Ciklus O melanholiji
Zašto melanholija?
U tekstu "O žalosti i melanholiji" Frojd pokušava da povuče razliku između ova dva stanja, ali prvo ističe da su simptomi koje žalovanje proizvodi (osećanje patnje, gubitak interesa za spoljašnji svet, gubitak sposobnosti da se usvoji novi objekat interesovanja, gotovo identični onima koji se javljaju i u melanholiji. Žalovanje je opisano kao reakcija na gubitak nečega, nekog objekta, ali postavlja se pitanje da li je ovo karakteristika koju ono deli sa melanholijom? Da li su i žalost i melanholija reakcije na gubitak nekog voljenog objekta? Problem sa melanholijom je u tome što osoba koja pati od nje ne zna tačno šta je izgubila. Melanholija je svedočanstvo da je nešto izgubljeno, ali se ne može tačno odrediti šta je to - nepoznati gubitak je uzrok simptoma karakterističnih i za žalovanje. Postoji osećanje da je nešto što poseduje suštinsku vrednost izgubljeno, ali šta je to, ostaje nepoznato.
Iz tog razloga u stanju melanholije lebdi i sumnja - da li je objekat koji ju je uzrokovao ikada bio prisutan? Upravo ovo pitanje nam ukazuje na važnost melanholije. Ukoliko je stavimo u kontekst psihoanalitičkih razmatranja, ali i filozofije Stjuarta Grinčrča, dolazimo do sledećeg uvida: samo stvari kojih ne možemo da se setimo govore o stvarima koje ne možemo da zaboravimo. Sledeći Grinčrča, mi zapravo dolazimo do pretpostavke da nam razmatranje melanholije moze pomoći da odgovorimo na fundamentalno pitanje koje se tiče našeg čitavog životnog iskustva: kako to da odsustvo nekih bića samo potvrđuje njihovo istinsko prisustvo?
Mogući pristupi
Melanholija i umetnost. Kako misliti o odnosu između melanholije i umetnosti? I šire, između melanholije i kulture uopšte? Polazeći od razmatranja Valtera Benjamina o melanholiji kao jednoj od osnovnih odlika baroka shvaćenog ne kao puki period, već kao istorijski kompleks, teoretičari neo-baroka i digitalnog baroka prepoznaju konture melanholije koje se protežu kroz kulturu (dugog) kraja dvadesetog i (kratkog) početka dvadeset prvog veka. Bliže našem podneblju, revalorizacija melanholije koju je podstakao ekpresionizam sa početka dvadesetog veka (i koji je u nemaloj meri odredio Benjaminovo čitanje baroka i melanholije), rezultirala je, u delu Vladimira Dvornikovića, tezom o melanholičnoj “karakterologiji” jugoslovena. U svetlu svega ovoga, možemo se zapitati da li se neka od razumevanja ovog duševnog stanja mogu iskoristiti za analizu i pristup različitim savremenim umetničkim delima: film (Lars von Trier), muzika (Fennesz), književnost (László Krasznahorkai), popularna kultura (strip Dylan Dog). I, još važnije, u kojoj je meri kultura melanholije relevantna za analizu Jugoslavije i post-jugolsovenskih društava.
Melanholija u teorijskoj literaturi. O melanholiji je dosta pisano u teorijskoj literaturi i ovaj fenomen je obrađivan iz razlicitih uglova (Benjamin, Kristeva, Panofsky, Starobinski). Iz tog razloga je veoma važno jedan segment ovog ciklusa o melanholiji posvetiti kritičkom čitanju i analizi pomenutih dela i tekstova o melanholiji. To ne bi trebalo da budu puka prepričavanja već formulisanih teza, već njihova problematizacija, koja bi pomogla kontekstualizaciji pojma (i problema) melanholije.
Termin melanholija i odnos sa njemu bliskim terminima (žalost, depresija, nostalgija). Kako razgraničiti melanholiju od ostalih (srodnih) termina? U ranije pomenutom Frojdovom tekstu razlika između žalosti i melanholije je jasno uspostavljena, ali treba postaviti pitanje da li je ona toliko čvrsta koliko je Frojd mislio da jeste. U različitim teorijskim radovima nailazimo da su termini žalost i melanholija međusobno izmenjivi. Pitanje koje se postavlja jeste: zašto je to tako? U poststrukturalizmu dolazi i do dekonstrukcije razlike između žalosti i melanholije koju je uspostavio Frojd i čime biva pokazano kako je svako žalovanje u suštini melanholično. Koji je cilj ove dekonstrukcije i šta se njome dobija? Još jedan od termina koji je blizak melanholiji jeste nostalgija, toliko blizak da se i ova dva termina koriste naizmenično. Zanimljiv primer odnosa izmedju melanholije i nostalgije se može naći u intervjuima Andreja Tarkovskog u kojima on nostalgiju opisuje u terminima koji pre odgovaraju melanholiji i time ističe njen politički aspekt.
Politicki aspekt melanholije. Razmišljanje o žalosti i melanholiji u političkom smislu započinje sa njihovim pomeranjem iz privatnog u kolektivno iskustvo. Kao što je već ranije pomenuto, osnovna razlika između žalosti i melanholije je u njihovom odnosu prema objektu i upravo na temelju ove razlike nastaje ispitivanje kolektivnih gubitaka (ili odnosa prema kolektivnom gubitku). U okviru ovih razmatranja postoje dva suprotstavljena shvatanja melanholije: ono u kome se melanholija razume kao nešto negativno i koje ukazuje na povezanost melanholije i konzervativne politike; i pozitivno, tj. pokušaj rehabilitacije melanholije u poststrukturalizmu. U prvom slučaju melanholija je protivstavljena žalovanju koje se nalazi u prednosti u odnosu na nju upravo zato što je objekat u melanholiji neprepoznat. U drugom slučaju ističe se normativna funkcija žalovanja koje uključuje prevazilaženje (i zaborav) objekta za kojim se žali, a to je nešto što se ne događa u melanholiji i ona se shvata kao nezavršivi proces.
Melanholija u kliničkom diskursu i praksi. Pošto polaznu tačku čitavog ciklusa predstavlja Frojdov tekst "O žalosti i melanholiji" onda bi trebalo ispitati i na koji način se medicina odnosi prema ovom duševnom stanju. Frojdova razmatranja su se u velikom broju slučajeva pokazala kao veoma plodonosna u različitim teorijskim disciplinama, od filozofije do teorije umetnosti, ali status melanholije u savremenoj kliničkoj praksi bi trebalo ispitati iz jednog osnovnog razloga: jedna od neželjenih posledica proterivanja Frojda iz kliničkog i medicinskog diskursa jeste pokušaj da se različite mentalne bolesti i stanja (uključujući i melanholiju i depresiju) razreše prostom medikalizacijom. Depatologizacija melanholije se vrlo lako može pretvoriti u njeno nekritičko slavljenje i zato je važno iz vida ne izgubiti njen medicinski aspekt.
Autori i realizatori projekta: Svetlana Gavrilović i Nemanja Mitrović
Projekat realizovan u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda gde su se predavanja i održala.
Održana predavanja u ciklusu
26. novembar 2013.
Tema: Zebald ili melanholija: književnost kroz nemogućnost pisanja, preko Liotara, Blanšoa i Agambena
Predavač: Tomislav Brlek, docent na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu.
Sažetak
Melanholiju, kako smatra Julija Kristeva, određuje rascep jezika i afekta, stanje gubitka simboličke sposobnosti – asymbolia – koje, međutim, nije ni statično, ni bez značenja, nego, naprotiv, omogućuje specifičnu modifikaciju označiteljskih veza kroz ostvarenje afektivne dinamike na infra-verbalnoj razini tona i modulacije. Budući da Liotar, suprotstavljajući heuristički kategorije iskazivog – diskurs – i vidljivog – figura – definiše 'pesnički jezik' kao konstitutivnu prisutnost figuralnog u diskurzivnom i ustvrđuje kako 'oni najveći' znaju da moraju pisati upravo o onome o čemu se ne može pisati, nije možda pogrešno takvo pisanje odrediti kao nužno melankolično. Prozni konstrukti V.G. Zebalda odlikuju se velikom, upravo pesničkom, pažnjom posvećenom oblikovanju svake stranice, podređivanjem narativnih mehanizama prozodijskom ritmu, te neprestanim pripovednim kruženjem oko nečega što je – neodređeno, ali nepobitno – izostavljeno. Strukturu svoje rečenice, koja usled presudne uloge hipotakse 'nije savremena', Zebald, po vlastitom priznanju duguje Tomasu Bernhardu, za kojega je u svom poslednjem razgovoru rekao da je svojom 'apsolutnom', beskompromisnom pozicijom i 'periskopskom' formom pripovedanja stalno prisutan u njegovom pisanju. To se možda najbolje vidi upravo u halucinantnim efektima diskurzivnoga upisa figura melanholije.
3. decembar 2013.
Tema: S one strane uzvišenog – melanholija Larsa fon Trira
Predavač: Jovan Čekić, redovni profesor Fakulteta za medije i komunikacije
Sažetak
Lars fon Trirova Melanholija bi se, na prvi pogled, mogla svrstati u filmove katasrofe. Melanholija, po kojoj je film i dobio naziv, planeta je koja se krije iza Sunca i koja na svakih deset hiljada godina ulazi u smrtonosnu igru (dance macabre) sa Zemljom. U toj smrtonosnoj igri ulog je opstanak sveukupnog života na Zemlji jer se postavlja pitanje je da li će doći do sudara dve planete? U ovakvoj postavci svakako ima nečeg nadrealnog u odnosu na dosadašnje naučne uvide koji se tiču Sunčevog sistema. Fon Trirova opaska na konferenciji za štampu u Kanu, o tome da Melanholija nije toliko film o kraju sveta, koliko o stanju duha na početku dvadesetprvog veka, donekle objašnjava ovaj nadrealni momenat. Tako se od Melanholije, kao planete koja će uništiti život na zemlji, čitava priča izmešta u drugi registar, na stanje duha kao mogući razlog nestanka naše civilizacije. Radnja filma se događa u zamku koji gleda na more, sa golf terenom i ergelom rasnih konja; jezik kojim se govori je engleski, a valuta je dolar. Taj spoj finansijskog (liberalno) i aristokratskog (konzervativno), na nekom neodređenom mestu na Zapadu, ocrtava dominantni neoliberalni fantazam o uspehu. Ako je neoliberalizam doveo do restrukturiranja klasnih odnosa i do odvajanja nove elite, one koja funkcioniše po principu “samo za članove”, onda se fon Trirova analiza stanja duha fokusira na tu plutajuću eksteritorijalizovanu globalnu elitu, skeniranu u jednom ekstremnom trenutku - par dana pre kraja sveta.
10. april 2014.
Tema: Književnost i melanholija ili o jednom susretu Alena Furnijea
Predavač: Nemanja Mitrović, saradnik Trećeg programa Radio Beograda
Sažetak
U tekstu “O žalosti i melanholiji”, Frojd ističe da je osnovni problem sa melanholijom u tome što osoba koja pati od nje ne zna tačno šta je izgubila. Postoji osećanje da je nešto od suštinske važnosti izgubljeno, ali šta je to, ostaje nepoznato. Iz tog razloga u stanju melanholije konstantno lebdi sumnja - da li je objekat koji ju je uzrokovao ikada bio stvarno prisutan? Da li je taj objekat ka kome je želja upravljena ikada mogao biti posedovan? Upravo ova pitanja ukazuju nam potencijalnu vezu između melanholije i kniževnosti. U svojoj reinterpretaciji mita o Orfeju, za koji smatra da najbolje opisuje suštinu književnosti, Moris Blanšo ističe da ono što privlači Orfeja nije mogućnost da Euridiku ponovo izvede na svetlost dana, već zapravo (ne)mogućnost da je sagleda u punoći njenog odsustva. Poput melanholije, i književnost je upravljena, ne ka odsutnom objektu, već ka odsustvu samom. Privlačnost ovog, za melanholiju i književnost, strukturnog odustva će biti analizirana uz pomoć jednog susreta u Parizu koji je poslužio kao osnova za čuveni roman Alena-Furnijea, Veliki Mon.
29. maj 2014.
Tema: Melanholija izmedju Frojda i Tauska
Predavačica: Tatjana Jukić, profesor na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Zagrebu
Sažetak
U poznatoj studiji "O žalosti i melanholiji" (1917) Frojd nekoliko puta ističe da se radi o argumentima koji su još otvoreni i nedomišljeni. Jedna takva pozicija jeste specifična ekonomija melanholije, a na nju je, kaže, upozorio Viktor Tausk. Nedugo posle toga, u nekrologu nakon Tauskovog samoubistva, Frojd će spomenuti da je Tausk pisao o stvarima za koje još nije došlo vreme, npr. o vezama psihoanalize i filozofije. U privatnoj prepisci dopustiće sebi i izvesno olakšanje zbog Tauskove smrti, jer je ovaj, kaže Frojd, predstavljao pretnju budućnosti psihoanalitičkog pokreta. Tausk tako mapira u Frojdu mesto gde se seku melanholija, ekonomija, filozofija i nepravovremenost; ta pozicija će biti uzeta kao polazište za komparativnu analizu Frojdovog opisa melanholije nasuprot Tauskovog.
Tausk se fokusira na melanholiju u studiji o „takozvanim ratnim psihozama“ i razmatra je u uslovima svetskoga rata, kao deo repertoara ratnih simptoma među pacijentima u austrougarskoj vojsci. U tom okviru melanholija se kristalizuje kao specifičan skript heteroseksualnosti, pritom posebno otvoren za pripajanja i pridruživanja u skupove – u simptomatske i dijagnostičke kolektive (melancholia cum paranoia). Uporedi li se s Frojdovim, takav opis melanholije otvara niz prolaza u dalju analizu, od kojih nas primarno zanimaju dva. Prvo, mogućnost da se zahvaljujući Tausku i kroz Tauska povežu melanholija, koja je Frojdu nedomišljen ekonomski problem, i način na koji će Frojd 1924. domisliti mazohizam upravo kao ekonomski problem (posebno uzme li se u obzir izrazita rodna konstitucija mazohizma kod Frojda). I drugo, mogućnost da se kroz Tauska domisli relacija takvog Frojdovog mazohizma i mazohizma kako ga za filozofiju opisuje Žil Delez (Gilles Deleuze) u studiji Hladno i okrutno.
16. decembar 2014.
Tema: Militantna melanholija
Predavač: Branko Romčević, vanredni profesor na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu
Sažetak
Žak Derida je o melanholiji govorio malo i uzgredno. O njenom ‘parnjaku’ – radu žalosti – izjašnjavao se znatno češće. Međutim, njegova koncepcija žalosti, koja je počela da se ocrtava sredinom sedamdesetih (u Odzvonu i Ekonomimezisu), događa se upravo u znaku melanholije. Frojdovski rad žalosti, kako ga Derida shvata, predstavlja nošenje drugog u sebi. Ali, normalan rad žalosti se u nekom trenutku završava i uspehom se smatra ako se drugi konačno prepusti zaboravu. Po Deridi, to je tačka na kojoj postaje neophodan upad melanholije kao svojevrsne patologije žalosti, melanholije kao protesta protiv normalnog toka, to jest oticanja, žalosti. Džefri Benigtnon takvu melanholiju, koja, prekidajući regularan proces žaljenja, daje žaljenju etički smisao, naziva militantnom. Žaleći drugog, dakle noseći ga u sebi, militantni melanholik, bezuslovno i strogo, odbija mogućnost da kroz normalizujuću amneziju preboli drugog.
