uprkos šablonskoj karakterizaciji i povremeno naivnim zapletima predstavljaju dobre primer klasičnog kriminalističkog romana.

Za vreme sastavljanja ovog teksta, povremeno sam se pitala koliko je opravdano uvrstiti Nikolića među zaboravljene pisce. Danas je on svakako znatno čitaniji i od Jelene Bilbije i od Ljubice Radoičić, postoji izvesna kritička recepcija i, što je najvažnije, nedavno je započeto sa novim objavljivanjem njegovih dela. Međutim, razlozi za njegov prinudni i privremeni zaborav dovoljno su zanimljivi i karakteristični ne samo za žanr kojim se bavio već i društveno-istorijskim okolnostima pod kojima je stvarao, tako da sam se ipak odvažila na pisanje o njemu.

Među razlozima zbog kojih je Milan Nikolić danas uglavnom zaboravljen, najuočljivija su dva: apsolutno odsustvo umetničkih pretenzija njegovih romana i njihov suštinski jugoslovenski karakter.

Brojni proučavaoci domaćeg kriminalističkog romana, pre svega hrvatski (u tradiciji koju su obogatili autori od Stanka Lasića i Pavla Pavličića do Alide Bremer) zaobilaze ga u korist „književnijih“ pisaca poput Pavličića i Tribusona. Tako Boris Škvorc u svojoj temeljnoj studiji o hrvatskom postmodernom krimi-romanu zastupa tezu da je hrvatski kriminalistički roman od samih početaka težio prevazilaženju žanrovskih okvira.[5] Dok Škvorc posvećuje određenu pažnju Nikolićevom opusu, ne usredsređuje se na njega jer se Nikolić ne uklapa u Škvorcovu tezu – njegova dela su zasnovana i sprovedena strogo unutar kruga konvencija detektivskog romana. Stoga ga Škvorc tretira pre kao nagoveštaj kasnijih, kvalitetnijih žanrovskih tekstova: „…prvim trivijalnim, popularnim djelom objavljenim nakon Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji, postaje očigledno da će komunističke (socijalističke) vlasti uskoro početi popuštati svoj pritisak i da će, nakon Šoljanova prvijenca kojim je „testirao vode“ mogućeg odgovora soc-realizmu i Nikolićeva prvog romana, ovaj žanr početi hvatati priključak s produkcijom u drugim zemljama.“ (Škvorc 2012: 81)

Istina je da Nikolićevi iskoraci u psihologizaciju likova (npr. u romanu Reč odbrane) ne remete žanrovsku pripadnost njegovih tekstova niti pokušavaju da ih izdignu do umetničkog nivoa, zadržavajući se u okvirima popularne literature. To ih čak i danas prećutno isključuje iz vidokruga teorije književnosti – ne treba da čudi što je jedina aktuelna studija koja se bavi Nikolićem, uz još neke jugoslovenske kriminalističke autore delo antropologa Vladimira Uzelca, a ne književnog teoretičara.[6]

Jugoslovenski karakter Nikolićevih romana vidljiv je pre svega u istoriji njihovog objavljivanja: prvenstveno kod beogradskih i sarajevskih izdavača, u edicijama specijalizovanim za kriminalistički žanr.[7] Sa time je povezana i činjenica da su većim delom objavljivani u ekavskoj varijanti (mada je npr. Tajna kanarinčeve krletke ijekavska). I današnji tekstovi uglavnom napominju da je to sprovođeno „protiv njegove volje“ ili u blažoj verziji „po nalogu izdavača“ (Škvorc). Već i to danas otežava preštampavanje bez dodatnih jezičkih zahvata i dodatno problematizuje „nacionalnu pripadnost“ Nikolićevih romana.

Ni zvanična ideološka opredeljenost njegovih pozitivnih junaka, posebno inspektora Malina, predstavnika SUP-a, nije primamljiva mnogim novijim čitaocima. Preslikavanje odnosa snaga iz francuskog policijskog romana ili američkih noara u domaćoj varijanti nije se moglo sprovesti u potpunosti: s jedne strane, figura policajca u jugoslovenskim književnostima u prvom redu izaziva strah i odbojnost, a ne pouzdanje u dobrog čuvara reda; sa druge strane, kriminalistički autori nisu ih mogli prikazivati ni kao antiheroje, jer bi to predstavljalo podrivanje željene slike Sekretarijata za unutrašnje poslove i bilo bi previše riskantno za pisca krimi-romana. Nikolić je tako igrao po vrlo tankoj žici: prenoseći obrasce policijskog i hard-boiled romana, ali povremeno i klasičnog engleskog detektivskog romana zlatnog doba, on je istovremeno i pisao romane sa realističnim lokalnim karakterom, dovoljno ubedljivo da ne deluju preterano iskonstruisano, ali sa ključnom slabošću koju pominje Uzelac (Uzelac 2015: 187-193) – u većem broju njegovih dela, mreže zločinaca dolaze spolja, iz Zapadne Evrope, bilo da se radi o krijumčarima opijuma (Kristalna pepeljara) ili o falsifikatorima dolara (Tajna kanarinčeve krletke). NJegovi junaci često ističu ulogu policije u borbi protiv zločina:

„Radi se o aferi evropskih razmjera, da ne kažem čak svjetskih. Treba raditi s naročitom obazrivošću, da se prije vremena ne pobudi ničija sumnja. Prestupnici moraju po svaku cijenu biti pohvatani. Zamisli, kakvu bi sliku stvorili o našoj zemlji ako bismo dozvolili da se kod nas proizvode dolarski falsifikati i zatim izvoze u inostranstvo…?“ (Tajna kanarinčeve krletke, 207)

„Iako je bila određena da sarađuje sa organima jugoslovenskog Sekretarijata za unutrašnje poslove, činila je to sa priličnim nepoverenjem. Sumnjala je u naše sposobnosti…“ (Kristalna pepeljara, 19)

Nikolićevi romani i dalje predstavljaju neistražen teren – osim delimične analize njihove pozicije u jugoslovenskom sistemu kulture, habitusu, koji sa različitih strana prikazuju i Škvorc i Uzelac, oni nude mogućnost proučavanja promene funkcije „trivijalne“ literature koja može nastupiti s vremenom. Iako se danas i dalje mogu čitati kao standardni žanrovski romani, oni za nove generacije čitalaca stiču drugačiju, osobenu privlačnost: današnji čitaoci recipiraju ih uz veliki udeo nostalgije i posvećuju pažnju upravo onim aspektima koji su bili nevidljivi ili zanemarljivi za Nikolićeve savremenike – svakodnevnom životu sedamdesetih godina, idealizovanom prikazu ustrojstva socijalističkog društva, iskazima koji se odnose na zvaničnu ideologiju i potencijalno subverzivnim detaljima zapleta. Prvobitna intencija pisca povlači se u drugi plan.

O potpunom zaboravu Milana Nikolića se, ponavljamo, ne može govoriti. Međutim, ova promena u recepciji objašnjava vremenski jaz između dva talasa njegove popularnosti. Danas, mali, ali postojani broj ljubitelja krimi-romana posmatra Milana Nikolića kao začetnika jugoslovenskog palpa. Vinko Brešić i Boris Škvorc od hrvatskih autora, kao i Vladimir Uzelac od srpskih, bave se njime sa naučnog stanovišta; pojavljuju se nova izdanja; najbolji pokazatelj njegovog mesta u tradiciji jesu pisci mlađe i srednje generacije, poput Ota Oltvanjija koji ga navodi kao uzor (i u romanu Kičma noći stvara omaž starijem autoru: lik taksiste po imenu Milan Nikolić). Kao da je bilo neophodno samo da prođe dovoljno vremena kako bi Nikolićevi romani prešli put od blago prevaziđenih trivijalnih dela preko nelagodnog i nepoželjnog podsećanja na jugoslovenski socijalizam do nostalgičnog artefakta književne tradicije kriminalističkog romana.

 Foto: Svetlana Gavrilović

Foto: Svetlana Gavrilović

 

Ljubavni roman: Ljubica Radoičić

Konačno, stižemo do najprezrenijeg od svih žanrova: ljubavnog romana. U svim hijerarhijama književnih žanrova, on se nalazi na samom dnu. U našoj književnosti, najbolji primer za odnos prema ovom žanru jeste odnos prema jedinoj književnici koja je uspela da postane klasik ljubavnih romana: Mir Jam (Milici Jakovljević). I pored neverovatno trajne popularnosti i rasprostranjene recepcije, koja je u ovom veku podstaknuta brojnim TV ekranizacijama, ona nema gotovo nikakvu kritičku i akademsku recepciju, dok njene manje poznate i manje uticajne koleginice prolaze još gore. Pogledajmo ovaj odlomak iz eseja Aleksandra Gatalice koji se bavi podelom na nisku i visoku književnost:

 

 

"Biće da knjižarsko tržište i samu pisanu reč jednako truju dva otrova: popular­na petparačka literatura, ali i isprazna visokoumna književnost. Ovaj prvi otrov opasan je onoliko koliko se o njemu ipak neprestano piše (fenomen kiča, estradizacije književnosti i slično); onaj drugi je, međutim, daleko opasniji, jer se o njemu ne govori i on nije predmet gotovo nikakve socijalne analize.

Kako profesionalizovati književnu scenu, pitanje je na koje za sada nema pravog odgovora. A možda to nije ni moguće. Ako neko pomisli da u 19. veku, kada se knjiga daleko teže štampala nego danas, nije bilo „ushićenih pesnika”, miljenika fruškogorskih igumana koji su u tamošnjim štamparijama preko veze dobijali štamparsku presu, vara se; da je Mir-Jam, zapravo Milica Jakovljević, sestra Stevana Jakovljevića zna čak i Vikipedija; da je i u socijalizmu postojala mala armija radničkih i sindikalnih pisaca i poeta iz treće smene, nije teško dokazati."

 

U ovakvom pristupu jezgrovito je sadržan stav „zvanične“ kritike i predstavnika glavnog toka i „visoke“ književnosti prema ljubavnom romanu, naročito onom koji pišu žene. U kratkom, uzgrednom iskazu Gatalica ne samo što romanima Mir Jam odriče umetnički kvalitet (što samo po sebi ne bi bilo sporno) već i omalovažavajuće implicira da je njena čitanost ili čak sama činjenica da su joj dela objavljivana uslovljena njenim rodbinskim vezama sa (u međuvremenu dekanonizovanim) piscem Stevanom Jakovljevićem, a ne njenim novinarskim radom ili prostom činjenicom da su njeni tekstovi odgovarali čitalačkom ukusu. Iz ovakvog stava može se iščitati ne samo predrasuda prema Mir Jam već i prema svim ženama koje pišu – vidljiva u mnogim aktuelnim dijatribama o poplavi loše književnosti.

 

Međutim, sada ćemo govoriti o jednoj drugoj spisateljici, Ljubici Radoičić (odnosno Ljubici Radoičić-Šešelj, 1914-1991), čiji je opus danas gotovo potpuno zaboravljen ili, makar, ispod kritičarskog radara, dok su faktori koji su doprineli trajnoj popularnosti Mir Jam kod nje upadljivo odsutni. Ona nije bila profesionalna „žena od pera“, nije bila poznata kao novinarka ili kolumnistkinja, njeni romani nisu objavljivani u formi podlistka i, u skladu sa time, stizali su do znatno užeg kruga čitalaca. Njeno delo prisutno je samo u nevidljivim čitalačkim krugovima: među ženama srednje i starije generacije, čitateljkama koje knjige razmenjuju, pozajmljuju iz lokalnih biblioteka, a preporuke prenose usmeno; u pretpostavljenom periodu najveće čitanosti ove autorke (1954-1980), takoreći je nemoguće pratiti recepciju Jednospratnih kuća, osim preko zapisa o pozajmljivanju iz biblioteka. Karakteristično je da sam jedina dva čitalačka pomena ove knjige na internetu našla na sajtu www.ana.rs , popularnom forumu na kome se okupljaju gotovo isključivo žene.

Radi se o autorki koja je počela da objavljuje vrlo mlada, početkom tridesetih godina dvadesetog veka. Posle početnih radova, kako kaže biografska beleška iz jedinog novijeg izdanja, “Posle dužeg i pažljivijeg posmatranja i proučavanja prilika u društvu koje je okruživalo latila se da prikaže atmosferu u tim porodičnim, jednospratnim kućama u razdoblju između dva rata i zato je roman “Jednospratne kuće” objavljen posle duže pauze tek 1954. godine.”

“Ugledajući se na Golsvordija, koji je dao sliku engleskog društva i na Mana, koji je prikazivao nemačko društvo, ona je pokušala da prikaže jedan uski krug bogatog, trgovačkog sveta koji je živeo bez briga i bez straha od sutrašnjice. Roman je autobiografski sa ličnostima iz bliže i dalje rodbine.” (anonimna beleška o autoru u Radoičić 2001: 223)

Ljubicu Radoičić je u toku čitave spisateljske karijere pratila zla sreća i gotovo potpuno odsustvo kritičke recepcije, koje se dobrim delom može objasniti nedostatkom književnih kvaliteta, ali se iza tog prozaičnog razloga krije i nešto dublje. Pokušaj da se to razjasni mora početi usamljenim glasom kritike koji je dočekao ovaj roman. Evo kako Miodrag Kujundžić u Letopisu Matice srpske prikazuje njeno glavno delo:

 „Na skoro šest stotina – često vrlo dosadnih – stranica autor nastoji da prikaže način života jednog dela predratnog beogradskog “boljeg” društva; protagonisti ovog romana su srednji i viši činovnici, njihove žene, sinovi i kćeri, ljudi, po rečima autora, zatvoreni u “jednospratne” “gorde stare zgrade... sa majušnim dvorištima, prostranim i visokim sobama... holovima sa drvenim stepenicama.

(...) U ovom romanu se smenjuju i prepliću – često na vrlo čudan način – faktografija (izvori su joj, sudeći po načinu kazivanja, možda u izvesnoj meri autobiografski) i najobičnija romantičarska fantastika, banalnost i originalnost, literarna verodostojnost i bizarnost. A u piscu romana spojeni su jednostran hroničar dobre memorije, nepouzdan sociolog i – sladunjav romansijer.“

 U retkom retoričkom uzletu, Kujundžić rezonerske segmente romana opisuje kao „...misao već mnoštvo puta pročitanu, iskazanu, oveštalu, otrcanu, problematično istinitu.“ (Kujundžić 1955: 630) Pomenuti motiv „stare građanske“ arhitekture nalazi svojevrstan odjek u nastavku tog broja Letopisa, odnosno kritici M.K. o istorijskom romanu Nikole Trajkovića Gospođa iz velike sobe: “Ako neko zna kako su izgledali dućani i dućandžiski ćepenci u staroj beogradskoj čaršiji, još ne znači da on treba i da piše romane. I bolje bi bilo da ih ne piše.” (Kujundžić 1955: 631) čime se otpisuje i taj roman sa temom „starog Beograda“.

Na prvi pogled, Jednospratne kuće odudaraju od tadašnjeg dominantnog modela u književnosti i socrealističke poetike u tolikoj meri da se postavlja pitanje kako su uopšte objavljene: usto, odsustvo bilo kakvog parateksta – autorske biografije ili predgovora – dodatno otežava uspostavljanje konteksta. Međutim, osvrt na izdavačku produkciju kuće “Bratstvo-Jedinstvo” pokazuje da je od 1952. godine, pod uredništvom Janoša Hercoga, započeto sa objavljivanjem dela koja nisu bila “na liniji”: uporedo sa levičarskim piscima za decu i omladinu, poput Kurta Helda i Lize Tecner, ili savremenim, aktuelnim autorima kakvi su bili Andre Moroa i Moravija, Bratstvo-jedinstvo objavljuje i dela klasika, ali i autore koji se daju svrstati u manje ili više prihvatljivu književnost za razonodu – Perl Bak, Lajoš Zilahi, Margaret Mičel. Šaroliko profilisanje u stilu „za svakog ponešto“ objašnjava i to što su izdavači počeli da objavljuju starije i novije domaće autore – od Branka Ćopića preko Anđelka Krstića do Miroslava Antića. U takvom kontekstu postaje jasnije da je izdavač okrenut i zabavi i edukaciji, sa profilom autora koji je varirao od Foknera do Aleksandra Dime Mlađeg i njegove Dame s kamelijama, među svoja izdanja uvrstio i roman Jednospratne kuće.

Od svih pomenutih dela i autora, najviše sličnosti Jednospratne kuće verovatno pokazuju sa Margaret Mičel i njenim jedinim romanom Prohujalo sa vihorom. Obe knjige bave se prošlom epohom na koju Mičelova gleda sa znatno više nostalgije nego Ljubica Radoičić; obe autorke su eminentno “ženski” pisci, usredsređuju se na matricu ljubavnog romana, ali je i variraju, odričući se srećnog kraja; u oba romana, junakinje su atipične po mnogo čemu, oličavajući ideal nove, emancipovane žene kakav se pojavio dvadesetih godina. Aleksandra iz Jednospratnih kuća, kako ćemo videti, mnogo je srodnija Skarlet O'Hara i drugim međuratnim književnim i filmskim junakinjama nego posleratnom idealu socijalističke žene.

Delo Ljubice Radoičić se od produkcije ranih pedesetih godina izdvaja i time što nju ratna i posleratna stvarnost ni najmanje ne dotiču. Roman, barem u prvom sloju, nema ni traga nostalgije za prošlim vremenima; pripovedač hroničarski i često sa izvesnom merom pakosti beleži malograđanske odnose i karaktere. Junakinja se od svoje više srednje klase izdvaja pre svega otvorenošću i iskrenošću, ali odudara od tipične junakinje ljubavnih romana (a svakako od devojaka Mir Jam) po tome što ne oličava skromnu i poštenu osobu. Naprotiv, njena emancipovanost ogleda se pre svega u odbacivanju opšteprihvaćenog morala, odbijanju pojedinih društvenih konvencija, u erotskoj osvešćenosti, u slobodnom biranju partnera i oca svoje dece (kako ćemo videti, ovo je značajan momenat u romanu), njena svojeglavost i samoživost ističu se kao vitalistički ideal. Ali, nasuprot tome, Aleksandra ne teži sticanju finansijske samostalnosti (iako obrazovana, nema odabrane profesije), niti joj je stalo do istinski ravnopravnog odnosa sa muškarcima, ili bilo kakve ozbiljnije promene u njenom udobnom društvenom položaju. Njen odnos prema poznanicama feministkinjama u znaku je dobronamernog prezira (Radoičić-Šešelj 1954: 348).

Ovakvo štivo nije moglo naići na povoljan prijem zvanične kritike. Međutim, kod jednog dela čitalačke publike, iako tihog i nevidljivog, Jednospratne kuće naišle su na neočekivano trajan odjek. Žilavost uskog kruga čitalaca koji su usmeno širili popularnost ovog romana može se objasniti privlačnošću nekih neestetskih faktora. Pre svega je to neuobičajen glavni lik koji se ne uklapa ni u šablone međuratnih ljubavnih romana proze niti u tokove socrealizma. Aleksandra uporno odbija da decu i porodicu stavi na prvo mesto, ali ni njen suprug niti ljubavnik ne mogu joj pružiti potpuno ostvarenje; o posvećenosti poslu nema ni govora, njena osnovna težnja jeste potvrđivanje vlastite individualnosti koje se, međutim, zaustavlja na erotskoj ostvarenosti i zadovoljenoj sujeti.

 

 Foto: Svetlana Gavrilović

Foto: Svetlana Gavrilović

Već su pomenute paralele između Aleksandre i Skarlet O'Hare: uočljivo je i jedno krupno odstupanje. Naime, u Prohujalo sa vihorom život američke bogate naslednice iz korena se menja nastupanjem građanskog rata; sujetna i lakomislena Skarlet prinuđena je da sazri i da preuzme porodične poslove kako bi sačuvala imanje i porodicu na okupu. Nasuprot tome, u Aleksandrinom životu nema pomena o useku koji je u njemu nužno načinio Drugi svetski rat, niti se u romanu može naći neki eksplicitno nostalgični iskaz ili nagoveštaj propasti društva koje se opisuje. Naprotiv, prikazano građansko društvo deluje idilično stabilno: iako se na samom početku pominju ratni profiteri u Prvom svetskom ratu, takvi detalji ubrzo nestaju iz pripovedanja a sam rat pominje se samo kao sve dalja prošlost, dok su tačne naznake o periodu radnje upadljivo odsutne. Pažljivijim proučavanjem interne hronologije romana, međutim, saznajemo da je Dimitrije, suprug, „postajao čovek“ u Engleskoj baš u doba Prvog svetskog rata, dok je Aleksandra rođena pri kraju rata ili po njegovom završetku (između njih postoji razlika od šesnaest godina starosti, što se više puta ističe). Dimitrije umire u ranim pedesetim, što završetak romana smešta u doba oko 1953. godine, dakle gotovo istovremeno sa pojavljivanjem romana. Međutim, radnja poslednjih poglavlja odvija se u istom ambijentu kao na početku – u svetu Jednospratnih kuća, Drugog svetskog rata nije bilo.

Ovaj detalj predstavlja, čini mi se, ključ za tumačenje Jednospratnih kuća, njihove istinske funkcije i tajne njihove trajne privlačnosti. U pitanju je, naprosto, fantazija, ispunjenje želje za udobnim predratnim životom. Ako čitav roman sagledavamo kao ispunjenje želje, nedostaci u njegovoj kompoziciji odjednom stiču smisao, kao i svi oni razvučeni opisi prostranih, uvek dobro zagrejanih i bogato nameštenih soba, opsesivno nabrajanje stonog pribora i skupog posuđa, podrobno opisivanje haljina junakinje ili poslastičarnica u koje ona zalazi: ti opisi su u istoj ravni sa ne manje podrobnim opisima muške lepote i može se bez mnogo ironije reći da su jednako erotizovani i sa jednakom nasladom prikazani zdravo muško telo (str 37, 41), umetnički reljef sa muškim profilom (384) i pribor za toaletu (116). I upravo je to uživanje u ispunjenju zatajenih i neostvarivih želja, u slici malograđanskog predratnog Beograda, prepoznato i prihvaćeno od strane čitalaca. Uporedo sa precizno realističnim i satirično intoniranim opisima karaktera nalaze se sa ljubavlju opisani nestali rituali građanskog društva – slave, čajanke, posete, putovanja u društveno očekivanom okviru letovanja i zimovanja. I upravo oni su za generacije čitateljki predstavljali jednu od glavnih draži ovog romana.

Ovde je pravi trenutak da se podsetimo klasičnog istraživanja Dženis Redvej, Čitanje ljubavnog romana (Reading the Romance). Njena analiza usredsređena je na funkciju i kontekst čitanja ljubavnih romana. U svom opsežnom istraživanju, ona je pokazala da se radi o svojevrsnom stvaranju prostora slobode, skrivenog i individualnog, da žene koje čitaju to čine nauštrb vremena koje bi trebalo da posvete drugima, otimajući i kradući vreme za sebe. Utoliko je nebitno što se radi o tekstovima koji zastupaju patrijarhalni svetonazor (kao već toliko pominjana Mir Jam) ili su bez umetničke vrednosti; njihova funkcija je prvorazredno emancipatorska.

U takav prostor slobode smešta se i roman Jednospratne kuće. Ali, za razliku od većine ljubavnih romana svog doba, njega odlikuje ne samo deklarativno odbacivanje zastarelog morala već i izuzetna sloboda u opisivanju ženske seksualnosti. Već je pominjan naglašeno erotizovani pogled na muško telo; međutim, autorka odlazi i dalje kada, iako uvijeno, govori o odsustvu seksualnog zadovoljenja u bračnom životu.[9] Njena junakinja se odlučuje na preljubu, bez ikakve griže savesti, ali i bez emocionalnog unošenja, iz čisto eugeničkih razloga. Smelost neophodnu za bavljenje takvom tematikom možemo preciznije oceniti ako se setimo npr. skandala i osuda koji je dve godine kasnije izazvala Grozdana Olujić sa svojim prvencem Izlet u nebo, koji se bavi promiskuitetom njene (znatno mlađe) generacije.

 Uprkos prepoznatljivim matricama ljubavnih romana, sama autorka u više navrata pokušava da Jednospratne kuće smesti u prostor visoke književnosti, iskazanim ambicijama i referencama na određene autore – najdraži joj je svakako Golsvorti, i njene težnje u prikazivanju viših slojeva beogradskog društva i slikanju likova oslanjaju se upravo na Golsvortijevu Sagu o Forsajtima. Likovi Ljubice Radoičić često pominju i Hakslija – pre svega poredeći svoje karaktere i odnose sa likovima iz romana Kontrapunkt života. Prećutne, ali utoliko jače motivske veze, međutim, prepoznaju se sa Tomasom Manom (Budenbrokovi) i Borom Stankovićem: u pitanju je gotovo opsesivno bavljenje motivom degeneracije u starim porodicama, koji ovde predstavlja i zamajac radnje. Iako je autor jedinog prikaza, M. Kujundžić, ovaj motiv objasnio uticajem Zole i devetnaestovekovnog naturalizma, on se u Jednospratnim kućama mnogo jednostavnije da objasniti vezom sa jugoslovenskim autorima sa kojima je spisateljica morala biti upoznata – ne samo sa već pomenutim Borom Stankovićem, već i sa delima Iva Vojnovića, ali i Krleže. U ovom romanu, međutim, degeneracija ne daje bolesne cvetove poput Hana Budenbroka – naprotiv, njeni plodovi su sasvim prozaično bolešljiva deca, kao što je prozaična i pragmatična odluka junakinje da za oca prvog deteta izabere zdravog pastira. Njeno viđenje ovog odnosa sela i grada bilo je u najmanju ruku nesavremeno kada se pojavilo, u jeku industrijalizacije zemlje.

Jednospratne kuće izgubile su veći deo potencijalne povoljne recepcije zbog proste činjenice da su objavljene u najranijem mogućem trenutku kulturnog otopljavanja, i tako izgubljene s jedne strane u drugačije intoniranim knjigama domaćih autora, a sa druge strane u velikoj produkciji stranih knjiga slične tematike, a kvalitetnije napisanih. Nadalje, forma i pretenzije ovog romana nisu se dale uklopiti u jednostavne i prepoznatljive obrasce ljubića, ali je istovremeno njegova suštinski eskapistička namena onemogućila dosezanje značajnijeg umetničkog nivoa. Konačno, i sa ideološke tačke gledišta ovaj roman bi zahtevao nešto tananiju analizu – postupcima i nazorima Aleksandre, njenim viđenjima beogradskog društva ne bi bili zadovoljni ni Mir-Jam niti njene feminističke kritičarke iz časopisa Žena danas.

Postoji mogućnost daJednospratne kuće dožive širu popularnost, ako ih iznova objavi veći izdavač – Lio, koji ih je preštampao 2001. (i u tim izdanjima njenih romana nalaze se jedine postojeće biografske beleške, ma kako šture) jeste srazmerno mala izdavačka kuća slabe distribucije. Intenzivnije bavljenje ovom zaboravljenom autorkom moglo bi otkriti jednu zanemarenu stranu srpske ženske književnosti (do sada je Stanislava Barać u jednom radu pomenula njen raniji roman, Dana Račić).

Sama Ljubica Radoičić kasnije je objavila još jednu knjigu poznih priča, Knjiga za Mateju (1970), u kojoj varira motive iz svojih ranijih knjiga; autobiografski momenat u ovim pričama je ogoljeniji, šture su i odišu gorčinom. Treba navesti ovaj autopoetički trenutak kojim se može i zaključiti rad: „Ja nisam ni sudija, ni hroničar! Ako sam zabavljač ovo nije za zabavu, ovo je samo jedna od istina, tvojih istina, Andreja, koje ja ne volim i koje nisu nikome potrebne! (Knjiga za Mateju, 1970: 67)

 


Predavanje održano 9. decembra 2015. u Kući ljudskih prava i demokratije.


  

Literatura

Bilbija, Jelena. Briki i druge priče. Prosveta, Beograd, 1946.

Bilbija, Jelena. Jesenji putnici. Svjetlost, Sarajevo, 1975.

Gatalica, Aleksandar. „Visoka i niska književnost – sa navodnicima ili bez njih?“ Letopis Matice srpske, br. 495, sv. 6, jun 2015. http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_495_6/06%20Gatalica.pdf

Janjetović, Zoran. Od Internacionale do komercijale: popularna kultura u Jugoslaviji 1945-1991. Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2011.

Kujundžić, Miodrag. „LJubica Radoičić-Šešelj: Jednospratne kuće“. Letopis Matice srpske, str. 629-630, decembar 1955.

Nikolić, Milan. Kristalna pepeljara. Svjetlost, Sarajevo, 1961.

Nikolić, Milan. Reč odbrane. Svjetlost, Sarajevo, 1961.

Nikolić, Milan. Tajna kanarinčeve krletke. Kosmos, Beograd, 1962.

Radoičić, LJubica. Jednospratne kuće (2). Filip. Lio, Gornji Milanovac, 2001.

Radoičić, LJubica. Knjiga za Mateju. Izdanje autora, Beograd, 1970.

Radoičić-Šešelj, LJubica: Jednospratne kuće. Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1953.

Tropin, Tijana. „Nevidljiva strujanja: kanonizacija i dekanonizacija u srpskoj književnosti za decu.“ Detinjstvo, 1/2015, XLI, str. 3-10.

Uzelac, Vladimir. Kriminalistički roman u socijalističkoj Jugoslaviji. Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Srpski genealoški centar, Beograd, 2015.

Čapek, Karel. „Nestanak gospodina Hirša“. Plava hrizantema, str. 153-159. Kultura, Beograd, 1964.

Hameršak, Marijana. „Osnovnoškolska lektira između kanona i popisa, institucija i ideologija.“ Narodna umjetnost, 43/2, 2006, str. 95-113.

Škvorc, Boris. „Tko je ubio djevojčicu sa žigicama, a koga (je ubila) Crvenkapica? Ili: o (postmodernim) hrvatskim krimićima.“ Zbornik radova filozofskog fakulteta Sveučilišta u Splitu, 5 (2012), 5, 63-98.

 

 

Ovaj rad napisan je u okviru projekta 178008 „Srpska književnost u evropskom kulturnom prostoru“, na Institutu za književnost i umetnost, Beograd, koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke RS.

[2] Videti više o tome u Hameršak, 2006 i Tropin, 2015.

[3] Biografski podaci preuzeti su iz njenih zbirki pripovedaka, kao i sa veb stranice RTS-a: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1667685/Vremeplov+(8.+avgust+2014).html

[4] Milica Janković je poslednjih godina u žiži istraživačke pažnje, čemu je svakako doprinelo i novo objavljivanje njenog romana Mutna i krvava. Ipak, uočljivo je da novi radovi uglavnom zanemaruju njene tekstove namenjene deci, koji predstavljaju oko trećinu njenog opusa.

[5] „…treba imati na umu da je riječ o specifičnom prostoru u kojem je u periodu nakon Drugog svjetskog rata kriminalistički roman bio neprimjeren tipu „društvena razvoja“ socijalizma, te da je, kao posljedica prve činjenice, u tom diskursu još od razdoblja 1960-ih povijest vrste zapravo povijest na početku već spominjanog 'otklona od paradigme'“ (Škvorc 2012: 74)

[6] Uzelac 2015. Ovaj autor zajedno sa Nikolićem analizira i romane Živorada Mihailovića, pokušavajući da ih situira u društveni i ideološki kontekst.

[7] O razvoju izdavačke prakse kada su u pitanju „petparački romani“ pisao je iscrpno i sa mnogo izvora Zoran Janjetović (Janjetović 2011: 219-271)

[8] Kao dragocen i redak prilog istoriji čitalačke recepcije ovog romana, navodimo duži iskaz jedne od članica foruma (zadržana je originalna grafija): „Moram da vam ispricam nesto sto mi se davno desilo. Kada sam bila sedmi razred, zaludjena citanjem, kao i moje drugarice, cesto smo komentarisale knjige koje smo procitale. Kao da je juce bilo. Moja najbolja drugarica i ja, setale smo parkom Manjez i ona mi sva odusevljena pricala o knjizi koju je procitala. Pricala mi je o Alcetu, glavnom junaku "Jednospratnih kuca", romanu kojem se u v e k iznova vracam i on je bio tu, stvaran tada kao i danas!!! Pronasla sam knjigu u biblioteci, procitala je zanesena za jednu noc i...Nisam je vratila! Prvi put u zivotu prisvojila sam nesto sto nije moje. Platila sam kaznu za nevracenu knjigu i zaboravila. Nekoliko godina kasnije iz moje kuce je ta knjiga nestala..dugo sam je trazila po bibliotekama, po antikvarnicama, nisam je nalazila. Svima sam sa istim zarom, kao meni moja Zora, pricala o knjizi...nedostajala mi je, zelela sam da procitam divne opise starog Beograda o kome sam slusala od roditelja, zelela sam da uzivam u toj knjizi koja je za mene bila kao prva ljubav, nezaboravna i urezana... I onda sam je nasla, u antikvarnici u Knezu!!! Kolika je bila moja sreca!!! Pronasla sam i ostale knjige te knjizevnice. Kako obicno slucajnosti cesto oboje nas zivot, u to vreme na omazu Ljubici Radojicic-Seselj, kako se zove pisac knjiga, upoznala sam njenu, sad pokojnu, sestru. Odlazila sam kod nje i uzivala pricajuci o zivotu i inspiracijama LJubice... Njena sestra je objavila njene knjige ,tako da sam svim mojim prijateljicama kupila "Jednospratne kuce'. Vise nikad nisam uzela iz biblioteke knjigu koju nisam vratila. Tu kao da se zatvorio krug, ali moje secanje ne...“ http://www.ana.rs/forum/index.php?topic=80054.0

[9] „A sada odjednom bilo joj je sve jasno. Dimitrije, on, samo on bio je odgovoran za sve. On sam je uljuškivao i zagušivao u njoj svaki jači plamen njenih želja, on je sam, ne odgovarajući potpuno na njenu ljubav, umrtvljavao, paralisao njeno potpuno zadovoljstvo. Zašto je Dimitrije sve ovo krio od nje? – Jer, pretpostavljala je da on to sve zna, - bilo je nemoguće da ne zna.“ (Radoičić-Šešelj 1954: 312)

 Ciklus O zaboravu i zaboravljenima

Ciklus O zaboravu i zaboravljenima

O zaboravu nepamtljivog

O zaboravu nepamtljivog