Susret sa imaginarnim: Alen-Furnije i “Veliki Mon”

Susret sa imaginarnim: Alen-Furnije i “Veliki Mon”


Kuda ćemo otići ukoliko se uputimo u potragu za poreklom nekog književnog dela? Hoćemo li završiti van njegovih granica ili ćemo doći do zaključka kako “il n'y a pas de hors-texte” (Derrida 1967: 227).[i] Ovaj tekst biće zapravo potraga za značenjem, za smislom Velikog Mona, Alena Furnijea. Dakle, uloga ovog teksta biće posredujuća - posredovanje između dela i čitaoca - i objašnjenje koje će ponuditi slediće zakone kauzalnosti: nešto se dogodilo, a onda se iz tog događaja rodilo delo. Iz tih razloga bi ovaj rad možda trebalo (paradoksalno) okarakterisati kao “spoljašnji pristup književnosti” (Vidi: Velek, Voren 1974). On će tragati za suštinskim događajem, za uzrokom, koji bi trebalo da objasni Velikog Mona; za događajem koji čini osnovu i poreklo ovog dela, a opet se nalazi van njega. U pitanju će biti kretanje ka nemogućem događaju ili kretanje koje se najbolje može okarakterisati kao kretanje ka odsustvu samom.

Događaje u Velikom Monu pripoveda Fransoa Serel, sin učitelja iz Sent-Agate i sve počinje sa dolaskom novog učenika - Ogistena Mona. Jednog dana učitelj je zatražio dobrovoljce koji bi sačekali njegove goste na železničkoj stanici, ali pre nego što su oni uspeli da pođu, Mon se odvezao kočijom kako bi sve sam uradio. On je potom uspeo da promaši put i da se izgubi i tako je završio na starom i ruiniranom imanju na kome se odigravaju maskenbal i proslava u čast venčanja Franca de Galea. Mon upoznaje Francovu sestru Ivonu i odmah se zaljubljuje u nju. Franc se iznenada vraća i kaže da je venčanje otkazano jer ga je verenica napustila. Mon u kočiji odlazi sa imanja zajedno sa nekim gostima i, kada se probudio, shvatio je kako je već blizu kuće. To je kraj Prvog dela. U Drugom delu, Mon bezuspešno pokušava da pronađe put do izgubljenog imanja. Novi učenik sa zavojem na glavi uzurpira Monovo mesto vođe dečaka. Pre nego što je napustio školu taj dečak je ostavio Monu adresu u Parizu gde Ivona često boravi. Mon kasno shvata da je taj stranac sa zavijenom glavom zapravo Franc koji je pokušao da se ubije kada ga je verenica ostavila. Mon napušta školu i odlazi u Pariz, ali ne uspeva da pronađe Ivonu. To je kraj Drugog dela. Posle dužeg vremena, uz pomoć malo sreće, Serel pronalazi izgubljeno imanje i Ivonu koja je još neudata. On uspeva da organizuje sastanak između Ivone i Mona, ali iz nepoznatih razloga Mon je tužan. Ipak, pre kraja sastanka, Mon prosi Ivonu i ona pristaje. Pet meseci kasnije, oni su u braku, ali Mon odlazi da pronađe Francovu izgubljenu verenicu Valentinu (ali takođe i da ispravi neku nepravdu koju je učinio). Godina prolazi bez ikakvih vesti od Mona. Serel pronalazi njegove beleške i shvata da je njegov prijatelj bio zaručen sa Valentinom tokom boravka u Parizu. Kada je Mon shvatio ko je ona, onda ju je napustio. Tokom Monovog odsutva, Ivona rađa devojčicu i umire posle porođaja. Serel usvaja devojčicu. Posle izvesnog vremena Mon se vraća kući pošto je uspeo da ponovo spoji Franca i Valentinu. Tu se roman završava.

Osnovna ideja opisanog književnog dela je veoma jednostavna: u pitanju je priča o susretu mladića i devojke. Ipak, trebalo bi da budete pažljivi: iako je ovo priča o susretu mladića i devojke, to nije ljubavna priča. Pretpostavimo da ona  počinje 1. juna 1905, na Praznik duhova, kada je Anri-Alban Furnije odlučio  da poseti Pariz i jednu umetničku izložbu. Možda bismo našu priču mogli započeti sledećim rečima:

Baš tog četvrtka, momku o kome pripovedamo bilo je suđeno da zapamti toplo sunce, pločnik kojim je hodao i devojčino lice. Ništa ne razdvaja sećanja od običnih trenutaka. Tek kasnije oni postaju uspomene kada pokažu svoje ožiljke. Devojčino lice će postati slika koja će sa njim ostati zauvek. Da li ga je zaista video? Ili ga je možda izmislio kako bi ublažio sav bol koji će uskoro doći?[ii]

Mladi Anri-Alban je u trenutku postao začaran i neprimetno je počeo da prati devojku sve dok nije ušla u veliku kuću u bulevaru Sen-Žermen. Tačno je pretpostavio da devojka njegovih snova živi u toj kući i, gonjen željom da je ponovo vidi, počeo je da provodi sate strpljivo čekajući pred vratima . Konačno, posle tri dana, ugledao je devojku ponovo i ovako je opisao taj susret:

Trenutak oklevanja - ona skreće - nestaje iza grupe ljudi, iza autobusa, konduktera, a onda se iznenada pojavljuje na pločniku, na pločniku kojim i ja hodam, veoma polako, pravo prema njoj dok ona ubrzava korak. Tri, četiri osobe prolaze pored nas - a onda sam u oblaku njene čipke, u oblaku marame, njene haljine i kažem joj u prolazu, glasom koji nikada više neću naći, tako blizu da ona čuje, ma kako brzo išla i ne misleći šta govorim: ‘Lepi ste.’ Ona je prošla, mislim da je na vratima, ulazi u kuću. Pomeram se na levu stranu pločnika, tamo gde je prodavac cveća, polako se okrećem, na tom mestu - sada ću saznati, to je trenutak… prozor se ne otvara - a onda najednom, evo je ponovo, Ona ponovo izlazi, tu je ispred mene, hoda brzo, gleda pravo ispred sebe (kažem sebi samom, poluglasno: ‘Moja sudbina, sva moja sudbina, sva moja sudbina - čovek preteruje kada naglas govori samom sebi), ide na autobusku stanicu - kuda ide? Ovo nedeljno jutro, ispunjeno je grajom prodavaca cveća, suncem, šarenim odorama ljudi koji se vraćaju sa Mise, šarenim odelima ljudi koji idu na Misu, šarenim odelima ljudi koji idu negde na ručak. Da li ona ide negde na ručak? (…)
Dolazi tramvaj. Ona ulazi. Ja takođe. Penjem se tri stepenika, naši pogledi se susreću i ona se okreće od mene, gleda u drugom pravcu, malkice zainteresovana, ali veoma gorda, strašno gorda. (…) Ne mislim ni o čemu. Voleo bih da pogledom ponovo uhvatim njenu suknju. Mislim da sam ugledao njenu ruku. Nisam sposoban da mislim ni o čemu drugom - sve traje dugo, dugo - kada će ona sići, pitam se…
 Ona silazi. (…) Posle deset koraka na pločniku sustižem je i nalazim se sa njene desne strane hodam pored nje i isprva ne previše dirnuto, ne znajući šta radim, ne znajući, kažem joj: ‘Kažite da mi opraštate što sam vam rekao da ste lepi - što sam vas pratio toliko dugo.’
‘Ali gospodine… Molim vas…’
Ah, te reči i to sa takvom konačnošću! Izrečene glasićem tako čvrstim i prezirućim, ostavljaju me slomljenim i utučenim (…)
Ona nastavlja svojim putem … prelazi preko trga (Gibson 2005: 71-72).

Ali Anri-Alban ipak nije odustao. Nastavio je da ide za njom sve do crkve Sen-Žermen de Pre. U jednom trenutku izgubio ju je u gomili, ali je uspeo da je ponovo pronađe u crkvi Svetog srca. Ponovo je pokušao da razgovara sa njom, ona se ponovo sklonila od njega, a on je ponovo pratio. Na tramvajskoj stanici mu je konačno odgovorila i opis tog razgovora se može naći u Anri-Albanovim pismima, ali je to i najvažnija scena u Velikom Monu. Isprva, Anri-Alban je samo ponovio svoje reči: “Lepi ste.” U toku razgovora saznao je da se ona zove Ivona. Odgovorio je: “Ime koje sam vam ja dao bilo je mnogo lepše.” “Čemu? Čemu to?” - bio je Ivonin odgovor na svaki predlog Anri-Albana. Njihov, u suštini jednostrani razgovor, završio se kada je ona izgovorila: “Mi smo dva deteta, uradili smo veliku glupost. Nemojte me više pratiti” (Alen-Furnije 1952: 78).[iii] Ivona ga je tada ostavila i, posle tri godine, Anri-Alban ovako opisuje njen odlazak:

Oslonjen na nosač mosta gledao sam kako odlazi. Po prvi put otkako sam je upoznao, ona se okrenula i pogledala me. Krenuo sam nekoliko koraka napred ka sledećem nosaču sa željom da joj se pridružim. Potom, kada je bila još dalje, ona se okrenula po drugi put, stala potpuno mirno i pogledala me, pre nego što je nestala zauvek. Da li je to uradila zato što je htela da tiho (i sa udaljenosti) potvrdi njeno naređenje da je ne pratim? Ili je možda želela da mi dozvoli da joj još jednom vidim lice? Nikada nisam saznao odgovor. (Alain-Fournier 1986b: 139-140).

Sličnost između događaja iz života Alena-Furnijea i događaja opisanog u romanu je očigledna. Opis Ivone u Velikom Monu je potpuno isti kao njen portret u pismima i beleškama Alena-Furnijea iz 1905. Njihov dijalog je takođe identičan. Martin Tarnel tačno primećuje kako je suret sa Ivonom centralni događaj i u romanu i u životu Alena-Furnijea. To omogućava interesantnu mogućnost za interpretaciju Velikog Mona - možemo pokušati da ga čitamo kao autobiografski roman (Turnell 1979). Najvažniji likovi u romanu mogu biti identifikovani kao stvarni likovi iz života pisca. Robert Gibson ide još dalje i tvrdi da su tri glavna lika u romanu (Ogisten Mon, Fransoa Serel i Franc de Gale) samo odrazi različitih aspekata ličnosti Alena-Furnijea (Gibson 1953). Da li to znači da je Furnije uspeo da napravi svet čiji su žitelji samo odrazi njega samog? Da li je to slučaj čak i sa ženskim likovima u romanu? Model za Valentinu bila je Furnijeova percepcija njegove ljubavnice Žane i zato bismo Valentinu mogli smatrati projekcijom Žane. Ali šta sa Ivonom? Da li je Ivona samo odraz i povod za kretanja unutar njega samog? U Ponavljanju, Kjerkegor formuliše ovu mogućnost: “Devojka tu opet nije nikakva stvarnost, nego refleks pokreta u njemu i podsticaj za ovu. Devojka ima ogromno značenje, on je nikada neće moći zaboraviti, ali to, po čemu je značajna nije ona sama, već ona u svom odnosu prema njemu” (Kjerkegor 2005: 66). Ovim se otvara mogućnost da je devojka zapravo eho nečega što joj prethodi.

Glavni lik u romanu, Ogisten Mon, se može smatrati otelotvorenjem svih Furnijeovih ideala. Mon je onaj koji je Alen-Furnije želeo da bude. Fransoa Serel, narator romana, je, prema nekim interpretacijama, takođe dvojnik Alena-Furnijea. Mon je njegov ideal, ali Furnije je najveći deo svog detinjstva proživeo poput Serela (ili je verovao da je to slučaj). Martin Tarnel tvrdi da su i Mon i Serel Furnijeovi dvojnici. Otac Alena Furnijea je bio učitelj u Epinej-Flerijelu, a Mon je bilo ime obližnjeg sela. Franc de Gale je Monov iskrivljen odraz, ali takođe i otelotvorenje izvesnih osobina koje Alen-Furnije nije voleo kod sebe. Te osobine su sebičnost i melodramatičan odnos prema životu. Zato Rober Šampinji u svojoj knjizi Portrait of a Symbolist Hero: An Existential Study Based on the Work of Alain-Fournier formuliše tezu da je Franc zapravo lažni Mon (Champigny 1954). On takođe tvrdi da se prilikom svojih ljubavnih doživljaja Furnije više ponašao kao Franc, nego kao Mon. Furnijeov način ponašanja i njegove uspomene iz detinjstva se najčešće povezuju sa Serelom, ali određeni važni detalji takođe pripadaju i Francu.[iv]

Opisani primeri sugerišu da je Furnije zaista pokušao da napiše nešto što bismo mogli nazvati autobiografskim romanom. Drugo pitanje je da li je uspeo to da uradi? Da li je uspeo da dosegne besmrtnost tako što je svet Velikog Mona naselio sopstvenim dvojnicima? Kako bismo odgovorili na ova pitanja, okrenimo se primeru iz Blanšoovog dela Le livre à venir. U eseju “Le secret du Golem” Blanšo piše o romanu Adolfa Bioja Kasaresa Morelov izum:

U Kasaresovom narativu, Morelov izum - koji je H. L. Borhes svrstao među velike uspehe, ispričana nam je priča o čoveku koji, bežeći od političkog progona, nalazi utočište na jednom ostrvu; on je tu bezbedan jer ga je neka vrsta kuge učinila napuštenim. Nekoliko godina pre toga, neki bogataš je sa svojim prijateljima tu sagradio hotel, kapelu i “Muzej”, ali ih je epidemija sve rasterala. Prognani čovek živi izvesno vreme na tom mestu u bolu potpune samoće. Jednog dana, on vidi mladu ženu, a potom i druge ljude, koji se ponovo nastanjuju u hotelu i počinju da u toj divljini vode, nerazumljivo veseo život. On ponovo mora da beži, da se krije, ali privlačnost mlade žene, za koju čuje da se zove Faustina, začaravajuća ravnodušnost koju ona pokazuje prema njemu, kao i taj svet zabave i veselja, počinju da ga uzimaju pod svoje. On joj prilazi, govori joj, dodiruje je, obraća joj se - sve je uzalud. Mora da se odluči: on za nju ne postoji, kao da je, u njenim očima, mrtav, a možda on u stvari i jeste mrtav? Produžimo ka završnici: organizator ovog malog društva je naučnik koji je uspeo da od ljudi i stvari dobije apsolutnu sliku, onu koja svim našim čulima izgleda poput identične i potpune kopije stvarnosti. Naučnik je “snimao” svoje prijatelje bez njihovog znanja u svakom trenutku njihovih života tokom jedne sedmice koja će postati večna i koja iznova počinje svaki put kada plima pokrene mehanizam koji upravlja projektorima. Do tog momenta, narativ je samo dovitljiv, ali drugi završetak je rezervisan za nas u kome dovitljivost postaje dirljiva. Begunac živi u blizini slika, u blizini fascinantne mlade žene za koju malo-po-malo postaje vezan, ali ne dovoljno vezan; on bi želeo da prekorači granicu njene ravnodušnosti, da uđe u njenu prošlost, da modifikuje prošlost u skladu sa svojom željom. Plan mu pada na pamet: on prilagođava svoje kretnje, gestove i reči onima koje čini Faustina i tako mogu da odgovore jedno drugom na način za koji bi gledalac mogao da pretpostavi da je nagoveštaj njihove srećne intimnosti. On tako živi čitavu nedelju, tokom koje, snimajući samog sebe, čini da i sam bude reprodukovan i time postaje slika koja na divan način živi u toj imaginarnoj intimnosti. Prirodno, on žuri da uništi verziju sedmice u kojoj ne postoji. Od tada pa nadalje, on je srećan, u nekoj vrsti raja - sreće i večnosti za koju mora da plati (jer to je njihiva cena) svojom smrću, zato što su zraci koji snimaju smrtonosni.
Sreća, nesreća slike. Nije li u ovoj situaciji pisac u iskušenju da prepozna, precizno opisane, mnoge svoje snove, iluzije i muke, sve do one naivne, ulagivačke misli, da ako umre od njih, on će biti u stanju da podari delić sopstvenog života figurama večno oživotvorenim njegovom smrću? (Blanchot 1959: 127-128).

Blanšoova analiza nas stavlja na pravi put i potrebno je da likove Velikog Mona ispitamo malo podrobnije. Najvažnije likove u romanu (Ogistena Mona, Fransoa Serela i Franca de Galea) nešto će zauvek izmeniti. Od određenog trenutka oni više ne mogu da budu ono što su bili i, u slučaju Mona i Serela, ne mogu da budu ono što zaista jesu. Ovo izmeštanje je najočiglednije u slučaju Franca. Na početku romana, on je predstavljen kao bogato i razmaženo dete, ali posle ljubavnog neuspeha on postaje skitnica.

Foto: Srđan Veljović

Foto: Srđan Veljović

Ipak, slučajevi Mona i Serela su komplikovaniji. Najjednostavnija pretpostavka je da je Mona izmenilo iskustvo na imanju bez imena. Kako bismo mogli opisati to iskustvo? Mon je svestan da je u pitanju snoliko iskustvo. Mon je svestan te snolikosti, ali i dalje (i uvek uzalud) pokušava da dosegne imanje kome pripada; pokušava da se otisne ka imanju koje ne postoji. Ulaz u izgubljeno imanje je poput ulaza u svet snova i podudara se sa našim ulaskom u svet fikcije. Međutim, kao što Martin Tarnel ukazuje, Monov ulazak u svet snova je pripremljen jednim drugim snom (Turnell 1979: 233). Mon se iznenada setio tog sna u napuštenoj staji tokom prve noći pošto je napustio Sent-Agatu. Bilo je hladno i on je izgubio ćebe na putu:

I zato se potrudi da misli da nešto drugo. Promrzao do srži, on se seti jednog sna - jednog priviđenja, tačnije rečeno, koje je imao još kao dete i o kome nikada nikome nije govorio: jednog jutra, umesto da se probudi u svojoj sobi, gde su visili njegovi kaputići i njegove pantalonice, on se našao u jednoj dugačkoj zelenoj odaji, sa tapetima sličnim lišću. I to mesto je prelivala tako blaga svetlost, da bi čovek pomislio da može da je okusi. Blizu prvog prozora išla je jedna devojka, njemu okrenuta leđima, i kao da je čekala da se on probudi… On nije imao snage da se izvuče iz postelje i da korakne kroz ovo začarano obitavalište. Ponovo je zaspao… Ali idućeg puta, zaklinje se, on će ustati. Sutra izjutra. Možda… (Alen-Furnije 1952; 55).

Pravo životno iskustvo Alena-Furnijea (susret sa Ivonom) podseća na Monovo iskustvo na izgubljenom imanju. Ali, to je iskustvo o kome Mon pripoveda Serelu i koje, posle toga, Serel (narator romana) predstavlja nama. To je iskustvo, a ne san, ali to iskustvo poseduje moć koja ga čini sličnim snovima.                                           

Zašto je Mon prepričao Serelu svoje snoliko iskustvo na izgubljenom imanju? Kako bi podelio jedan intiman trenutak sa prijateljem? Ne bi se reklo. Čini se da preko prepričavanja Mon pokušava da sebe uspostavi kao junaka fantastične priče. Snoliko iskustvo je očigledno zbunilo Mona i njegovo prepričavanje je zapravo pokušaj aproprijacije. On je stranac, nezvani gost na čudnoj zabavi i on se konstantno oseća kao da mu tu nije mesto. On tu i ne pripada, jer te noći on nije bio on sam - on je samo ličio, ne ni na samog sebe, već na čudnog (i bezličnog) Nekog ko je na njegovom mestu. Ne-identičan sa samim sobom on je izgledao poput lika iz knjige. Za Mona, tajanstveno imanje je zapravo područje čiste sličnosti. Možemo se poslužiti Blanšoovim objašnjenjem i reći da se Mon:

…oseća strancem, jer on zapravo nije bio prisutan da shvati svoje snoliko iskustvo. On je stranac jer ja snevača nema značenje stvarnog ja. Možda bi se moglo i reći da nema nikoga u snu i prema tome nikoga ko ga sanja; otuda sumnja da kada sanjamo, postoji mogućnost da nas neko sanja, neko koga zauzvrat, dok sanja nas, sanja neko drugi; predosećanje sna bez snevača koji bi bio san noći same” (Blanchot 1971: 166-167).

Monova nesigurnost u vezi njegovog iskustva (da li se ono zaista desilo?) je razlog što ga je podelio sa Serelom. Na taj način igra pokretnih ogledala postaje vidljiva i može nam reći nešto o snevanju i pisanju. U eseju “Rêver, écrire”, Blanšo nam objašnjava šta se ovde zapravo odigrava:

Onaj koji sanja okreće se od onoga koji spava; snevač nije spavač: ponekad sanjajući da ne sanja i prema tome da ne spava; u nekim drugim prilikama, sanjajući da sanja i tako bežeći u još dublji san, ubeđujući sebe da prvi san nije san ili znajući da sanja i budeći se u veoma sličnom snukoji nije ništa drugo do beskonačno bekstvo od sna, bekstvo koje je beskonačan pad u sličan san (…) Ovo obrtanje (čije je uznmirujuće posledice po budno stanje Rože Kajoa opisao u svojoj dragocenoj knjizi) mi se čini povezanim sapitanjem koje se naivno, perfidno pomalja u svakoj našoj noći: U snu, ko je onaj koji sanja? Ko je “ja” sna? Ko je osoba kojoj se pripisuje “ja” u snu, ukoliko priznamo da ona postoji? Između onoga ko spava i junaka zapleta koji se odigrava u snu postoji rascep, nagoveštaj vremenskog razmaka i strukture razlike; naravno, nije u pitanju istinski drugi, druga osoba, ali šta onda? I ukoliko posle buđenja mi žurno i pohlepno prisvajamo noćne avanture kao da zaista pripadaju nama, ne radimo li to sa izvesnim osećanjem bespravnog prisvajanja (ali takođe i zahvalnosti)? Ne čuvamo li sećanje nesvodljive razdaljine, razdaljine neobične vrste, razdaljine između mene i mene samog (…)? Jedna zagonetka i ispitivanje koje nas upućuju na iskustvo pisca kada u proznom, poetskom ili dramskom delu on piše “ja” ne znajući ni ko ga izgovara, ni kakav odnos zapravo ima sa njim samim.
U ovom smislu, san je možda blizak književnosti ili bar njenim tajnama, čarima i iluzijama. (Blanchot 1971: 163-164).

U Velikom Monu, očigledno je da, posle posete izgubljenom imanju, Mon više nije onaj koji je nekada bio.[v] On je svestan da mu se nešto važno dogodilo, nešto što ga je pretvorilo u drugu osobu. Ali, da li je on ikada bio onaj koji misli da jeste? Možda pomenuti rascep (ili otuđenje od sebe samog) nije nastalo kao posledica opisanog snolikog iskustva nego je zapravo oduvek bilo prisutno? Kako bi odgovorili na ovo pitanje potrebno je da ispitamo odnos između Mona i Serela i potom se vratimo na susret sa Ivonom. 

 Na samom početku romana, Serel opisuje Monov upad u njegov svet:

Ali neko je došao i otrgao me od onih zadovoljstava mirnog deteta. Neko je ugasio sveću koja mi je osvetljavala blago materinsko lice nagnuto nad večernjim obedom. Neko je ugasio lampu oko koje smo bili srećna porodica, noću, kada bi moj otac okačio drvene kapke o staklena vrata. A taj neko bio je Ogisten Mon, koga su ostali učenici ubrzo prozvali Veliki Mon. (Alen-Furnije 1952: 21).

Ipak, Serelovu predstavu Mona ne treba uzeti zdravo za gotovo. Reč koju narator Velikog Mona stalno ponavlja je “avantura.” Serelov cilj je da nam ispriča “avanturističku priču” i uloga junaka je rezervisana za Ogistena Mona. Poput Alonsa Kihana, Fransoa Serel je pronašao utehu u knjigama, ali nije rešio da postane Don Kihot. On je odlučio da od Mona napravi junaka. Upravo na ovom mestu pojavljuju se problemi. Ukratko, Mon nije sposoban da bude ono što Serel traži od njega i Serelove želje su izvor konstantnog izmeštanja i otuđenja za njih obojicu.

Mon bi želeo da bude ono što Serel traži od njega i ta želja ga otuđuje od njega samog. On postaje poput lika iz knjige, stranac za samog sebe. Ali, otuđenje pogađa i Serela. On idealizuje Mona i pronalazi Ivonu za njega. On organizuje njihov sastanak, ali on je zapravo zaljubljen u Ivonu, a ne Mon. On je onaj koji je trebao da je oženi, a ne Mon. Ali, za Serela, to je nemoguće jer on je samo narator, a ne junak priče. Međutim, ni Mon nije junak. Ovo nije ljubavna, ali ni avanturistička priča. I pored toga, na samom kraju romana, kada se Mon konačno vrati kući i kada po prvi put vidi svoju ćerku, Serel i dalje ne može da prekine sa romantizovanjem koje proizvodi za njega još jedno izmeštanje:

Bejah se malo izmakao da ih bolje vidim. Pomalo razočaran, a ipak zadivljen, shvatao sam da je devojčica najzad stekla druga koga je nesvesno očekivala... Osećao sam jasno da je Veliki Mon došao da mi uzme jedinu radost koju bi mogao da mi ostavi. I već sam ga zamišljao kako jedne noći zavija kćer u ogrtač i odlazi sa njom u susret novim doživljajima. (Alen-Furnije 1952: 237).

Različita izmeštanja koja su opisana u romanu su zanimljiva jer nas približavaju važnom problemu. Ukoliko je istina da su Mon, Serel i Franc odrazi ličnosti Alena-Furnijea kako je onda taj efekat otuđenja uopšte moguć? Možda je istina da Alen-Furnije nema druge ličnosti do one koja se može videti u Velikom Monu. Možda je istina da je to delo veran prikaz njegove ličnosti. Ali, prema Blanšoovim rečima, ta istina bi zvučalo ovako:

‘Nemam više druge ličnosti osim one koja odgovara ovom delu'. Ali ono što je prikladno delu, možda je da ‘ja’ nemam ličnosti. Klemens Brentano, u svom romanu Godwi, govori izrazito o ‘uništenju samog sebe’, koje se vrši u delu. A možda je posredi još korenitija promena koja se ne sastoji u jednoj novoj nastrojenosti duše i tela, koja se ne zadovoljava čak ni tim da me izmesti od mene, da me ‘uništi’, koja nije vezana za posebnu sadržinu jedne određene knjige, nego za osnovni zahtev dela. (Blanšo 1960: 13-14).

Trebalo bi da primetimo da postoji beskonačna razdaljina između Serela i Mona koja se ni na koji način ne može premostiti. Kao što sam već ranije pomenuo, iako voli Ivonu, Serel ne može da se njome oženi jer nije junak već narator romana. Razdaljina i razlika između Mona i Serela takođe omogućava da odgovorimo na pitanje zašto Mon nije prepoznao Franca kada je došao u njegovu školu: Mon jednostavno ne može da prepozna sopstveni (izokrenuti) odraz u ogledalu.

Foto: Srđan Veljović

Foto: Srđan Veljović

Prema uobičajenom shvatanju slika je nešto što dolazi posle objekta. Nešto je bilo prisutno i onda je uhvaćeno kao slika. U našem slučaju, različiti aspekti Furnijeove ličnosti su predstavljeni kao glavni likovi Velikog Mona. Ali, takođe je slučaj da kada nešto postane slika, to nešto automatski postaje neuhvatljivo, nestvarno i nemoguće. Čini se da Veliki Mon nudi intimni portret ličnosti Alena-Furnijea, ali slike Serela, Mona i Franca u isto vreme otvaraju područje u kome je svaka mogućnost intimnosti praktično uništena. Kao na slici, nešto je prisutno na stranicama romana, izvestan susret, ali u isto vreme ništa nije zaista prisutno. Gde je? Nije ni ovde ni negde drugde? Možda nigde? Ali ako je nigde to znači da je nigde ovde. Ukratko, pred nama se odigrava konstantna igra izmeštanja i otuđenja  koja nas vodi ponovnom ispitivanju sudbonosnog susreta sa Ivonom.

Šta se dogodilo posle tog susreta? Tačno godinu dana kasnije, Alen-Furnije je ponovo otišao na mestu njihovog susreta. Posle toga, napisao je svojoj sestri:

Prošlog četvrtka, na Praznik duhova, otišao sam do Société Nationale des Beaux Arts. U mom tamnom odelu, sa crnim šeširom i dugom kosom, bio sam lep kao anđeo. Ali ništa nisam očekivao, baš ništa i ništa se nije ni dogodilo, ništa nije ni moglo da se dogodi. (Alain-Fournier 1986a: 252).

Svom najboljem prijatelju (i budućem mužu njegove sestre), Žaku Rivijeru, napisao je sledeće:

Ona nije došla.
Dugo vremena govorio sam sebi samo ovo: jednog četvrtka, na Praznik duhova, proživeli smo lep doživljaj koji sam ti opisao. Ne postoji prihvatljiv način da ponovo uspostavimo kontakt i sve što je bilo zajedničko između mene i nje, kao što izreka kaže, jeste naše zajedničko saznanje o vremenu i mestu kada se naša neobična avantura odigrala. Tako sam nastavio da govorim sebi: možda će doći.
Ali već dugo vremena, znao sam da nikako ne može doći, i sada, više nego ikada ranije, znam da sam bio u pravu.
Čak iako nekada dođe, ona neće biti ista… (Rivière, de Gaulmyn 1991: 412-413).

Odlomci iz ova dva pisma govore nam nešto od suštinske važnosti: kao i Euridika, Ivona je bila unapred izgubljena. Ili, Hajdegerovim rečnikom, uvek već izgubljena. Ona nikada nije bila stvarno prisutna i njena važnost za Furnijea leži u njenom prolaznom prisustvu koje je zapravo odsustvo. Ona nikada nije bila stvarno biće, nego uvek slika same sebe. Monova i Furnijeova beznadežnost nije proizvedena događajima koji su se desili. Gubitak i odustvo su bili tu od samog početka. Lako je pronaći pravu Ivonu, kao i izgubljeno imanje, ali i Alen-Furnije i Mon nisu u stanju dapronađu objekte za kojima žude. Serel i Žasmen Deluš će morati da to učine za Mona. Da li je to zbog toga što Mon nikada nije ni želeo da pronađe imanje bez imena? I Mon i Alen-Furnije su svesni da su objekti njihovih želja nestvarni i nemogući.

Njihovo zajedničko iskustvo (susret sa Ivonom) poseduje onirički kvalitet zbog sopstvene artificijelnosti. Monovo iskustvo se dogodilo na Francovoj svadbi i čitava atmosfera ove proslave je osmišljena i izrežirana od strane Franca. Da li nam to možda omogućava da kažemo da se Monov susret sa Ivonom odigrava u snu koji sanja Franc? Ivona, koju su susreli i Mon i Furnije, nije stvarno biće, već model koji je već postojao u njihovim snovima. Njihova ljubav prema njoj je sećanje, ali sećanje na nešto što se nikada nije desilo. Mon nikada neće stvarno voleti Ivonu i nikada neće zaista biti njen muž. Iz tih razloga, Veliki Mon ne može biti shvaćen kao kompenzacija za gubitak koji je Alen-Furnije pretrpeo u stvarnom životu. U ovom slučaju, stvarni život i književnost su nerazmrsivo povezani i roman nije jednostavno ponavljanje nečega što se dogodilo u stvarnosti.

Od samog početka, Ivona je eho - eho nečega što joj prethodi. Šta prethodi Ivoni? Ništa drugo do njena dvojnica, slika Ivone. Anri-Alban Furnije je sreo Ivonu 1 u oktobru 1903, tokom putovanja vozom između Bur-la-Rena i Pariza. Sa njom je bila i jedna prijateljica i Anri-Alban ih je pratio. Arkel opisuje njegovu snalažljivost: “Kada su se približile Panteonu, Anri-Alban je napravio krug sa druge strane i taman kada su njih dve primetile da je nestao, on im je prišao sučelice i pozdravio kao stare prijateljice” (Arkell 1986: 35). Veza između Ivone i Anri-Albana je potrajala 18 meseci, a onda se prosto ugasila. Robert Gibson tačno primećuje pravi razlog razlaza: “Kakvi god da su bili fizički, emotivni ili intelektualni kvaliteti Ivone 1, ona je posedovala jednu osobinu koja je sprečavala Furnijea da je voli pod svojim maštovitim uslovima - ona je bila lako dostupna” (Gibson 2005: 66).

Ipak nije stvar samo u tome da je Ivona 2 eho Ivone 1. Mon je takođe eho Serela, a Alen-Furnije eho Anri-Albana. Susret sa Ivonom je bio potreban Anri-Albanu da bi postao Alen-Furnije. Želja za ponavljanjem leži u osnovi Velikog Mona, ali, kao što sam već ranije pomenuo, ovo delo nije jednostavan izraz autorove želje za povratkom. Posredovanje komplikuje stvari, Alen-Furnije se seća šta se dogodilo Anri-Albanu, a Serel nama pripoveda o Monovim avanturama. Mon i Furnije ne traže Ivonu, već sebe van njih samih. Oni hoće da nađu sebe pre nego što su postali ono što jesu, oni žele nemogući susret sa njima samima koji su upoznali Ivonu. Tačnije, oni žele da izbrišu nedostatak koji ih je konstituisao. Iako su njihovi snovi stvorili Ivonu, oni ne mogu da kontrolišu posledice njihovog stvaranja i njihova kreacija ih čini večito odsutnim od njih samih. Sudbonosni susret sa Ivonom je granica koju ne mogu preći; u isto vreme i mogućnost i nemogućnost; ukratko, u pitanju je susret sa književnošću.

Kako je to moguće? Izvor Velikog Mona je događaj koji se odigrao u stvarnom životu. Ali upravo je književnost omogućila da se taj događaj desi. Rober Šampinji piše: “Duša koju Furnije podaruje Ivoni je bila unapred sagrađena i na magičan način sastavljena kada se devojka pojavila” (Champigny 1954: 129). Do kraja svog života, Ivona je ostala neuhvatljiva slika za Alena-Furnijea, on nikada nije pokušao da je ponovo sretne. Umesto toga, ona je postala njegova inspiracija. Dejvid Arkel objašnjava šta je uticalo na Furnijea:

Rano čitanje Fromentenovog Dominika je možda imalo veze sa njegovom percepcijom Ivone. U tom romanu glavni junak susreće ljubav svog života dok je još školarac. Ona se udaje za drugoga, ali on je zadovoljan da čezne za njom. Oboje čeznu do kraja njihovih života. U pitanju je jedan od mnogih prethodnika Kratkog susreta. U uticaje spadaju i Meterlinkovo delo Peleas i Melisanda, kao i Debisijeva muzika, koja je, u to vreme, mlade Parižane oborila s nogu. Prve reči upućene Ivoni (‘Vous êtes belle’) potiču iz Prvog čina, Scena 1 - kao i rečenica ‘Je ne suis pas d’ici’ koju je Furnije kasnije više puta koristio kako bi opisao sebe. Ivonin odgovor: ‘Nous sommes deux enfants’ je adaptacija ideje iz Trećeg čina. Događaj u kome se njena haljina zakači za vrata i pocepa se može se naći u Četvrtom činu, Scena 3 (‘Ma robe s’est accrochée aux clous de la porte Voyez, elle est déchirée.’). Da zaključimo, takođe, Furnije je svojoj sestri kasnije ispričao kako se nadao da će mu Ivona odgovoriti da se zove Melisanda. (Arkell 1986: 40-41).

To je zapravo razlog zašto Alen-Furnije i Mon nikada nisu stvarno pokušali da nađu Ivonu - obojica su prepoznali estetsku prirodu njihove ljubavi. Ukratko, obojica su zaljubljeni u sliku Ivone. Zato Monu jedino preostaje da Ivonu ostavi da umre jer on ne želi Ivonu od krvi i mesa, već kao sliku. Poput Orfeja, u Blanšoovoj interpretaciji mita, Furnije ne želi Ivonu “u prisnosti porodičnog života, nego kao čudnovatost nečeg što isključuje svaku prisnost i ne želi da učini da živi, nego da ima u njoj oživotvorenu potpunost njene smrti” (Blanšo 1960: 128).

Ovaj susret sa imaginarnim je važan jer razbija linearno shvatanje vremena. Nije u pitanju prost slučaj intertekstualnosti, već situacija u kojoj književnost na čudan način prethodi sama sebi. Zato Mišel Giomar tvrdi da:

Inspiracija Alena-Furnijea kao romanopisca nije došla od žene koja se zvala Ivona de Gale. Potpuno suprotno, bio je to duboko skriveni roman, njemu još uvek nepoznat, ali već unapred u svim detajima isplaniran, koji je izazvao susret u Cours-la-Reine parku, jamčeći da će prva razmena pogleda već unapred biti određena dubinskim stremljenjima unutar Alena-Furnijea samog. (Guiomar 1964: 224).

Ukoliko nastavimo da pratimo Blanšoova zapažanja iz eseja “La rencontre de l’imaginaire”, mogli bismo reći da je Veliki Mon narativ o jednom neobičnom događaju, narativ o Susretu. Taj susret se zaista odigrao, Anri-Alban ga je proživeo i bilo je potrebno da postane Alen-Furnije (koji je onda postao Serel i Mon) kako bi nam ispripovedao o njemu. Ali, to pripovedanje (taj narativ) je kretanje ka Ivoni, ka tački koja nikada ne može biti dosegnuta, ali ta tačka je, u isto vreme, nešto što čini narativ mogućim.

Sva dvosmislenost zapravo proizilazi iz dvosmislenosti vremena koja ovde ulazi u igru i koja nam omogućava da kažemo i osetimo da je začaravajuća slika iskustva u određenom trenutku prisutna, ali to prisustvo ne pripada nikakvoj sadašnjosti i čak uništava sadašnjost u kojoj se naizgled pojavljuje. Tačno je, Anri-Alban je zaista šetao ulicama Pariza i jednog dana, jednog određenog datuma, on se sreo sa Ivonom. Zato se može reći: sada, to se događa sada. Ali šta se dogodilo sada? Prisustvo pesme koja će tek doći. I šta je on dodirnuo u sadašnjosti? Ne događaj susreta koji je postao prisutan, već početak beskonačnog kretanja koje je u stvari susret sam, susret koji je uvek odvojen od vremena i mesta u kome je izgovoren, jer upravo u toj razdvojenosti, u toj imaginarnoj udaljenosti, odsustvo je realizovano i u toj tački događaj počinje da se odigrava, u tački u kojoj se prava istina susreta odigrava i iz koje se jezik koji govori o njoj zapravo rađa.
Susret koji uvek tek treba da se desi, susret koji je uvek već prošao, susret koji je uvek prisutan u tako naglom početku da oduzima dah i koji se uvek odvija kao povratak i večni novi početak (Blanchot 1959: 17-18).[vi]

U Blanšoovoj interpretaciji mita, Orfejeva sudbina bila je da peva o Euridici, pesmu u kojoj je ona unapred izgubljena i beskonačno mrtva. Ono što Orfej traži u Hadu je zapravo nemogući objekat - mrtva Euridika. Њegov cilj nije da stvori umetničko delo, već da Euridiku vrati u svet živih. Њegova pesma je raznežila Hada i Persefonu i oni su mu dozvolili da je izvede na svetlost dana. Naravno, tu je postojao i izvestan uslov, Orfej nije smeo da se okrene i da pogleda Euridiku pre izlaska na svetlost dana. Orfej se oglušio o zapovest Bogova i Euridika je tako zauvek izgubljena. Međutim, Blanšo postavlja pitanje: šta je to što Orfeju omogućava da uopšte dođe do Hada. U pitanju je pesma, Orfejeva pesma u kojoj je Euridika, uvek već izgubljena, a sam Orfej raskomodan i mrtav.

Foto: Aleksandra Bajazetov

Foto: Aleksandra Bajazetov

Iz tih razloga izgledalo je tako prikladno da Alen-Furnije nestane kao što je nestao i Ogisten Mon, glavni lik njegovog romana. Šta se dogodilo tog dana (22. septembra 1914.) u šumi kod Sen Remija. Možemo samo da nagađamo. Možda scena slična onoj iz L’écriture du désastre? Poručnik Furnije ulazi u šumu i, dok se njegova četa polako kreće, on gleda kroz granje i:

…gleda naviše u pravcu običnog neba, sa oblacima, sivim svetlom, tmuran dan i bez vidika. Ono što se potom događa, nebo, isto nebo, naprasno otvoreno, potpuno crno i potpuno prazno koje otkriva (kao kroz razbijeno prozorsko okno) takvo odsustvo da se u njemu sve oduvek i zauvek izgubilo, toliko da se tu potvrđuje i nestaje vrtoglavo saznanje da je ništa ono što jeste i pre svega ništa sa one strane (Blanchot 1980: 117).

On čuje pucnjeve, a meci počinju da lete. Iznenadni bol u grudima baca ga na zemlju i on ostaje bez snage da se pomeri. Dok se polako gubi, on misli:

Kada se bliži kraj iz sećanja nestaju slike, ostaju samo reči. Nije ni čudo što je vreme izmešalo reči koje su me nekada predstavljale sa rečima koje su opisivale čoveka koji me je čitavog života pratio. Bio sam Alen-Furnije, uskoro ću biti Niko, kao Serel, kao Mon, uskoro ću biti svi ljudi: biću mrtav. (Borhes 2004; 17).[vii]       

Predavanje održano u Kulturnom centru Beograda 10. aprila 2014.


 

[i] Francuski original je namerno sadržan kako zbog kontroverze koju je ova rečenica izazvala tako i zbog različitih načina na koji se ona može prevesti. Čitav esej o Velikom Monu bi se, iz jedne perspektive, mogao posmatrati i kao pokušaj da se odgovori na pitanje šta “il n'y a pas de hors-texte” zapravo znači. U prevodu Ljerke Šifler-Premec stoji: “Ne postoji ono izvan-tekstualno” (Derida 1976; 207). U engleskom prevodu Gajatri Spivak zadržava original na francuskom u zagradi i predlaže dva rešenja: “There is nothing outside of the text” i “There is no outside-text” (Derrida 1976; 158). Artur Bredli i Entoni Isthop odlučuju se za: “There is no outside-text” (Bradley 2008; 112-114 i Easthope 2001; 26).

[ii] U pitanju je parafraza čuvenih reči iz filma Krisa Markera La Jetée.

[iii] Opis ove scene se takođe može naći u različitim pismima i beleškama Alena-Furnijea, ali i u njegovom romanu Veliki Mon.

[iv] Ovako Izabel Rivijer opisuje svog brata: “Stojeći blizu prozora velike učionice, pred žbunom ruža sa koga je pola lišća opalo zbog vrućine, sa rukom ovlaš uvučenom u džep, kosom koja više nije bila kratka, nego bujna i podeljena u razdeljak sa strane, već mladić, uprkos još uvek detinjastom ovalu lica, tu stoji Franc de Gale, u odelu sa mornarskim sidrima, sa ponosno izdignutom bradom, sa čelom koje zrači mladalačkom taštinom, ali sa detinjastim ustima nabubrelim od jedne snažne želje da se zaplače - lepo lice mladog romantičnog junaka, puno smelosti i želje; ali u blagim tužnim očima san je već sasvim prekriven velom očaja, entuzijazam zakočen obeshrabrenom težnjom” (Rivière 1938: 174).

[v] Dva primera iz dela Alena-Furnijea jasno pokazuju da se kod Mona odigralo izvesno udvajanje. Posle prve noći na “Izgubljenom imanju”, Mon napušta sobu i odlazi u šetnju: “Jednog trenutka, u vrtu, Mon se naže preko rasklimatane drvene ograde koja je okruživala ribnjak; pored obale je bilo još malo leda, tankog i naboranog kao pena. On primeti kako se ogleda u vodi, kao pognut nad nebo, u svom odelu romantičarskog studenta. I učini mu se da vidi nekog drugog Mona, ne više učenika koji je pobegao u seljačkim dvokolicama, već divno i romantično stvorenje, kao u nekoj knjizi kojom se nagrađuje uspeh u školi…” (Alen-Furnije 1952: 74). U Monovom dnevniku koji je Serel otkrio posle Ivonine smrti nailazimo na sledeći opis Valentine: “…i takva je zaista bila žena koju je, pre svog tajanstvenog doživljaja, morao sebi želeti lovac i seljak Veliki Mon” (Alen-Furnije 1952: 225).

[vi] Tekst je modifikovan.

[vii] Tekst je modifikovan.

 

 


Literatura


 

Alain-Fournier. Lettres à sa famille. Paris: Fayard, 1986a.

Alain-Fournier. Lettres au petit B. Paris, Fayard, 1986b.

Alen-Furnije. Veliki Mon. Preveo Raško Dimitrijević. Beograd: Novo pokolenje, 1952.

Arkell, David. Alain-Fournier: A Brief Life. Manchester: Carcanet Press Limited, 1986.

Blanchot, Maurice. L’ amitié. Paris: Gallimard, 1971.

Blanchot, Maurice. L’écriture du désastre. Paris: Gallimard, 1980.

Blanchot, Maurice. Le livre à venir. Paris: Gallimard, 1959.

Бланшо, Морис. Есеји: избор. Превели Велимир Н. Димић и Живојин Ристић. Београд: Нолит, 1960.

Borhes, Horhe Luis. Alef. Beograd: Paideia, 2004.

Bradley, Arthur. Derrida's Of Grammatology. Edinburgh: Edinburgh University Press, 2008.

Champigny, Robert. Portrait of a Symbolist Hero: An Existential Study Based on the Work of Alain-Fournier. Bloomington: Indiana University Press, 1954.

Derida, Žak. O gramatologiji. Prevela Ljerka Šifler-Premec. Sarajevo: Veselin Masleša, 1976.

Derrida, Jacques. De la grammatologie. Paris: Les Éditions de Minuit, 1967.

Derrida, Jacques. Of Grammatology. Translated by Gayatri Chakravorty Spivak. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press, 1976.

Easthope, Anthony. “Postmodernism and Critical and Cultural Theory”, in: The Routledge Companion to Postmodernism. London and New York: Routledge, 2001.

Gibson, Robert. The End of Youth: The Life and Work of Alain-Fournier. Devon: Impress Books Ltd., 2005.

Gibson, Robert. The Quest of Alain-Fournier. London: Hamish Hamilton. 1953.

Guiomar, Michel. Inconscient et imaginaire dans ‘Le Grand Meaulnes’. Paris: Corti, 1964.

Kjerkegor, Seren. Ponavljanje. Preveo Milan Tabaković. Beograd: Dereta, Beograd, 2005.

Rivière, Alain et de Gaulmyn, Pierre. Jacques Rivière. Alain-Fournier: Correspondance 1904-1914. Paris: Gallimard, 1991.

Rivière, Isabelle. Images d’Alain-Fournier. Paris: Emile-Paul, 1938.

Turnell, Martin. The Rise of French Novel. London: Hamish Hamilton, 1979.

Velek, Rene i Ostin Voren. Teorija književnosti. Preveli Aleksandar I. Spasić i Slobodan Đorđević. Beograd: Nolit, 1974.

 

 

Arhiamnezija

Arhiamnezija

Slika jezične prošlosti u službi sadašnje politike

Slika jezične prošlosti u službi sadašnje politike