Minut budnog postojanja

Minut budnog postojanja

Neobično, ista ta misao („čak i ako ispričamo, neće nam verovati”) pomalja se u vidu noćne more iz dubina beznađa logoraša. Gotovo svi povratnici, uživo ili u svojim pisanim sećanjima, spominju san koji im se često vraćao u noćima zatočeništva, različit u pojedinostima ali jedinstven u suštini: da su se vratili kući, da nekoj drugoj osobi sa žarom i olakšanjem prepričavaju patnje koje su preživeli, i da im ona ne veruje, štaviše, da ih čak i ne sluša. U najtipičnijoj (i najsurovijoj) varijanti tog sna, sagovornik se okreće i odlazi u tišini.

Ovako u predgovoru knjige Potonuli i spaseni Primo Levi (naglašavajući, pritom, da su se dželati u nevericu drugih uzdali koliko su žrtve strahovale od nje) opisuje bivanje i osećanje preživelih logoraša: strah da će njihova pripovest, ako je iz neiskazivosti ikako prevedu u iskaz, ostati bez sagovornika i, uskraćena za poverenje, ostati neispričana, nekaziva. Od istog je straha i naslov romana Što na podu spavaš Darka Cvijetića, lajtmotivsko pitanje koje se prvi put javlja u sedmoj glavi [Darko, san]:

Sanjao oca. Kako spava na kauču.

Ja pored, na podu. Pazim da se ne probudi. Ustajem, prilazim mu, namještam mu ruke, kao mrtvome. Pa opet legnem. Sanjam – ruke tata mrtav pomjerio, niz tijelo. Ustanem, opet mu ruke namještam, prekrižim ih, kako se mrtvacu namjeste.

On se budi, ustaje, sve u mojem snu, diže se, kaže mi – „Šta je, sine, što na podu spavaš?”

Potom, u istoj glavi:

Neke riječi ijekaviču, a neke ekaviče jedna o drugu. Uvijek je tako s riječima. Čekaju te.

Ne dođeš. One same moraju naći nekoga, da ih zavoli.

A ti otišao.

Ovaj se roman može čitati kao potraga – za rečima, za sagovornikom, za pamćenjem, za izgubljenim poverenjem u svet (Žan Ameri) – ali on je u isti mah i niz vežbi, pokušaja da se patnja (neshvatljiva, potisnuta, neprepričljiva) artikuliše, da se prevede u sistem značenja, pa makar taj sistem, nepriznat na javi, bio san. Ti su pokušaji artikulacije razbrojani u trideset tri poglavlja, u kojima se ratna iskustva jedne porodice razlamaju u mnoštvo pripovedačkih faseta. Početak pripovesti [Darko, foto], i njen povod, jeste bratovljeva fotografija sa vojničke zakletve, snimljena 8. marta 1992. Svega nekoliko dana po toj zakletvi, Darkov brat Bota postaće zarobljenik u odsečenoj sarajevskoj kasarni „Viktor Bubanj”, a od tog događaja i te uspomene zrakasto se šire pripovedačke instance: pored Darka, tu su sam Bota, zatim majka i otac, dve bake, deda, devojka Senka, prijatelj Anđelo, kapetan Topić... Mnoštvo pripovedačkih perspektiva dalje se umnožava i usložnjava mnoštvom pripovednih postupaka (skaz, pismo, tok svesti, nabrajanje, reminiscencija), čime se pripovedanje postulira kao neizbežno nepouzdano, kao jedino moguće u nepouzdanosti.

Prvi stepen te nepouzdanosti jeste u nedorečenosti, u prikraćenosti za reči, te u njihovoj dekontekstualizaciji, tajnovitosti, izmeštenosti iz ovde i sada, što ih oneobičava, preobražava u basmu. Tako se Darko seća bake Hane:

Czernowitz, Aškenazi, Lvov, Ternopil... Takve riječi.

I još mi kazivala da je to tajna, da se tajne ne govore, nikome, ni materi Karmeli, ni tetki Erni, ni ujaku Anti, ni tetki Ceciliji, nikome.

Bota pak, i kad reči ne manjka, sumnja u izrecivost: Uostalom, rečenice se obnavljaju kao koža, i ne znače.

Na drugom stepenu, nepouzdanost se pojačava pripovedačevim svesnim dodavanjem ili oduzimanjem reči, fikcionalizacijom, književnim oblikovanjem. Mati Karmela, pripovedačica koja pati od bolesti zaboravljanja, a svega se seća, prepoznaje to prorastanje reči u književnost:

Darko samo piše, kao da to može nešto onome što je bilo.

I nije tako bilo, kako on piše. Stalno dodaje i oduzima, više se i ne sjećam šta je sve dodao a šta je zaboravio napisati da je bilo.

Ovako umnogostručene pripovedačke perspektive ipak se sabiraju u jednu žižu, tvoreći tako, u odsustvu jedinstvenog pripovedača, jedinstvenost pogleda na svet iz teksta: pripovedači i njihove pripovesti umrežavaju se i ujedinjuju repeticijom reči, motiva, doživljaja, simbola, te njihovom atribucijom svakom pripovedaču ponaosob. Rečenica iz naslova ponavlja se već u osmoj glavi, koja pripada Boti; poređenje „kao da će požar, kao da će neko gorjeti” jedan je od refrena ovog romana, a vatra, kao simbol i ritual, istovremeno je zloslutna anticipacija ljudi-buktinja i način na koji ih se u jeziku sećamo; jezik nam, svojom formulaičnošću, ostavlja tragove kojima se od rituala možemo vratiti do izvornog događaja: Majka je ložila vatru u maloj peći, kao da nam je Bikavac pod nogama, pun krikova onih koji gore.

Pripovedačima je, zatim, zajednički i doživljaj temporalnosti: smena noći i dana je u inverziji, a vreme im se sažima u minut. Anđelo, Botin prijatelj, noćnom stražom zarađuje dan, podupirući svoj doživljaj pričom o Rembrantovoj Noćnoj straži, koja je naslikana kao dnevni prizor pa s vremenom potamnela i preobrazila se u sliku noći: ... a noćna straža dok traje – čini se beskrajnom, nikako da svane, a kad prođe – kô da je trajala minut. Minut je u ovom romanu vreme budnog postojanja u sebi i svetu, bilo da je to minut gledanja u nebo (Senka: Ti si meni minut. Onaj minut koji nikad ne ide. Stoji i gleda te, kao nebo što stoji i gleda), minut nakon jedva izbegnutog metka (Bota: Nisam imao svijest možda minut, sigurno minut), minut prepoznavanja (baka Maja: Pa smo šutjeli. Minut. I više. Mogao bi i polje trnja preći).

Upravo taj minut i više u kojem bi se, u varijaciji na stih Borisa Pasternaka, i polje trnja moglo preći ukazuje nam na sledeću, ikoničku ravan na kojoj se ostvaruje jedinstvo teksta. Polje trnja je Trnopolje – inačica ukrajinskog imena Ternopil, koje kao basmu pamte ukrajinsko-jevrejski doseljenici iz Galicije. Polje je trnovo, ali trnov je i venac na Isusovoj glavi, kako ga, obrvan krivicom zbog ubistva sarajevske starice, zamišlja kapetan Topić: Ja ću tako Isusu s trnovom krunom i reći za tu nenu. Vidimo kako se, sve složenijim uplitanjem tekstualne i asocijativne mreže, od reči Ternopil ispreda predstava Hrista, koji je u ovom romanu, pokazaće se, i sam mnogolik. Kapetana Topića krivica goni da zamišlja Hrista pred kojim će se ispovediti. Darkova krivica u tome je što je, u logoru Trnopolje, pitao zatvorenike ima li među njima nekoga ko ume da zakolje jagnje. Momak koji se javio i zaklao jagnje postao je jagnje i sam – sutradan ga je Darko našao prerezana vrata. Simbolički poredak ukinut je dvostrukim ubistvom; jagnje božje se predvojilo u zaklanu životinju i zaklanog čoveka. Na još jednom mestu u romanu, u dnevničkom unosu u kojem se beleži miniranje katoličke crkve i džamije u Prijedoru, Hristos se urušava: Od detonacije crkve, pozorišna zgrada potpuno slupana. Komadi gipsanog Isusa u holu teatra i na pozornici.

Isus postoji i kao ikona s verglom bake Hane: Navijala ga je, i ja sam opčinjen gledao kako mlada žena u naručju njiše dječačića, dok se muzika usporava. I ta će ikona nestati u crkvi spaljenoj u ratu, ali ona nam, u sećanju bake Hane, otkriva još jedan Hristov lik: ... i znala i ona šaputati po kući da je Isus mali možda imao i zulufe i loknice, a ne kao ovaj Isus danas – krvav i raspet po sobama. Bilo je to doba kad je Bog bio bez Sina a opet bio Bog, i dobar i oprostiv i surov i gnjevan. Na ravni romana, to je vreme do kojeg se dolazi magijskim ponavljanjem reči i poniranjem u sebe minut po minut, i mesto u kojem pripovedači kao da se sustiču prepoznajući i sebe i drugog kao Žida galicijskog, kao Jevrejina Lutalicu. Takav je junak, u jugoslovenskoj književnosti, Eduard Sam; otuda i autopoetički proglas u rečima majke Karmele: Moj otac Franjo jest bio željezničar, ali kad Darko to napiše, to je kao da pravi literaturu, kao da hoće imitirati Danila Kiša, i njegovog oca željezničara. Da bismo sebe spoznali, a druge poštedeli, govori nam ovaj roman, potrebno je da oponašamo Eduarda Sama, koji je pratio svoju zvezdu i njome, u isti mah, bio žigosan; treba da se izložimo svetu kao pajaci i proroci, da budemo mudre lude, da sopstvenim progonstvom zaklonimo prognanike. Naš je život što i polje trnja preći, vandrovka Eduarda Sama.

U poetičkoj je sprezi s Danilom Kišom i glava dvadeset sedma [Darko, „bilo ovako?”] – pesma O Geteovom Kralju-Vilovnjaku, u koju su inkorporirani stihovi tog znamenitog Kišovog prepeva. U Kralju-Vilovnjaku otac ostaje bez sina, a u Cvijetićevoj pesmi sin ostaje bez oca: pošto je otac najpre fenom (kao djetetu kojem suši kosicu nakon kupanja u plastičnoj kadi) osušio tek rođeno tele, a zatim ga lakim pokretom zaklao, sin gubi poverenje u svet očinske nežnosti. Može se, stoga, reći da je svet ovog romana i svet gestualne lakoće surovosti u kojem se očevi i sinovi uvek iznova gube i, naporom da se u sebi vrate u doba kad je Bog bio bez Sina, iznova pronalaze. Ostao sam držati tele za jednu mokru nogu, kaže sin, a mi ga zamišljamo kako to čini jednom rukom. Jednorukost je još jedan lajtmotiv: njome se jezička prikraćenost prenosi na telo, ali se u isti mah i nadomešćuje, ruka ispunjava prostor ispražnjen od verbalne komunikacije. U Americi, gde su se obojica obrela posle rata, Arif kaže Boti: Neka, bolan, zajedno ne znamo petnaest engleskih riječi, pa se satrasmo mašući. Svako jednom rukom. Jednoruk je i voljni oproštaj od sveta kapetana Topića, kao poljubac dlanom mahan jednom rukom. Zatim, san koji Senka priča Boti: Ja sanjala da ti onaj drug maše. Sve iz nekakve daljine, viče ti, doziva te i maše jednom rukom, maše, satra se mašući i zovući te. Goran, zar ne, Goran? Druga Goranova ruka ostala je – kad ga je, smrtno ranjenog, Bota izvlačio – u Botinoj ruci. Prisetimo li se slike s početka, u kojoj sin u snu namešta ocu ruke, usuđujemo se ustvrditi: nepouzdani pripovedači Darka Cvijetića mogu se pouzdati u ruku drugog. U tome je, onda, i mogućnost da se poverenje u svet iznova stekne.

Višeglasje, fragmentarnost, liričnost, lajtmotiv kao gradivna jedinica romanesknog teksta – prepoznali smo to kao Cvijetićev prosede i u Šindlerovom liftu. Kao mesto i kao metafora, lift je osa tog romana, a tu osu možemo nazvati prostornom. Roman Što na podu spavaš ispisan je više po vremenskoj osi; u njemu se apeluje na dijahronijsku potragu za davninom u sebi, jeziku i svetu. Da bismo, na kraju, ponudili odgovor na to eponimsko pitanje, vratićemo se Primu Leviju. U pomenutom predgovoru knjige Potonuli i spaseni, on navodi kako je Filip Miler opisao trenutak svog oslobođenja iz Aušvica: Kad sam se našao napolju, uzaludni su bili svi pokušaji da nastavim dalje, onda sam jednostavno legao na zemlju u šumi i pao u olovni san. Na zemlji je spavao i Eduard Sam (Moj bi se otac budio u seoskim jendecima), a u Cvijetićevom romanu imaju krtice, koje ne znaju za cvijeće nad glavom, za trnje, već preskaču, odmah bi da se dočepaju neba. Tako ne ide, jer zemlja između – jest pankreasna probavna žlijezda, što cvijet šećeruje i pankreaciju svijeta testeriše na minut rebra. U tu je zemlju zagrabio i sam Bog, njegovi se nokti crne posle sedmodnevnog oblikovanja. Na podu spavamo da bismo se vratili prvotnoj reči u nama, a reč koja beše u početku hebrejska je reč s kraja ovog romana:

Jod (ruka),

Jod (ruka),

Jod (jedna ruka)...

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović

Fotografija (kamuflazna maskirna mreža) izložena na autorovoj izložbi Devedesete u KCB, 1999.

DADDY FULL

DADDY FULL

Rat bez imena

Rat bez imena