Čega su ime migracije?

Knjigu Ovo nije dom otvaraju tri pesme Adise Bašić, „Unutrašnji egzil“, „Domovina“ i „Emigrant to be“ i u njima su markirane tri bitne tematske linije u izboru. Najpre su to privatnost i ljubav kao put emigracije iz stvarnosti, kao prostor izbeglištva iz spoljnog sveta koji je onespokojavajući i preteći. U tom kontekstu već Njeno i Njegovo zatvaranje u sobu postaje iskustvo egzila. Značenje druge pesme razvija se paralelno na dve ravni: prvo se pojam domovine na predvidljivi, gotovo konzervativni način povezuje sa jezikom i porodicom, ali istovremeno se otvaraju pukotine unutar tog okvira, jer jezikom se imenuju strahovi, dok je porodica matrilinearna, čine je „majka/ i nana/ i njena majka“, što je proboj feminističkog diskursa u pesmu. Domovina, shodno naslovu knjige, nije dom, nego mesto koje onespokojava, to je „lijevak“ (još jedna poznata metafora za Bosnu) u kojem, da bi se preživelo, mora se „čvrsto držati za rub“. Tako nastaje jedna subverzivno-afirmativna rodoljubiva pesma i ta dvostruka kodiranost, odnosno dvosmerni odnos prema književnom nasleđu i društvenim datostima, su tipični za izbor u celini. U trećoj pesmi Adise Bašić metaforom „montažnog života“, koji onemogućava sigurni i stalni dom, predstavljeno je savremeno nomadstvo, istovremeno prinudno i dobrovoljno, što je pre svega društveni fenomen vezan za srednju klasu u zapadnom svetu.

U izboru koji su priredile pesnikinje Jelena Anđelovska i Vitomirka Trebovac i čije izdavanje je podržala organizacija Rekonstrukcija Ženski fond, zastupljena je pedeset jedna autorka sa prostora bivše Jugoslavije, uglavnom sa po tri pesme koje su autorke same odabrale. Urednice su nastojale da izbor bude koliko je moguće izvan kanona, kulturno, poetički i generacijski inkluzivan, sa zadatom temom koja je široka i može se shvatiti na različite načine, a uz to je prepuštena autorkama da je interpretiraju po slobodnoj volji i sopstvenom razumevanju.

U kratkom ali sadržajnom i odmereno napisanom predgovoru, urednice navode da izbor oscilira između teze da je „poezija svuda“ i saznanja da je „poezija retka“, one je posmatraju kao „individualno-politički izbor razumevanja i življenja u svetu“. Urednice napominju da pesnikinje na književnoj sceni nisu dovoljno vidljive, pa je njihov izbor neka vrsta mapiranja savremene ženske poezije, što je tačka gde se izbor ponovo utapa u main stream savremene regionalne književnosti. Iako su zastupljene i bitne pesnikinje stare i srednje generacije (Katalin Ladik, Jasmina Tešanović, Nina Živančević, Dubravka Đurić, Biljana Kosmogina, Ivančica Đerić, Ana Ristović, Lidija Dimkovska) u izboru preovlađuju mlađe autorke, ali uglavnom one koje su već afirmisane na postjugoslovenskim književnim scenama.

Migracija je zbirna metafora u kojoj se sustiču pesme unutar korica knjige. Reč je nesumnjivo o jednom od ključnih fenomena savremenog sveta koji puni značaj dobija nakon pada Berlinskog zida i nove faze u koju je svet tada zakoračio, sa zaoštravanjem radne eksploatacije na globalnom  nivou. Migracije su danas ratne i radne, izbeglištvo iz rata i potraga za bolje plaćenim radnim mestom ili za radnim mestom uopšte. Neodvojivo od toga je pitanje granica koje razdvajaju ekonomski privilegovane od neprivilegovanih delova sveta i uspostavljaju podelu na legalne i ilegalne ljude. Pesme u izboru mahom su narativnog tipa i promišljaju te fenomene iz lične perspektive, iz stvarnog iskustva života u inostranstvu, u drugoj kulturi, iz iskustva jeftine radne snage. One govore o pozitivnim i negativnim stranama emigracije, predstavljaju je istovremeno kao dobitak i kao gubitak.

Nekoliko pesama govore o aktuelnim svetskim migracijama, o ratnim izbeglicama iz Sirije. Mediteran u tom kontekstu dobija novo, civilizacijski negativno simboličko značenje, postaje simbol zatvorene granice, štaviše velike grobnice nedužnih ljudi i dece koji se u njemu utapaju pokušavajući da pređu na drugu stranu, na primer u pesmama Darije Žilić ili Jelena Nidžović. Pesme Dragane Mladenović pisane su naizmenično iz povlašćene pozicije evropskog posmatrača i iz perspektive sirijskih izbeglica, ali tako da sugerišu praktičnu nerazrešivost moralne dileme kod običnih građana i građanki Evrope. Tema pesama su i rasizam, ksenofobija, zatvorenost društva za ljude koji dolaze iz drugih sredina (Ljiljana Ilić).

Kod drugih pesnikinja metaforom migracije obuhvaćena su identitetska lutanja, identitetski ćorsokaci, putovanja od jednog do drugog sopstvenog Ja, neka od njih sasvim privatna i izvanistorijska, druga u ekonomskom i društvenom smislu tipična za mlade žene u postjugoslovenskom kontekstu. Migracije su istovremeno pitanje istorije i pitanje geografije. Stoga i granice koje se pri tom kretanju prelaze – ili ne prelaze – podjednako pripadaju političkoj i intimnoj geografiji, javnoj i privatnoj istoriji.

Nisu sve autorke u izboru feministički angažovane. Kod onih koje jesu, feminizam ima formu samosvesnog napuštanja zatečenog opresivnog sistema, ili metaforički rečeno, to je emigriranje iz patrijarhata koji se samim odlaskom žene urušava. Kod nekoliko pesnikinja je ženska homoseksualna ljubav u fokusu pesama i to je mesto gde intimni sadržaj direktno postaje politički i subverzivan. Međutim, u toj tački perspektiva se preokreće, pa građansko-konvencionalni heteroseksualni brak i majčinstvo postaju putokaz za izlazak iz bespuća mladosti, kao u stihovima Jelene Paligorić. Poezija u izboru oscilira između ranjivosti i pobune, između melanholije i aktivizma, žala za prošlim vremenom i nepouzdanih planova za budućnost.

Biografske beleške o pesnikinjama na kraju knjige izlaze iz uobičajenih okvira, jer su autorke osim osnovnih podataka o sebi i svom književnom radu urednicama ponudile i odgovore na naizgled jednostavno pitanje „gde trenutno žive i kako su tu dospele“. Tako je u nepretencioznom okviru knjiga dobila još jedan bitan aspekt. Na naličju tih biografskih beleški, u smislu privatne istorije, može se iščitati neka vrsta rezimea raspada socijalističke Jugoslavije, rata devedesetih, tranzicije koja je usledila i aktualnih političko-ekonomskih datosti u svetskim okvirima. To su istovremeno komentari pesama iz izbora i mini-eseji o životu u emigraciji.

Potenciranje zajedničkog jezika (koji je upravo tako imenovan) i inkluzivni postjugoslovenski kulturni okvir na koji se izbor odnosi, favorizovanje ženskog autorstva, ženske subjektivnosti, ženskog pogleda na angažman i društveni i umetnički aktivizam, kao i aktuelna tema koja omogućava različite perspektive, različita idejna i ideološka pozicioniranja – sve su to aspekti koji knjigu Ovo nije dom čine značajnom u kontekstu savremene postjugoslovenske književne scene.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Perica Gunjić