Enter kao udah

Pitanje odnosa životne i umetničke istine u dramskom delu opsedalo je teoretičare svih epoha, od Aristotela, opata D’Obinjaka, preko Didroa, zatim Getea i Šilera, Brehta, Joneska, sve do Badjua, a ne zastareva ni danas, naročito u kontekstu novih načina komunikacije i savladavanja prostorno-vremenskih ograničenja. Poetska drama Your Love Is King mladog Espija Tomičića, naizgled je oslobođena od svih formalnih dramskih uslovljenosti, poput podele na scene, dijaloga, pa čak i interpunkcije, kako bi iznova preispitala mogućnosti, ali i etičnost umetničkog oblikovanja fragmenata iz neposredno proživljene stvarnosti.

još sam se neki dan zgražao nad dramom neke

žene

(cijenjene talijanske spisateljice)

koja je pisala o migrantima

iz svoje fotelje

minimalistički uređenog doma

i evo mene

vlastita majka mi ima rak

koji joj izjeda organe

a ja pijem pivo

u drugoj državi

drugom gradu

i pišem o skoroj smrti

ili ozdravljenju

jebote

Činjenica da je u podnaslovu istaknuto da je tekst strukturisan kao poetska drama naglašava povezanost sa tradicijom antinaturalističkih dramskih tendencija, koje u zapadnoevropskom pozorištu uzimaju maha već tridesetih godina 20. veka. Ovaj proces uvođenja stiha i liričnosti, kao i osvajanje područja dramskog subjektivizma (koje se oslanja na dela Klodela, Žiradua, Koktoa i Artoa), u hrvatsko dramsko stvaralaštvo stiže nešto kasnije, kako zbog tradicionalne strukturisanosti stila dotadašnjeg pozorišta, tako i zbog dominacije Krležinog dramskog opusa. Osnovni elementi onoga što će se nazvati poetska drama u hrvatskoj dramaturgiji pronalaze se u delu Jure Kaštelana, Vesne Parun i Nikole Šopa, dok srpska dramaturgija beleži i mnogo ranije, ali ne uvek uspele, tendencije u delima Momčila Nastasijevića, Todora Manojlovića, Ranka Mladenovića i sl. Reč je o potrebi avangardnih dramskih autora da ogole najdublje emocije, koristeći se apstrakcijom i ne robujući  fabuli, psihologiji, realistički zasnovanoj radnji i intrigi. Upravo ovakva vrsta subjektivnosti, koja se odriče opisa i uzročno-posledičnih veza, jeste ono što poetsku dramu suprotstavlja narativnoj poeziji ili poemi u svojim izvornim značenjima.

Drama Espija Tomičića tematizuje smeli pokušaj uspostavljanja komunikacije unutar neprijateljski nastrojene porodice, kroz suočavanje transrodnog deteta u tranziciji sa izvesnom smrću majke. Radnja je podeljena u tri čina. Prvi čin prikazuje protagonistu koga vest o majčinoj bolesti zatiče u Splitu. Naime, majka mu se javlja iz Nemačke putem whatsapp poruka i poziva ga da je poseti. Drugi čin je smešten u Ingolštat, u kome majka živi sa problematičnim starijim sinom. Nakon tri godine razdvojenosti, u uslovima neposrednih porodičnih odnosa, nerazumevanje i nedorečenost dostižu svoj vrhunac. Otkriva se traumatičan uticaj očeve nasilne smrti na svakog pojedinačnog člana porodične zajednice, ali i podela na tabore koju je podstakla identitetska pozicija protagoniste. On je sa svoje strane barikade ostao potpuno sam i odbačen, a uvidevši da se uprkos proteklom vremenu i majčinoj bolesti suštinski ništa nije promenilo, uprkos svojoj potrebi da ostane i pomogne, vraća se u Hrvatsku. U trećem činu, protagonista osvešćuje proces pisanja kao put ka konačnom razumevanju majke i brata, ali i prihvatanju i oslobađanju od porodičnih taloga u sebi koji ga sprečavaju da se potpuno otvori za one koji su spremni da ga vole. Međutim, u načinu na koji se tretira terapeutska moć pisanja, leži još jedan talenat Espija Tomičića. Nasuprot ispovednom monološkom izrazu koji velikim delom odlikuje dramaturgiju savremenih mladih autora, a koji često prelazi u puku deklamativnost, Tomičićeva ispovest jeste neprekidan unutrašnji sukob i strastveno preispitivanje, što na čitaoce i publiku deluje daleko uzbudljivije, ali istovremeno konkretnije i uverljivije.

Your Love Is King je komad koji autorskom samosvešću protagoniste gradi distancu u odnosu na dramska zbivanja i svedoči o tome da Tomičićeva namera nije bila izazivanje empatije, već kritičkog prosuđivanja, sa konačnim ciljem da se kod čitalaca, odnosno gledalaca, razvije potreba za razumevanjem reči i delovanja lica u drami.

Osim protagoniste, u drami su aktivna još tri lica: majka, brat i prijateljica, ali autor ipak ne poseže za klasičnim dramskim dijalogom. Međutim, opravdanje za to ne leži samo u mladalačkoj potrebi za rušenjem autoriteta, naprotiv. Aristotel tvrdi da u prikazivanju karaktera kao i u vezivanju događaja treba uvek tražiti ili nužnost ili verovatnost, tako da jedno lice „sa ovakvim ili onakvim osobinama ovako ili onako govori i dela po nužnosti ili po verovatnosti.“ Upravo iz uverenja u ispravnost Aristotelovog suda, autor/protagonista donosi zaključak o nemogućnosti uspostavljanja dijaloga:

ne mogu pisati iz njezine perspektive

ne mogu znati što ona osjeća

ne mogu napisati lik nje koja meni govori

ne mogu stvoriti motivaciju

višeslojnost

izgraditi neki karakter za ovaj tekst

ne mogu napisati nju

bez da je poznajem

ali mogu pisati o njoj

o onom što mi je rekla

o nama

Ipak, sva tri lica ponekad dobiju priliku da progovore, ali neusklađenost misli, reči i značenja koja te reči dobijaju u recepciji onog drugog, samo potvrđuje apsurdnost pokušaja da se uspostavi uobičajena dramska paradigma replika–kontrareplika:

jutros sam bila na mini operaciji

pod narkozom sam se dovezla doma

zašto nisi nekog zvala

pričaš mi kako tu svi voze bicikle

mislio sam da je to zato što ja obožavam bicikl

i uvijek tvrdim da ako ću se ikad seliti iz

zagreba da to mora biti grad u kojem se može

voziti bajk

ali onda sam se sjetio da ti to ne možeš znati

i da kad smo još bili zajedno nisam imao

bicikl

i samo kažem

djeluje obiteljski

grad djeluje jako obiteljski

Antonio Minturno u De poeta, Teorija drame – renesansa i klasicizam tvrdi da pesnik mora da se pobrine da u svemu što želi da podražava nađe nešto što je blisko istini, a taj svoj odabrani predmet podražavaće ne samo prikazivanjem njegovih osobina posmatranih spolja, već težeći da jasno istakne njegovu formu. U skladu sa ovom preporukom, Tomičić bira upravo formu samih whatsapp i sličnih poruka, koje su svedene, lišene pravopisnih pravila, čiji iskazi predstavljaju niz sintagmi podeljenih enterima, kao spontanim oznakama udaha i izdaha. U toj isprekidanosti, autor prepoznaje emotivni naboj i ističe ga uspostavljanjem ritma i refrenskim ponavljanjima. Na taj način, ova drama zaista postaje poetska, ne samo u smislu lirske refleksivnosti, već i na planu ekspresivnosti i stilizacije scenskog govora. Osim toga, odabirom navedene forme Tomičić kao pripadnik internet generacije, sugeriše da se problemi u razumevanju i komunikaciji ne mogu pripisivati samim sredstvima komunikacije, već da su ti problemi uvek konkretni i socijalno uslovljeni, te da pojedinac nikada ne može sam snositi celokupnu odgovornost za njih.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović