Gluvi pas. Opasni dani
Zbirka psihodeličnih proza Jasne Dimitrijević, pojavila se nečujno na domaćoj književnoj sceni, kako to već biva sa literaturom koja se piše na margini, bavi se problemima nevidljivih i fragilnih zajednica ili pojedinaca, ali na način koji nikako ne bi trebalo da je ostavi na rubu te scene. Oni upućeniji, prepoznaće iza ovog imena mladu autorku čije kritičke tekstove su mogli čitati na portalima koji se bave savremenom postjugoslovenskom literaturom, dok oni drugi, koji čine većinu, nikada neće ni doći u priliku da se zapitaju ko je Jasna Dimitrijević i šta ona to piše. Naime, deset kratkih priča koje su doživele konačno izdanje pod zajedničkim naslovom Prepoznavanja, same za sebe predstavljaju pravo literarno iznenađenje, koje ima mnogo nedostataka, ali i jednu bitnu vrlinu koja ovu knjigu proze izdvaja iz opšte književne produkcije – napisane su izuzetnom pripovedačkom veštinom. Takvo literarno umeće na nivou rečenice – a proza je upravo to, mukotrpno bavljenje svakom rečenicom ponaosob – retko se sreće u prvim knjigama proze kod nas.
Promoteri književnosti danas vole već na samom početku da kažu kako je neka knjiga ovenčana nagradama, kao što je to slučaj sa zbirkom Jasne Dimitrijević, ali to u slučaju njene knjige zapravo uopšte nije bitno kada je recepcija u pitanju. Važno je svakako zbog same autorke koja je zasigurno prošla mukotrpan put do svog prvog „albuma“, odnosno prve knjige, koja sa sobom nosi atmosferu bivanja izvan i ispod sveta, što je karatkteristično za bendove iz undergrounda, kao i za svaku pojedinačnu prozu Dimitrijevićeve. Da, ova se proza može čitati i kao istorija jednog tegobnog izlaženja iz undergrounda na veliku scenu koja ne ume da prepozna vrednosti „novog“ koje dolazi iz podruma, predgrađa, Starog Sajmišta ili iz Savamale koja čeka da uskoro bude sravnjena sa zemljom.
Prvi problem ove zbirke već je utkan u njenu strukturu koju čini kompozicija od deset sakupljenih priča, koje po fakturi, temi i obradi predstavljaju fragmente širokog vremenskog raspona nastajanja. Odnosno, zbirka nije komponovana ciljano već je „napravljena“ onako kako bendovi i pisci na početku uglavnom rade, sakupljajući sve što imaju po cenu rizika od receptivnog šuma koji može narušiti bazične kvalitete svake pojedinačne stvari. Dimitrijevićeva se opredelila upravo za taj rizik, jer njena knjiga u sebi sadrži proze iz bar tri različite knjige koje je započinjala da piše tokom perioda traganja za izdavačem ili nekim drugim rešenjem za svoje pisanje. No i pored toga, ona je uspela da izbalansira ove dramatične šavove između svojih sabranih dela iz undergrounda tako što je zbirku otvorila pričom „Kroz prozor Štefice Cvek“ sa najaktuelnijom temomiz beogradskog političkog i društvenog života – sudbinom Savamale, pojavom nove klase koja se rađa iz (para)urbanističkog a zapravo političkog projekta Savamala Today. Da se razumemo, i ovde je društveni kontekst samo lagani okvir za psihodelično poniranje u nutrinu pripovedača u četrdesetim godinama, koji se potisnut novim tehnokratama, stropoštava niz socijalne stepenike savremenog srbijanskog društva, ispunjenog unutrašnjim netrpeljivostima svake vrste, ali dobro maskirano PR retorikom.
Za ovom pričom sledi mali holandski ciklus koji čine priče „Kratki filmovi“, „Mokre noge“, „Turetov sindrom, Kraljičin dan“ i „Štrajk đubretara“. Četiri sjajne prozne minijature o životu jugoslovenskih (e)migranata u Nizozemskoj. Prve dve su napisane u trećem licu dok su preostale dve, bolje priče, napisane u prvom. Međutim, sve četiri proze su tako vešto napisane da čitalac mora poverovati ovoj pripovedačici na reč čak i onda kada zna da je skoro nemoguće videti to o čemu ona priča, kao što je recimo slučaj o ožiljcima na licu izvesnog G. koji odlazi u Hag, gde u srpskoj ambasadi preuzima svoj „biometrijski“ pasoš sa otisnutim stihovima himne „Bože pravde“ između zenica. Jasna Dimitrijević i ovde, kao i u ostalim pričama, pripoveda zapravo ne o onome što se može videti već o nečemu drugom što njeni likovi nose kao prokletstvo bivanja izvan svih sistema. Preostale dve priče govore o gluvarenju amsterdamskim ulicama, neuklopljenosti, šetnjama sa gluvim psom Stilteom, koji je vodi svojim putevima, budući da ona sama ne zna na koju bi stranu. Na tom putu, sreće se sa maskiranim Mangama, Betmenom i Smrću koju možeš slikati ako joj u kutiju pred nogama ubaciš euro. Taj moderni dans macabre, koji možda predstavlja najuspešniji momenat ove zbirke pojačan je socijalnim buntom đubretara, koji gotovo nevidljivi, podižu brda smeća u znak protesta, iza uređene slike sveta, koji tu pobunu može videti tek na nekoj fotografiji, dok mi koji čitamo ovu prozu bivamo suočeni sa slikom koja posreduje rađanje nade iz nagomilanog đubreta. Pripovedačica Jasne Dimitrijević ne ulazi u razloge i društveno-političke mehanizme tog sveta, ona jednostavno „propušta“ slike kroz filtere svoje psihodelije, tumarajući za gluvim psom, koji usred svoje tišine, uspešnije nego čovek, traga za pravom slikom stvari.
Izlaz iz ove zbirke predstavlja vraćanje na beogradsko tle, u neku ruku i u prošlost, budući da priča „Podvala prezenta“ datira događaj uobičajenog prelaska preko Savskog mosta dvoje aktera unutrašnje i socijalne drame, negde u januaru 2010. Ovi mladi ljudi lišeni su mogućnosti da opserviraju o prošlosti i razlozima zbog kojih su se našli u tolikom beznađu. Generalno, čitava knjiga Jasne Dimitrijević odbija da imenuje ono strašno što se dogodilo pre surove pljačkaške tranzicije u koje je stupilo srbijansko društvo. O tome se tek ponešto može pročitati u poslednjoj priči „Suada“, koja se opet ne događa u Beogradu nego u Sarajevu, da bi se tek na kraju knjige došlo do neimenovanog razloga aktuelne propasti. Da je to tako, govori i opservacija junakinje priče „Podvala prezenta“, koja razmišljajući o svom neposrednom okruženju tog januara 2010, meditira ovako: „Nema u ovom kraljevstvu dovoljno plemenitog gospodara koji bi investirao u stari kvart i pomogao kulturnim centrima koji su ovde našli mesto pod suncem. Srećom, nema ni gospodara dovoljno zlog da sravni sa zemljom čitavu priču i postavi temelje poslovnim zgradama, garažama i šoping molovima“.
Stvarnost, ipak, demantuje junakinju priče „Podvala prezenta“, jer glavna podvala stiže upravo sa one strane sa koje je ona nimalo ne očekuje, odnosno iz perfekta za koji ona veruje da je završen, iz prošlosti koja je u sadašnjosti postala nešto nalik na mutanta „azijskog biča i evropske berze“ oličenog u demokrtaski izabranoj vlasti, rešenoj da se deklarativno obračuna sa pošastima nezaposlenosti, ugroženih manjinskih grupa a pre svega LGBT-a, zapuštenih kvartova, prekarnih radnika. Dakle sa većinom neuralgičnih tema koje literatura i ne samo ona, u undergroundu markira kao punktove za dekonstrukciju sistema vladavine patrijarhata, nacionalizma, tajkunstva, eksploatacije, korupcije i nasilja. Ovakav ironični obrt dovodi u pitanje ne samo Prepoznavanja Jasne Dimitrijević, već i sva pregnuća civilnog društva, nezavisne scene, svih aktera koji su potrošili čitave decenije kako bi uspostavili korektivni kontrapunkt vlasti koja se oglušavala o sve ovo. Šta učiniti u trenutku kada vlast brutalno kooptira sve teme političke i kulturne alternative i nastavi da pod maskom nove demokratičnosti vodi staru politiku?
Prepoznavanja ni ne pokušavaju da daju odgovor na ovo pitanje. Uostalom, na tom ispitu su mnogo iskusniji autori već pali tokom proteklih godina, i ne samo oni. Ali iza čitanja ove knjige ostaje ono najbitnije što je Jasna Dimitrijević uspela da artikuliše pišući o različitim strategijama nade, očaja i očaja, koji se nižu kao nepodnošljivi daktili života. Ostaje imperativ prepoznavanja onog što se pojavljuje kao istinski svakodnevni résistance, što je bio zapravo neizgovoreni lajtmotiv ove odlične prve zbirke priča.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Autorka naslovne fotografije: Vera Vujošević.
