Intervju sa Sretenom Ugričićem

Srbija je divna, šteta što ne postoji

Razgovor vodio Saša Ilić

Sreten Ugričić, pisac i reformski direktor Narodne biblioteke Srbije (2001-2012) koga je postavila Vlada Zorana Đinđića, a smenio ga režim Borisa Tadića, izbačen je iz orbite javnosti već skoro deset godina. Pokušaj odbrane slobode govora bio je njegov glavni „krimen”, zbog čega je medijski likvidiran po kratkom postupku. No, bio je to samo uvod u duboko stanje neslobode koje će nastaviti da usavršava režim Aleksandra Vučića. Izlazak zbornika Sreten Ugričić: pisac, astronom, terorista u izdanju LINKS-a i MostArta bio je povod da napravimo intervju s čovekom čiji je izgon iz javnosti i društva ostao kao svakodnevna opomena na gubitak temeljnih vrednosti demokratije danas i ovde.

1. Prošlo je skoro deset godina od političkih događaja koji su doveli do Vaše smene. Od tog proleća 2012, Vi se više niste vraćali u Srbiju, kao da ste otišli zauvek. Kao da ste sledili putokaz iz svoje priče, koju ste posle bombardovanja objavili u Reči, a koja se završava rečenicom: Neće se vratiti. Zbog čega?

Da, ta rečenica Neće se vratiti je iz 2000 . godine. Priča koja tako završava napisana je dosledno bez glagola biti, jezikom koji je svestan da je izgubio pravo na taj glagol svih glagola, jezikom koji ne skriva istinu koju se svi prave da ne vide. Četrnaest godina kasnije, u knjizi Život je inostranstvo objavio sam priču „Nepovratno“, u kojoj je dat odgovor na Vaše pitanje. Taj odgovor glasi: „Kad se vratim opet ću sve isto, kao da je bar jedno obećanje ispunjeno. Kad se vratim biću na naslovnim stranama i udarna vest na TV dnevniku, kao da sam uradio bog zna šta.“

I kad bih se vratio, to ne bi bio povratak, ne možete se vratiti tamo odakle ste izgnani, gde vam je stavljeno do znanja da ne pripadate na toliko načina, pretećih, eksplicitnih do vulgarnosti. Uostalom, i dok sam živeo u Srbiji, život je bio na mnogo načina inostranstvo. Sad bi to bio još i više.

Nije isto voditi nacionalnu ustanovu kulture u vreme Đinđića i u vreme Vučića. Učestvovati u reformi i transformaciji posle rušenja Miloševićeve pogubne diktature nije isto kao i učestvovati u kolaboraciji sa ciničnim autoritarnim režimom koji je zarobio Srbiju i potpuno ugušio ono malo preostale životnosti i smisla.

2. Da li je tokom ove decenije stigao neki poziv iz Srbije za Vas, bilo da Vam je neko nudio posao, pomoć bilo koje vrste? I uopšte, kako ste opstali sve ove godine u egzilu, gde ste bili i gde ste sada, čime se bavite? Da li pratite događaje u Srbiji i regionu?

Od kad sam ostrakizovan niko mi iz Srbije ništa nije ponudio, niti sam to očekivao. Živeo sam uglavnom uz pomoć književnih ili istraživačkih stipendija, prvo u Švajcarskoj i u Austriji, potom u Sjedinjenim Američkim Državama, dve godine na univerzitetu Stenford i pola godine u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Zatim opet ovde u Švajcarskoj, od 2016. godine zaposlen sam kao istraživač saradnik na Univerzitetu u Lucernu i uskoro ću predati tekst doktorske teze. Nekad mi je to izgledalo kao druga planeta, ali više ne. Prijatelje koje sam ovde stekao ponekad zabavljam ukazujući im na neočekivane i nimalo sporedne sličnosti između Švajcarske i socijalističke Jugoslavije, a odnedavno između Švajcarske i Srbije. U svakom slučaju, pratim razvoj događaja u Srbiji i regionu, svakako manje nego pre kad tamo živeo i čak u jednom trenutku postao i sam događaj, ali više nego što bi mi to sada bilo od neke koristi.

3. Bili ste deo kulturne politike koju je vodila Vlada Zorana Đinđića? Moglo bi se reći da ste svojim reformističkim potezima u vođenju Narodne biblioteke Srbije doprineli njenom oblikovanju. Gledano sa distance, kako biste ocenili kulturnu politiku koja se danas vodi u Srbiji i gde je taj momenat kada je došlo do preloma, ako je uopšte došlo do toga? Ili mislite da se radi o kontinuitetu?

Očigledno oličenje kontinuiteta kulturne politike u Srbiji od Đinđića sve do Vučića je, na primer, direktor filharmonije Ivan Tasovac. Kakva je to regresija. Krajnji efekat je groteskan. Ipak i dalje verujem da je istorijski preokret bio moguć između 2001. i 2003. ali je sprečen streljanjem Đinđića pred vratima Vlade na čijem je bio čelu. Mi u NBS-u nastavili smo sve do 2012. i uspeli da izvedemo nešto ravno čudu. Ne ulazeći u detalje, mogu s prilično pouzdanja reći ovo: da je korenita reforma, koju smo u Narodnoj biblioteci uspeli da izvedemo i da je uprkos tipičnim teškoćama nadograđujemo, bila sprovedena na sličan način i sa sličnom delotvornošću u svim drugim sektorima i delatnostima – privredi, obrazovanju, zdravstvu, pravosuđu, itd. - Srbija bi odavno već bila u Evropskoj uniji, i to ne na začelju.

Srbija, avaj, nije znala i još uvek ne zna i ne veruje u transformativnu moć umetnosti, znanja i odgovornosti. Uslov mogućnosti transformacije podležećih verovanja, uverenja i opredeljenja jednog društvenog poretka izvire iz dubinskih preokreta i alternacija koje su prvo stvarne u umetnosti i naučnim prodorima, a ne u medijskim spinovima, okorelim kulturnim matricama i ritualima, dakako ne niti u ideologiji, politici i ekonomiji. Nažalost to ni Đinđićeva vlada nije ozbiljno shvatala, oni su se bavili teškim i hitnim hardcore problemima. Kulturna politika te prve demokratske vlade svela se na imenovanje novih direktora i upravnih odbora. U stvari, samo su dve nacionalne ustanove kulture izvele radikalnu transformaciju posle pada Miloševića: Narodna biblioteka i Muzej savremene umetnosti. Naravno, i to se posle 2012 poništava.

4. Vaša smena obeležila je početak kraja karijere Borisa Tadića ali i Demokratske stranke. Te 2012. došlo je do uspona Aleksandar Vučića. Da li biste mogli da nam uporedite te dve vladavine u odnosu na odbranu i garantovanje slobode govora, te odnosa prema medijima i javnim intelektualcima?

Tri su ključna aspekta „afere Ugričić”. Prvi je bio, svakako, bezobzirnost manipulacije medijima u vreme usijane predizborne kampanje. Drugi aspekt bio je da li je vrhunska vrednost aktuelnog društvenog uređenja sloboda govora i mišljenja, kao sastavni deo sveobuhvatne zaštite neprikosnovenih ljudskih prava, ili je to etno-klero-patrijahalni nacionalizam. U nacionalizmu, vi izvodite principe odlučivanja i delanja iz svoje pristrasnosti, iako bi trebalo da vaša jedina pristrasnost bude podređena univerzalnim principima pravednosti i ljudskog integriteta koji važe za ljude svih nacija i identiteta. U prvi plan izbilo je eksplicitno pitanje: može li se ili ne može nekažnjeno kritikovati nacionalizam kao neprikosnovena tabuizirana ideologija koja je nasledila socijalizam podstičući još neposrednije i jače podanički i dvolični mentalni sklop kod većine stanovništva, čak i kad se posle Miloševića taj nacionalizam presvukao u Tadićevu formu tzv. slavske svetosavske ideologije koja samozadovoljno oscilira između pseudoliberalnog i pseudo konzervativnog ispoljavanja – to je bio i ostao bitan aspekt događaja u vezi sa mojom smenom i orkestriranim javni progonom. Nacionalizam je toliko zavodljiva ideologija zato što je zasnovana na skoro savršenom prividu koji nudi - da u Srbiji vladaju Srbi, da u mađarskoj vladaju Mađari, da u Brazilu vladaju Brazilci... Iako u stvari vladaju kleptokrate – sprega političara na vlasti, krupnog kapitala, organizovanog kriminala i potpuno kontrolisanih prostituisanih medija. Kolo vode demagozi, populisti koji podmićuju, zastrašuju, obmanjuju, sluđuju.

A treći aspekt bio je pravno-političko pitanje može li nosilac neke državne funkcije javno iznositi stavove, političkog ili nekog drugog sadržaja, koji su kritički spram zvanične vladine politike, ili su Srbiji i regionu, svakako manje nego pre kad tamo živeo i čak u jednom trenutku postao i sam događaj, ali više nego što bi mi to sada bilo od neke koristi.

5. Nema više Dobrice Ćosića, njegovi saborci su izgubili prostor dominacije u medijima. Gde danas vidite jezgro gde se generiše ideologija vladajuće Srpske napredne stranke? Da li je ono u kulturi? Ekonomiji? Epidemiologiji? Vojsci? Službi bezbednosti? Kako biste ukratko opisali tu vladajući ideologiju u Vučićevoj Srbiji?

Iako ne znaju, oni to čine. Parafraziram Marksovu jezgrovitu definiciju ideologije. Tako je i u Vučićevoj Srbiji. A šta ne znaju? Pa da su podanici prazne ideologije. Jer tu je sve određeno jedino svakodnevnim sondiranjem javnog mnenja. Nema tu nikakvog sadržaja osim kulta ličnosti, u kom čak ni histerična odanost nije verodostojna, pa će isčeznuti odmah po padu vođe s vlasti. To je ideologija koja svodi društvo na državni aparat, državni aparat svodi na aparat jedne partije, koji svim sredstvima proizvodi pristanak, a partiju svodi na vođu.

Od kraja 18. veka do danas, posle Američke i Francuske revolucije, suverena vlast više ne pripada monarhu već počiva na javnom mnjenju i na proizvodnji pristanka većine. Vlada onaj koji vlada javnim mnjenjem. Aktuelnu ideologiju u Srbiji čini pre svega ono što omogućava što predvidljiviju i strožu kontrolu dominantnih ubeđenja i afekata većine stanovništva, tačnije većine onog dela stanovništava koje izlazi da glasa. Potrebno je da prag manipulacije bude nizak, sramno nizak, kako bi uspešno zahvatio što širu ciljnu grupu. Vučić to zna, kao što zna da i od niskog uvek ima još niže.

6. Kao što vidite, neka ubistva ovde nisu razrešena ni posle dvadeset godina? Proteklih godina su otkrivene mnoge afere koje se vezuju za naprednjačku vlast, bilo da je u pitanju poljoprivredno dobro za uzgajanje marihuane, trgovina oružijem, sprega sa kriminalnim klanovima. Sada imamo i optužbe za pedofiliju pojedinih lokalnih političara, koji su podržavali ne samo naprednjačku vlast već su bili presudni u podršci demokrata. Kako vidite mogućnost promene ovakvog stanja a da to nije samo odlazak iz zemlje?

Srbija je u vanrednom stanju od 2003. do danas. Suspendovana je vladavina zakona, sve zavisi od odluka suverena, sve temeljne distinkcije su ukinute – pravde i nepravde, zakona i bezakonja, dopuštenog i besramnog, istinitog i lažnog, itd. - bez obzira kako se u kojem periodu zvao. Takvo okruženje Adorno jezgrovito opisuje opomenom da nema ispravnog života u pogrešnom životu. Od onih koji ne odlaze premali broj nastavlja da se odupire kritičkim javnim angažmanom, jer to jedino ima smisla, dok nemali broj bira jaram u službi intelektualne prostitucije. Bojim se da promena ne može doći glasanjem na izborima, jer tzv. predstavnička demokratija u vanrednom stanju ne može ni teorijski da ispuni svoju funkciju.

7. Pretpostavljam da ste često imali priliku da vidite kako strani mediji, konkretno u Švajcarskoj, gde danas živite, izveštavaju o Srbiji i njenom predsedniku? Kakvi tonovi preovladavaju u tim tekstovima i kako vi to tumačite?

Izveštavaju vrlo retko. A kad to i čine, onda u skladu sa perspektivom i sa okvirom koji su opredeljeni uređivačkom politikom koju inače slede. Ako je prvih nekoliko godina režima Aleksandra Vučića možda i bilo dvosmislenosti oko prirode režima i njegovih dometa, sada ga opisuju na nedvosmislen način, slično kao i u slučajevima režima u Poljskoj, Mađarskoj, Turskoj, Rusiji, Brazilu, Indiji.

8. Zamislite Srbiju, koja kao u onom vašem antologijskom iskazu, na štetu ne postoji. Dakle, bez autoritarne vlasti, upravo priključenu Evropskoj uniji, u punom zamahu reforme, stabilne ekonomije, dakle državu zagarnatovanih sloboda i odbrane ljudskog dostojanstva, zemlju sa jasnim kritičkim stavom prema ratnoj prošlosti. Stiže Vam poziv da se vratite na čelo NBS ili neke takve institucije najvišeg ranga. Da li biste prihvatili takav poziv? I ako ne biste, zbog čega ne biste?

Ako bih prihvatio, onda samo radi opravdanja utopije koju ste ukratko opisali. Sve zemlje, postojeće ili nepostojeće, razlikujem po statusu koji u njima zauzimaju znanje, odgovornost i uobrazilja. Ako taj status nije prvorazredni, onda svi na tome moraju da se rade, da doprinose. To bi bio dovoljan utopijski razlog. Zemlje u kojima su znanje, odgovornost i kreativnost stekli visok status neuporedivo su srećnije od zemalja u kojima se znanje, odgovornost i mašta sistematski nipodaštavaju i preziru.

Ali za ovog Odiseja Itaka ne postoji. On putuje najdalje što može. To znači da ako ipak ne bih prihvatio, onda bilo tako pre svega zbog isključenja koje je bilo distopijski neopozivo. Srbija je divna, šteta što ne postoji. Srbija je jeziva, dobro je što ne postoji.

9. Ovih dana je iz štampe izašao zbornik Sreten Ugričić: pisac, astronom, terorista, koji je okupio ljude različite provenijencije. Verovatno ste upoznati s tim tekstovima? Koliko su autorke i autori, po vašem mišljenju, uopšte uspeli da nam približe političke i kulturne aspekte tih događaja, u čijem preseku ste se našli upravo Vi?

O tome neka sude čitaoci. Što se mene tiče, ovi eseji podsetili su me na poruku koja je tad poslata ne meni nego čitavoj javnosti, jasna i gromoglasna: nemoj, sinko, ni da pokušavaš da se praviš pametan i izvodiš čuda, niti da težiš čudesnom. Institucije ovog poretka i ljudi poretka nikad ti neće oprostiti. Javnost treba da zna da nisam stradao samo ja. Gadne posledice trpeli su i trpe svi moji bliski saradnici. Moja pomoćnica Vesna Injac, bibliotečka stručnjakinja evropskog ranga, osoba vanserijske opšte kulture i nepopustljivih moralnih merila, umrla je sabijena u neki zabačeni kutak, izolovana i odbačena od kolega. Ostali su smenjeni sa svojih funkcija i ražalovani.

Isključenje je suštinski element politike. Da bi nešto moglo biti, mora biti određeno sopstvenom negacijom, to jest isključenjem onog što ga opoziva. To se odnosi i na narod, tu ključnu političku kategoriju. Narodi imaju tri dimenzije, iako političari neprestano propovedaju o jedinstvu, celovitosti i nedeljivosti naroda. Jedna od dimenzija je ta celovitost kojoj pripadaju svi državljani. Druga je dimenzija puke raje, onih koji su podređeni, eksploatisani, bez imovine i bez ikakvog uticaja. Njih je nacionalizam u Srbiji ubedio da vladaju, samo zato što su Srbi. Treću dimeziju čine oni koji su isključeni, izgnani, odbačeni, bili Srbi ili ne bili. Oni isključenošću ujedno određuju savremenu Srbiju i opozivaju je.

10. Kada smo se sreli u Beču, novembra 2012, rekli ste da nameravate da o svemu što Vam se dogodilo prethodne zime napišete roman. To se nije dogodilo do danas. Pa ipak, iz pouzdanih izvora saznajem, da ovih dana radite na novom rukopisu. Možete li nam reći nešto više o tome?

Ne sanjam već skoro deset godina. Sa gubitkom prijatelja i gubitkom snova ne mogu da se pomirim. Nisam prestao da pišem. Mogu reći samo da se u romanu bavim masovnom histerijom i pretnjom kao uslovom održanja institucija. S tim da masovna histerija i njena razobručena progresija nije tema nego forma i logika naracije. Kad me Švajcarski prijatelji pitaju, šaleći se kažem im da će roman biti o Švajcarskoj. U svakoj šali ima malo šale.